Odavno se zna da Al Qaeda nije nikakva teroristička organizacija već američka tvorevina koju je kreirala CIA za borbu protiv Rusije u Afganistanu a kasnije korišćena za izazivanje problema gde god je  bilo potrebno da kasnije Amerika i NATO intervenišu.

Bin Laden se kao američki saveznik borio protiv ruske okupacije Avganistana. Pokušao je da isposluje prodaju oružja za talibane. Ima evidencija da je 25.juna 1986 dolazio u Beograd u SDPR, da bi kupovao oružje. Hrvati su pisali da je te godine posetio i Zagreb
Medjutim to Amerika nije nikada priznala. Danas se medjutim dešavaju stvari koje same iznose na videlo te činjenice.  Ovaj video potvrdjuje dapostoje grupe u Libiji koje se bore protiv Gadafija, koje pripadaju  Al Qaedi. Te grupe dobijaju podršku u oružju od Amerike a  NATO ih podržavasvakodnevnim bombardovanjem gradova i sela … Ipak izgleda da ne postižu željene rezultate

Sledi priča o Bin Ladenu ili o svim američkim prijateljima i neprijateljima
Afganistanska kriza – svi američki prijatelji i neprijatelji

Do 11. septembra 2001. godine prosečni Amerikanac nikada nije čuo za Bin Ladena, niti za talibane. Jedanaesti septembar je dan koji je iz temelja promenio, uzdrmao, šokirao i osvestio Ameriku. Nakon tog strašnog utorka, svako američko dete zna ko je Bin Laden. Bin Laden je u američkim očima postao personifikacija zla, opasan i nepredvidiv protivnik, koji je objavio “sveti rat“ najjačoj sili koju je svet ikada poznavao.

Toga dana, kažu mnogi, objavljen je rat zapadnoj civilizaciji. Jedanaestog septembra nisu srušeni samo simboli američke vojne i ekonomske moći. Tada je pogođen „cilj svih ciljeva“. Cilj je bio ubiti „amerikanizam“ i „američki način života“. Do 11. septembra, u Americi se sjajno živjelo, a običnog Amerikanca uglavnom nije zanimao ostatak sveta. Slike beskrajnih ubijanja širom sveta nisu bile preporučljive za izbirljivu američku televizijsku publiku. A tada, rat je stigao kući, na neverovatno brutalan i šokantan način. Rat Americi objavio je njezin nekadašnji saveznik i učenik.

Priča o Bin Ladenu ne počinje 11. septembra, u danu koji je, nakon prvog septembra 1939. godine, najvažniji dan u modernoj istoriji sveta. Priča o Bin Ladenu nije samo priča o najopasnijem američkom neprijatelju. Ovo je priča o jednoj promašenoj politici, koja je, u različitim vremenskim periodima, stvarala pogrešne saveznike i prijatelje. Većina američkih prijatelja kasnije su postajali američki neprijatelji.

U martu 1947. godine, američki predsednik Harry Truman izjavio je da „SAD imaju pravo intervencije u bilo kojem delu sveta kada procene da je politička situacija u određenoj zemlji krenula u neželjenom pravcu“. Trumanova doktrina najavila je američku ambiciju da drugim zemljama diktira političku orijentaciju. Amerika je tada, nakon Drugog svetskog rata, postala „svetski policajac“ i sudija koji određuje šta je ispravno, šta nije, šta se sme, šta se ne sme, šta je dozvoljeno, šta zabranjeno. Bilo je to vreme hladnog rata i komunističke opasnosti, koje se Amerika panično bojala. Sovjetski Savez postao je protivnik koji se nije smeo potceniti.

Da bi se u praksi primenila Trumanova doktrina, Amerika je počela bliže sarađivati sa mnogobrojnim kriminalnim pokretima i njihovim vođama. Svi ovi pokreti služili su isključivo američkim interesima.

Mnoge zemlje Latinske Amerike, tzv. „banana republike“, na svojoj koži osjetile su američku politiku „štapa i šargarepe“. Da bi na vreme osujetili „komunističku opasnost“, Amerikanci su morali sarađivati sa mnogobrojnim tipovima sumnjivog morala i krvavih ruku. Ovde počinje priča o jednoj promašenoj i pogubnoj politici.

Jedan od mračnih likova s kojima je Amerika godinama blisko sarađivala bio je čileanski diktator Augusto Pinochet Ugarte, direktni američki proizvod i đak CIA-e. Kada je socijalista Salvador Allende osvojio vlast, Richard NixonHenry Kissinger i CIA izradili su plan za njegovo uklanjanje. Pinochet je bio idealan za ostvarenje ovih prljavih namjera. Bio je američki sluga koji je od svojih američkih šefova i prijatelja naučio brutalne metode obračuna sa političkim protivnicima. Amerikanci su znali, ali su ćutali. Iz tog vremena pamti se izjava Henryja Kissingera: „Zašto bi trebalo da dozvolimo da jedna zemlja, zbog neodgovornosti vlastitog naroda, postane komunistička?

Kissinger je uspeo – Allende je ubijen. Amerika je u liku i delu krvopije Augusta Pinocheta dobila poslušnog i odanog saradnika. Međutim, svakoj ljubavi jednoga dana dođe kraj. Pogotovo ljubavi iz interesa. Kada je Pinochet postao suvišan, Amerika se hladno odrekla bivšeg saveznika. Razvlašćen i ponižen, sada uživa u generalskoj penziji. Kažu da je senilan i da se ničega ne seća. Henry Kissinger se seća, ali kao iskusan diplomata mudro ćuti.

Amerikanci su podržavali i 30-godišnju diktaturu na Haitiju. Francois Duvalier, zvani Papa Doc, i njegov sin Jean-Claude Duvalier, zvani Baby Doc, sprovodili su brutalnu vladavinu, do tada nezapamćenu u zapadnoj hemisferi. Treba li posebno naglašavati da su oca i sina Amerikanci bez rezerve podržavali? Znali su za njihove zločine, ali su samo verbalno osuđivali. Kada otac i sin više nikome nisu trebali, Amerikanci su ih se, po običaju, hladno odrekli. Papa Doc umro je 1971. godine. Baby Doc pobjegao je 1986. godine u Francusku, gdje je godinama na Azurnoj obali uživao u svojoj „teško“ i krvavo stečenoj imovini. Kažu da je sada na ivici bankrota. Žena ga je ostavila zbog komšije, koji je imao lepšu vilu.

Mobutu Sese Seko Kuku Ngbengu Vasa Banga dugo je bio američka uzdanica u Africi. Bio je direktno umiešan u likvidaciju legendarnog Patrisa Lumumbe, čiji su levičarski pogledi pojačavali američki strah od širenja sovjetskog uticaja u Africi. Mobutu je postao američki štićenik, a njegov savez sa CIA-om trajao je do 80-ih godina. Amerika je znala za njegove zločine, ali je ćutala. Kada je opasnost od komunizma prošla, a Mobutu iza sebe ostavio leševe stotina hiljada ljudi, Amerika se bezosjećajno odrekla bivšeg saveznika u borbi protiv komunizma. Mobutu čak nije sahranjen u vlastitoj zemlji. Njegovom pokopu u Maroku nije prisustvovalo više od deset ljudi. Među njima nije bilo Amerikanaca.

Na drugom kraju sveta, u Indoneziji, Amerika je, 60-ih godina, podržala državni udar u kojem je srušen Ahmed Sukarno, a na vlast instaliran Ibrahim Suharto. Suharto je postao američka uzdanica i čovek od poverenja. Početkom 70-ih godina, Amerika je bila sve zabrinutija borbom levo orijentisanog pokreta za oslobođenje Istočnog Timora. Tragedija Istočnog Timora počela je 1975. godine. Javna je tajna da su SAD poticale Indoneziju u izvođenju invazije i pripajanju Istočnog Timora. U ovim mračnim poslovima, sumnjivu ulogu odigrali su tadašnji predsjednik Gerald Ford i državni sekretar Henry Kissinger, inače vrlo iskusan u sličnim poslovima u Čileu.

U decembru 1975. godine, Ford i Kissinger posetili su Suharta. Kissinger je znao za indonezijske namere u pripajanju Istočnog Timora. Nije imao nikakvih primedbi. Indonezija je napala dan nakon Fordovog i Kissingerovog odlaska. U napadima je korišteno i američko oružje, što je predstavljalo direktno kršenje američkih zakona. Svesno kršeći propise i ne obazirući se na primedbe, Kissinger je rekao: „Znam za ovaj zakon, ali zar je naš interes udariti Indoneziju po zubima?

Bio je to čuveni Kissingerov „realizam“, odnosno stav prema kojem SAD treba da zažmure na oba oka kada su u pitanju autoritarni i diktatorski režimi koji garantuju „stabilnost“. Ovaj Kissingerov „realizam“, Istočni Timor skupo je platio. Trideset godina Amerikanci su znali za Suhartovu strahovladu. Znali su, ali su ćutali. Sve je pravdano „višim interesima“. Njegovi nekadašnji pokrovitelji sada neće ni da čuju za svoju marionetu, koja je s vlasti otišla sa milijardama dolara ličnog bogatstva.

U Vijetnamu, Amerikanci su stvorili i podržavali čoveka po imenu Ngo Din Diem. I Diem je bio jedan od ljudi koji je trebalo da zaustave prodor komunista. Ali, bio je to čovek koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ngo Din Diem bio je živopisni tip bez stalnog zaposlenja. Uz pomoć CIA-e, besposleni, ali ambiciozni Diem dogurao je do predsednika Južnog Vijetnama. Amerika je znala za Diemove zločine, ali je ćutala.

U ovakvim situacijama, postoji nepisano pravilo – gospodar izgubi kontrolu nad čudovištem koje je stvorio. Diem je vremenom okrenuo leđa Americi, otkazao poslušnost, što je administraciji predsednika Kennedyja predstavljalo veliki problem. Kada je Diem postao suvišan, CIA je organizovala državni udar. Diem je ubijen četvrtog novembra 1963. godine, samo 17 dana pre Kennedyjevog ubistva u Dallasu.

Za Diemove zločine znao je i tadašnji ministar odbrane Robert McNamara, koji danas, u dubokoj starosti, bez imalo stida i morala, govori o pogrešnoj taktici u vijetnamskom ratu. Trideset godina kasnije, svoju pogrešnu teoriju McNamara opisuje samo sa dve reči: „Pogriješili smo!

McNamara ne govori o tri miliona ubijenih Vijetnamaca, potpuno razorenoj zemlji i stotinama hiljada američkih mladića koje je poslao u rat bez kraja. McNamara neće završiti ni na jednom sudu kako bi pojasnio svoju ulogu u ubijanju Vijetnama.

Ni Henry Kissinger neće odgovarati za tragediju Kambodže. Upornim i stravičnim američkim bombardovanjima, stvoreni su Crveni Kmeri i njihov zloglasni vođa Pol Pot. Bez američkih bombi, oni ne bi postojali. A bez njih ne bi postojala ni „polja smrti“, na kojima je pobijeno dva miliona Kambodžanaca. Kissinger nikada nije objasnio stvarne razmere tragedije ove nesretne zemlje.

Novinari su ga davno pitali grize li ga savest zbog Kambodže i Vijetnama. Hladno je odgovorio: „A zašto bi trebalo da me grize savest?“ Henry Kissinger dobio je Nobelovu nagradu za mir. Nagradu za mir zbog potsicanja rata! Vrhunac cinizma! Američko angažovanje u Kambodži, koje je detaljno razradio Henry Kissinger, na potresan način pokazuje koliko bezosjećajna može biti jedna velika sila. Ovo angažovanje pokazuje neverovatnu bezobzirnost politike koja se vodi iz kabineta u ime „apstraktnih i viših ciljeva“ moćnih i zatvorenih političkih krugova. Ovakvom politikom, jedna država nestala je s lica zemlje i za duži vremenski period potpuno onemogućena u normalnom razvoju.

Kambodža nije bila greška. Kambodža je bila zločin, za koji nijedan Amerikanac neće odgovarati.

Sadam Husein al-Takriti godinama je bio američki saveznik u ratu protiv Homeinijevog režima u Iranu. Tada nije bio zločinac, niti američki protivnik. Nije bio zločinac ni protivnik ni kada je hiljade Kurda napadao bojnim otrovima i napalm oružjem. Amerika je samo verbalno osuđivala.

Sadam je postao najveći i najbolji američki neprijatelj 1990. godine, kada je izvršio invaziju na Kuvajt. Tek kada su bila ugrožena naftna polja od kojih je Amerika direktno zavisila, Sadam je postao čovek s kojim se treba obračunati svim sredstvima. „Pustinjska oluja“ uništila je njegovu vojsku, ali Sadam je ostao na vlasti. Amerika je uvela sankcije, od kojih pate obični Iračani. Hiljade dece umire od gladi. Za mrtvu i bolesnu iračku decu nije održana nijedna misa, niti rekvijem u Americi.

Krajem 70-ih godina Amerika se uplašila rastućeg sovjetskog uticaja u Afganistanu. Ulazak Sovjeta trebao se zaustaviti po svaku cijenu. Za ovu borbu trebalo je pronaći saveznike. Američki saveznici postali su mudžahedini i čovjek po imenu Osama bin Laden. Dok se borio protiv Sovjeta, bio je dobar. Sovjeti su otišli, zemlja je krvarila, na političku scenu stigli su talibani, a Bin Laden se odmetnuo u gerilce i krenuo u rat protiv Amerike. U Afganistanu je uspostavljen politički sistem kamenog doba. Amerikanci su znali kakve metode koristi talibanski režim. Kada su razorene američke ambasade u Africi, Bin Laden, u nedostatku boljih neprijatelja, preko noći postaje glavni američki protivnik.

Međutim, još nije bio protivnik zapadne civilizacije. Protivnik zapadne civilizacije postao je 11. septembra, u danu kada je promenio naše i njihove živote. Toga dana, Bin Ladenove kamikaze napale su američke građane, na američkoj teritoriji, zemlji koja se smatrala najsigurnijom u svetu. (bar je tako pretstavljeno svetu)

Ugroženi su američki životi. A američki životi skuplji su, dragocjeniji i vredniji od života običnih smrtnika – Istočnih Timoraca, Ruanđana, Etiopljana, Bosanaca, Afganistanaca, Iračana itd.

Afganistan, zemlja iz praistorije, zemlja bez ikakve infrastrukture, postaje najveća opasnost modernoj civilizaciji. Da li je to moguće?

Zapitaju li se Amerikanci, Britanci i ostali, koji predstavljaju „visokorazvijenu zapadnu civilizaciju“: „Kako i zašto je Afganistan postao divlja zemlja divljih i primitivnih ljudi?“ Odgovor je njima savršeno jasan i odavno poznat – ovakvu zemlju stvorili su oni! Zašto nisu spremni da priznaju da je ova zemlja direktan proizvod njihove osvajačke politike? Zašto nisu spremni priznati da je uplitanje velikih sila uništilo ovu prelepu zemlju, koja se zadugo neće oporaviti od beskrajnih ratova. I zašto ne priznaju da su oni stvorili talibanski režim, koji sada treba uništiti po svaku cenu, jer talibanski režim predstavlja opasnost za čovečanstvo? I zašto se u Americi ne održavaju mise i rekvijemi za mrtvu i bolesnu afganistansku decu, žrtve „kolateralne štete“, koja se iz dana u dan povećava?

Odgovor nije teško pronaći: njihovi životi ne vrede kao američki životi! Ovde važi licemjerna teorija: „Možete se međusobno ubijati godinama. Ali, kada ugrozite naše živote, koji su skuplji od vaših života, to nećemo dozvoliti. Naći ćemo vas na kraju sveta!

Lav Trocki ovako definiše rat: „Vas možda ne zanima rat, ali rat se zanima za vas!“ Amerikanci se nikada nisu previše zanimali za svjetske probleme, niti za terorizam. Sigurni između dva okeana, živeli su svoje živote i uživali u blagostanju. Nakon 11. septembra, terorizam ih zanima, jer se terorizam zanima za njih, njihove živote i njihovu zemlju.

Nakon Vijetnama, Amerika o ratu ima otprilike ovakav stav: „Moramo ostvariti strateške i nacionalne interese a da ne prolijemo ni kap vlastite krvi!“ I zbog toga se sadašnja „borba protiv terorizma“, zapravo „veliki prljavi rat“, vodi sa sigurne udaljenosti, raketama „tomahawk“.

A ovaj rat ne može se dobiti krstarećim projektilima. U ovom ratu nisu ugroženi američki piloti i američki avioni. Amerikanci govore o plemenitim namerama i ciljevima ovog rata, o ništavanju terorizma, o pravdi i sretnijem svetu za buduće generacije. Međutim, da li su spremni ginuti za ideale u koje se zaklinju? Za ove ideale, u brdima Afganistana, najtežem ratištu sveta, trebala bi da ginu tuđa deca i tuđi vojnici.

Amerikanci su indirektno stvorili talibanski režim kako bi kontrolisali puteve nafte. Na direktan ili indirektan način stvorili su većinu mračnih likova iz ove priče, ali i mnoge druge….

Ceo Tekst Mladena Marića objavljen u emisiji Paralele FTV-a, 12.11.2001.

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s