Борис Малагурски међу нама са одговором на питање где је 184 милијарде ЕКС ЈУ-еуро ДУГА

Аутор: Јасна Загорац Симоновић

Права страна

У оквиру Међународног фестивала документарног филма „БЕЛДОКС“, 9. маја 2011 у Музеју Кинотеке у Београду, Србија приказан је документарни филм “Тежина ланаца” (2010) младог канадског аутора Бориса Малагурског, пореклом из Суботице, а у продукцији „Малагурски Синема“ из Канаде.Иако сам била спремна да то исто вече дам приоритет концерту познате певачице Шакире која је гостовала у београдској „Арени“, али ми улазница ни од кога није стигла (знате, неки мој круг најближих љубитеља уметничке сцене након утрошене хиљадарке на “културу” упада у понор одрицања од основних потрепштина)…Иако нисам била спремна да и четврти редом излазак посветим тешким темама као што је НАТО, па још ланци, јер сам после тешких Крлежиних Глембајевих, још тежих Јуџин О’Нилових алкохоличара и мученичких Ковачевићевих великодраматичара чврсто била одлучила да следећа представа буде весела…Мада ме је вукла жељица ка обновљеној Кинотеци (увек је атрактивно кад се никне из пепела), и жеља да упознам Бориса Малагурског кога срећем на страницама „НСПМ“-а и „Народне Парлаонице“ на Фејсбуку где обоје “постојимо” (додуше уважени у корист младог аутора, а који не показује никакве знаке уображености), пресудна је била ипак “пријатељица поред пута” која је прихватила мој позив да заједно одгледамо овај документарац иако га је она већ видела, али је желела да чује и младог аутора.

Наиме, моја колегиница Биљана, из нигде уписане, нигде описане, вероватно само у молитвама споменуте наше осмочлане групе Г8, нашла се у правом тренутку да прихвати мој СМС позив …сви остали „ником поникоше“, али биће још ТВ и других канала да прикажу овај изузетан документарни филм који се тиче свих нас…иако нас дотиче нас на разне начине…

А што се генерално документараца тиче, није нетачан текст објављен на сајту „Белдокса“ (www.белдоцс.рс): „У новинама нико не добија више од цитат-два простора, а на телевизијским вестима ни толико, уз можда коју гримасу приде. У риалити шоуовима нас гњаве до бесвести и бесмисла, исто као што нам на кабловским серијалима све објашњавају нападни, свезнајући наратори. Књиге више нико не чита, интернет је махом постао глобални кафић за доконе егзибиционисте и блејаче, а у играним филмовима се све толико понавља да је најбољи специјални ефекат уствари остати код куће и људски поразговарати са својим ближњима, под условом наравно да ни они нису пуни трачева, оговарања, себичних, површних и небитних прича.“  Али је овај текст могао ипак културније све то да каже…

Борис Малагурски је филм одрадио професионално и културно. Културно се и захвалио донаторима, међу којима и РТС-у, а професионално исувише добро да би печат ауторства приписао само младом аутору и поред изузетно добрих референци и „смелости наде“ коју је исказао тако добро да би се комотно могао дописати у истоименој књизи актуелног америчког председника. Недостаје, додуше, да се негде напомене да су неки делови сцене из познатих домаћих дугометражних филмова, али можда ја нисам стигла да прочитам, па се извињавам ако сам пропустила. А важно је. Јер шта ако се још и смешне „дебилне“ фикшн сцене прилепе на „ружно српско лице које имамо у свету“, а које је и поред „Бориса Тадића лепшег од Џорџа Клунија“ изгледа још увек доминантно у свету, ако је веровати једној коментаторки из дијаспоре на професионалном сајту ЛинкедИн, где Университy оф Белграде Алумни, а кроз тему Мирјане Јоксимовић Бохлин покушавамо да нађемо одговор на питање „Како организовати сакупљање и мудро искористити милијарду долара?“

Где се потроши 184 милијарди еура колико су све заједно дужне бивше СФРЈ, а које је тако лепо приказао графиконима Борис Малагурски, тако да сликовито приказују „наџивне споменике“ генерација које долазе да отплаћују дугове?

Где је нестала Титова источно-западна зарада? Где се потроши „дил од среће“ што нас је Слоба, колико год био омражен, спасао 1999. да не добијемо „коначни тепих“?

На сајту „Белдокса“ даље пише да је документарни филм „Тешки ланци“ који траје 124 минута „изванредан, освешћен канадски документарац који на интелигентан критичан начин пружа поглед на улогу коју су САД, НАТО и ЕУ одиграли у трагичном распадању једне тако успешне и напредне европске земље каква је свакако била – Југославија. Комплетан аутор филма Борис Малагурски, који потписује режију, сценарио, продукцију и монтажу остварења, аутентично нам приказује изузетно ретке архивске снимке које никад није ни видела публика са Запада, импресивно креативан поглед и анализу зашто су западне земље интервенисале у конфликту бивших СФРЈ земаља, са читавом плејадом најзначајнијих академика, дипломата и медијских личности, као и сасвим обичних грађана земље које одавно више нема“. И зашто бих онда ја уопште нешто говорила о самом филму кад не знам ништа боље да напишем!?

Дискусија после филма беше скромна, тек по која реч, иако је сала била пуна, а међ’ нама и г. Војислав Коштуница, бивши председник дал’ Југославије, дал ’ Србије, не вуците ме, молим вас, за легалну реч, ја нисам правник. И неколицина познатих лица којима не знам име, па се извињавам. Све је било јако пријатно у пријатно мајско вече.

Није лако „пробудити се“ од силних утисака из филма, није лако проговорити после искреног одговора аутора (мени) да је РТС несебично даровао 70% материјала овог филма који је тамо негде скупљао прашину, а сада тако умивен граби по ДВД-јима дијаспоре диљем далеких континената и скупља кап по кап добити за неки нови пројекат о „васцелој истини“ Малагурски Синема. Али никако да та већинска донација стигне и до главних врата РТС-а, на приказивање (да ли је уопште неко покушао?), а одатле ко зна где…

Наиме, ова донација није обавезала уреднике РТС-а ни да га прикажу, ни да барем имају бесплатна права на дистрибуцију филма или на део колача ако се филм буде комерцијализовао по свету.  Заиста нема смисла да и по „нас“ најафирмативнија истина стиже свету само преко младих ентузијаста који онда морају да скупљају мрвице новца од донатора за свој даљи предани рад.

Фестивал на свом сајту даље пише: „Наши документаристи заостали су нажалост у естетици 60-их и 70-их година која их је прославила, тако да је наша публика до скора била ускраћена за филмска остварења која би захвално и адекватно представила нашу блиску прошлост, а због лењости и неодговорности ТВ уредника (очито чим 70% материјала не знају да преточе у канадско-српску корподукцију, кажем ја) пропуштали смо и незаборавне међународне документарце који су у протеклих десетак година засенили свет играног филма.„

Зато и овај дугометражни документарни филм делује подвижно, баш као и ефектан крај филма „скоцкан“ у пет слова: ДОСТА!

Али младим студенткињама у публици није било доста Бориса Малагурског. Оне су га позвале на трибину Факултета политичких наука у Београду. Изгледа да најзад стасава слободна генерација која која жели себе да инкорпорира у светске трендове.

Па ко онда од нас „старијих“ тамо да уопште квари ту идиличну шему младих питањима, чак и младих у нама који смо уз филм „Тешки ланци“ заборавили да је у југо предузећима требало потрошити гомилу новца и много радних сати за „глупости“…да су се људи који су долазили у Београд просто заљубљивали у Београд и остајали дуже и најдуже…да су млади са собом у свет, хвала Богу, понели само што стаје у њихове лепе главице, а да су они ретки, као што је Борис, понели са собом, ето, и 70% истине коју се тамо неки млади и стари чували од васцеле истине, сујете, незнања, пакости, и других балканских болести…

Заиста „доста“!

А ја кажем доста овом чланку јер нема новчане компензације којом се неке ствари од важности за човечанство могу материјално платити..

„Доста политике, време је за економију“ рекох г. Коштуници после пројекције у пар допуштених тренутака.

„Стижу економски пројекти“, рече он…

Супруга једног човека са којим сам тог дана разговарала у чекаоници СББ-а стигла је на онај свет пре времена јер је преминула од среће што је дочекала да после 46 година чекања и рада добију свој стан!

На сајту даље пише: „Након квалитетног документарца публика се осећа богатије, почашћено, освежено. Као кад упозна занимљивог саговорника, као некад по изласку из биоскопа, као мало дете које верује у испричану причу, као тренутак смисла у времену када ће нам и на сâм смисао ускоро наметнути порез, ако му у међувремену не буду уручили отказ уз којекакву мизерну отпремнину“..Може ли Новак Ђоковић бити смисао за српски порез?

Да. На младима свет остаје. То је опште познато.

Али да на  неким младима као што је Борис Малагурски целовитија истина опстаје, то нас има све више који знамо….

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s