Аутор: Љиљана Татић
.
Све док закон може да буде обрнутут од његове праве намене тако да може да угрози имовину и права људи  уместо да их штити, дотле ће свако желети да учествује у власти, или да би себе заштитио од пљачке, или да би је због пљачке користио.

Начин деловања и контрола власти је од суштинског значаја за обезбеђивање и заштиту људских права и њихове имовине.

Веома давно, да би ПРОИЗВОДИО оно што му је потребно за живот, човек је схватио да мора да усмери све своје моћи и способности на овладавање законима природе. Тим путем он остварује свој циљ. Зато је симбол производње, гвожђе претворено у плуг.  Зато је симбол пропасти Србије фабрика за топљење и прераду гвожђа, која је међу првима отета и продата под дубиозним околностима
На другој страни, да би УКРАО, човек је такође давно схватио да мора да усмери све своје моћи и способности на овладавање другим људима. Тим путем он остварује свој циљ. Стога је симбол моћи па самим тим и симбол пљачке гвожђе претворено у мач. Зато је одузимање мача симбол поробљавања. Зато је симбол пропасти Србије прихватање туђег, на пример НАТО мача.

Између плуга, који доноси изобиље, и мача, који доноси уништење и смрт, постоји разлика која постоји и између групе вредних радника-произвођача и групе пљачкаша. Они немају, нити могу имати, ишта заједничко. Немају ни исте идеје, нити исти систем вредности, нити исте укусе, понашање, карактер, законе, морал или религију.

Не постоји жалоснији призор за грађане Србије од тога што гледају како се једно социјалистичко доба произвођача, у које су улагали њихови очеви и због којег су крварили или страдали њихови дедови, доба улагања и напора да се развију идеје, образовање и правична друштвена расподела, пред њиховим очима руши заражена новим “демократским” идејама и претвара у доба пљачкаша.

Човек по природи није склон раду. То је свима познато. Међутим, он стоји данас између два зла, оскудице или рада.  Подстакнут себичношћу, човек се труди да открије да ли може, једним или другим начином, да се отараси оба. Тада му се пљачка нуди као решење проблема.

Човек у Србији данас каже себи: “Немам никакав начин да обезбедим ствари које су неопходне за моје преживљавање и уживање – храну, одећу и смештај – ако их неко не произведе. Али ни у ком случају није обавезно да то буде баш мој сопствени рад. Довољно је да то буде произведено нечијим радом, ако ја могу да га контролишем”.

Масовно прихваћена стратегија контроле туђег рада је почетак одлуке о нераду и почетни мотив уништавања српске привреде после увођења демократских промена 2000те године. Зашто да производим кад могу јефтиније да увозим, био је слоган.  Живео слободан увоз. Размишљајући на начин да живи од туђег рада сан који је почео да сања човек у Србији је да се укључи у државно-бирократску администрацију коју контролишу партије.  Део грађана Србије се зато придружио разним новоствореним политичким партијама потпуно незаинтересован за њихове програме. Тај део грађана се определио за пљачку. Постоји и друга група  која се придружила партијама, да би се од пљачке заштитила. Таквих је много мање..

Тако је Србија сломљена ратом деведесетих (који је имао и остварио циљ пљачкаша на међународном нивоу) и наметнутом транзицијом из социјалистичког у капиталистичко друштво, изнедрила 2000. године нову демократску власт која је сматрала да рад и производња нису добар пут за Србију већ пљачка светских фондова намењених за наводни развој.

Када ствари дођу до тога да се један човек или једна група посвети раду, а други човек, или друга група, чека да тај рад буде завршен, да би се посветила пљачки, можемо одмах видети колико се људске енергије ту губи. Србија је за дванаест година пљачке изгубила скоро сву енергију.

На једној страни, пљачкаш није успео у својој намери да се отараси сваке врсте посла. Отимање захтева понекад и веома велике напоре. Док произвођач посвећује своје време смишљању начина како да створи производе који су намењени задовољењу његових потреба, пљачкаш посвећује своје време смишљању начина како да га опљачка. Али када је насиље извршено, или бар покушано, предмети који су намењени задовољењу потреба нису ни мање ни више облилни него раније. Они могу задовољавати потребе друге групе људи, али не и више потреба.

Тако су сви напори који је пљачкаш учинио ради пљачке фабрика, предузећа и друге имовине 2000. године и напори које није учинио ради производње, у потпуности изгубљени, ако не за њега, а оно за друштво. Али то није све.

У већини случајева сличан губитак настаје на страни произвођача. Није вероватно да ће он дочекати насиље којим му се прети без предузимања неких мера ради своје заштите. Све мере које предузима ради заштите од пљачке, укључујући оружје, убезбеђење, муницију, обуку… – јесу рад, и то заувек изгубљен рад, не за онога који очекује да ће му тај рад пружити безбедност, већ за друштво у целини. Ипак, данас се посрнулој Србији намећу трошкови и уговори који промовишу безбедност грађана кроз улагања у скупу ратну опрему, обуке, некаква партнерства за мир и друге прикривене ратне пројекте који захтевају додатни рад и средства из заједничке касе али за корист оних који се баве пљачком.

Тако данас Србија има опљачкане грађане, презадужене транзиционе богаташе и државну касу која је у огромном минусу и пред банкротом.

Али уколико  човек, произвођач у Србији, након што предузме овај двоструки рад, не сматра себе способним да се одупре насиљу које препознаје и којег се грози, то погоршава ситуацију у целом друштву. Напор човека произвођача који у Србији ради, улудо се троши у све већим размерама а без резултата. Произвођач је данас на граници да у потпуности одустане од рада јер нико није склон да производи ради тога да буде опљачкан.

Србија данас има две групе људи, једну насталу 2000. године победоносну и докону, окупљену у службама које се хране из државне касе, другу поражену, опљачкану и понижену.  Ове две групе живе на истој територији. Иако победници  чине тек миноран проценат заједнице, све што се људима свиђа пада у њихове руке. Њима припада слободно време, забаве, уметнички укус, богатство, геј параде, турнири, отменост, елеганција, литература, поезија. Покореној групи не остаје ништа сем упропашћених колиба, бедне одеће, црначки рад и хладне руке милостиње.

Поставља се питање зашто не постоји протест због овако јадног и мизерног, ропског начина живота човека у Србији

Одговор на то питање је да идеје и предрасуде победничке групе, доминирају јавним мњењем. Мушкарци, жене и деца, сви су уједињени у идеји да је живот полицајца и државног бирократе бољи од живота радника, да је рат (за успостављање демократије!) бољи од рада, а пљачка од производње. Они су такође уједињени у мишљењу да као појединци ништа не могу да промене. На жалост,  ова побеђана група људи у Србији дели исте погледе са победничком. Ако у периодима будућих промена, она успе да победи своје садашње угњетаче, она ће на жалост показати склоност да их опонаша.

У прилог овом закључку иде и чињеница масовне подршке људи за прикључење Србије Европској Унији или недостатак подршке протестима против НАТО окупације. Када питате људе зашто је улазак у ЕУ за њих приоритетни циљ они увек кажу да ће им то донети БОЉИ ЖИВОТ а никада нико није рекао да ће им омогућити да више и боље раде и боље продају оно што произведу што је једини начин да себи и својој нацији заиста обезбеде бољи живот. Да није већина од нас сагласна да се пљачком, у овом случају фондова  Европске уније, не постиже бољи живот, никада не би подржали идеју коју нуди власт да је чланство у неком клубу, удружењу или како год звали ову творевину, важније од опстанка саме државе и нације.

Шта је то кад опљачкани опонашају пљачкаша ако није колективно лудило?

Зато данас људи, који препознају симптоме тог лудила, наслућују да се нека друга власт неће одрећи пљачке и потпуно су разочарани. Они не виде решење. Да ли има решења? Решење је једноставно. Замислимо  да смо сви у Србији у колима која јуре ка провалији. Шта за то време раде наши политичари и наша власт? Они трче по свету  и узимају кредите да  по огромним ценама набаве таблете за смирење, јастуке за ублажавање удара и сигурносне појасеве  на којима профитирају.  Да ли треба да верујемо да ће нас то спасити од пада у провалију? Да ли неко од нас ко седи на бољем седишту мисли да ће боље проћи после суноврата? Наравно да неће. Зато ми треба одмах да устанемо са седишта и да кола ставимо под наџор, (Мајкл Паренти) треба да јурнемо напред, одгурнемо возача, узмемо волан у своје руке, успоримо кретање и скренемо  у сигурном смеру макар он и не био Европска Унија.

То није лако, али верујем да је могуће. То је замисао. То је сан који мора да постане стварност. То је Човек у Србији који данас мора да усмери све своје моћи и способности да преусмери кола судбине  која срљају у пропаст. Једино тим  путем он ће остварити свој циљ.
Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

5 responses »

  1. nedodjija kaže:

    tekst je vise nego sjajan !
    bicu slobodna da odlomke objavim na svom blogu…..
    🙂

    Sviđa mi se

  2. […] sjajnu analizu dusevnog stanja naseg naroda nasla sam na blogu Beleznica […]

    Sviđa mi se

  3. agroekonomija kaže:

    Pesma i pevač su očajni.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s