Šta su to ekonomske zakonitosti ?

Autor: Stojan Nenadović, pisano 22.12.1980.

– objavljeno dana 22.12.1980.godine, “Ekonomska politka“.

Većina ekonomskih teoretičara smatra da su performanse naših sistemskih rešenja toliko loše da je prostor za delovanje ekonomskih zakona prilično sužen. Međutim, da bi se koncipirao I institucionalizovao sistem u kome će ekonomske zakonitosti moći nesmetano da deluju, potrebno je prethodno upoznati te zakonitosti, a to je upravo zadatak ekonomskih teoretičara. Teoretičari, takođe, nude praktičarima, nosiocima ekonomske politike, ekonomsko-politički instrumentarijum i ukazuju na moguće puteve i načine ostvarenja željenih ciljeva. Nesposobnost političara da ostvare proklamovane ciljeve, teoretičari su skloni da pripišu njihovoj nesposobnosti da pravilno koriste ekonomsko-politički arsenal kojim ih je naoružala teorija. Osim toga, ekonomski teoretičari najčešće umišljaju da su im poznate ekonomske zakonitosti, ali da politička akcija teče neželjenim tokom, odnosno sistem loše funkcioniše, zato što političari slabo uvažavaju mišljenje i savet ekonomskih teoretičara.

Ali, šta će se desiti ako ekonomski teoretičari u stvari ne poznaju realno vladajuće objektivne ekonomske kategorije i zakonitosti?

Oni tada ne samo da će političarima davati pogrešne savete, nego neće raspolagati ni valjanim kriterijumom za ocenu performansi sistema i politike. Upravo je to danas slučaj, ne samo kod nas, već u čitavom svetu.

Ekonomska nauka je u krizi, jer je njen sistem kategorija i zakonitosti dedukovan iz pretpostavki analize primerenih jednom ranijem stupnju razvitka proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, dok današnji stupanj razvoja (i naročito tempo tog razvoja) stvara bitno drugačije pretpostavke analize, koje teorijski artikulisati može samo jedna nova, revolucionarna teorijska paradigma, tj. novi sistem novih kategorija i zakonitosti.

Višak korisnosti

Nova paradigma morala bi, svakako, biti sposobna kako da objasni postojeću stvarnost, tj. najdublje uzroke postojeće krize, tako i da ukaže na puteve njenog prevazilaženja. Mislim da se ta nova paradigma može razviti ako se pođe od sledećih fundamentalnih stavova klasika (kojima aktuelna ekonomska misao nije posvetila dužnu pažnju, jer je smatrala da se odnose prevashodno na sistem naturalne komunističke privrede) :

“U nekom budućem društvu, u kome bi nestalo klasnih suprotnosti, u kome više ne bi bilo klasa, potrošnja ne bi više bila određivana minimumom vremena za proizvodnju, nego bi vreme koje bi društvo posvećivalo proizvodnji raznih predemeta bilo određivano stepenom njihove korisnosti.” (K.Marks: Beda filozofije). “Korisni efekti različitih upotrebnih predmerta upoređenih međusobno i s količinama rada potrebnim za njihovu izradu, konačno će određivati taj plan.” (F. Engels: Anti-Duhrong).

Ako se, međutim, pođe od pretpostavke da se navedeni fundamenti novog društva mogu realizovati i u uslovima specifičnog tipa robne proizvodnje, onda je očigledno:

Da u takvoj robnoj proizvodnji, analogno kategoriji apstraktnog rada (kao meri troškova), mora postojati (kao kategorijalni ekvivalent u sferi potrošnje) kategorija apstraktne društvene korisnosti (kao mera kvantitativnog aspekta upotrebne vrednosti).

Da se objektivan apstraktan rad i objektivna apstraktna korisnost (tj. troškovi i korisnost uopšte) mogu međusobno kvantitativno (i novčano izražene) upoređivati i razlikovati.

Prema tome, u takvom društvu novac se javlja i u funkciji mere objektivne apstraktne korisnosti. Pošto se troškovi i korisnost, opredmećeni u robi, mogu međusobno kvantitativno (novčano) razlikovati, to će i tržišna cena, normalno, zauzimati neki nivo između maksimalno (jednake korisnosti) i minimalno (jednake troškovima) moguće cene. Razliku između apstraktne korisnosti i apstraktnog rada nazivam višak korisnosti.

Nivo tržišne cene određuje kako će višak korisnosti biti podeljen između kupca i prodavca (na potrošački i proizvođački višak).

vrednosti_robe_500pix

Prema novoj paradigmi, dakle, u svakoj robi opredmećuju se tri kvantitativno različite vrednosne dimenzije (troškovi, tržišna cena i korisnost), koje se, takođe, mogu razlikovati i na globalnom (nacionalnom i svetskom) planu, pa tako:

Sumu stvarno uloženog rada nazivam proizvod kulture.

Zbir tržišnih cena – društveni proizvod.

Zbir objektivnih apstraktnih korisnosti – proizvod civilizacije, dok razliku između proizvoda civilizacije i proizvoda kulture nazivam društveni višak korisnosti.

Tradicionalna ekonomska teorija, koja u vrednosti robe vidi, u osnovi, samo jednu kvantitativno određenu dimenziju, zasniva se, zapravo, na implicitnoj i eksplicitnoj pretpostavci da su ove tri vrednosne dimenzije kvantitativno jednake, pa se tako pojavljuju samo kao graničan, specijalan slučaj nove teorije, tj. tradicionalna teorija važi samo za slučaj kada je višak korisnosti jednak nuli (bar na globalnom planu). Drugim rečima, ekonomska teorija uopšte ne poznaje jednu od fundamentalnih ekonomskih zakonitosti savremenog društva, pa je zato neizbežno da i ekonomska politika ignoriše zakonitosti postojanja viška korisnosti, što dovodi do niza poremećaja i nerešivih protivrečnosti u realnom privrednom životu.

Deflacija i Inflacija

Postojeći način emisije novca u vidu kredita konzistentan je sa pretpostavkom o jednoznačajno određenoj vrednosti društvenog proizvoda, ali je u protivrečnosti sa postojanjem viška korisnosti.

Kreditni novac realno reprezentuje samo vrednost kulture, tj. uloženi rad, pa ako se u društvu stvori višak korisnosti (naspram koga ne stoji uloženi rad, već racionalnost potrošnje), nedostajaće monetarni ekvivalent za njegovu realizaciju, što će u društvu izazvati deflatorni problem (koji je u stvari najdublji uzročnik privredne krize), srazmeran veličini realno stvorenog društvenog viška korisnosti. Deflatorni problem izaziva otežanu realizaciju materijalnog društvenog proizvoda – gomilanje zaliha, stagnaciju, neiskorišćenost kapaciteta i nezaposlenost; a moderma inflacija predstavlja samo instrument prevladavanja (tj. pokušaj borbe protiv) ovog osnovnog deflatornog problema.

Inflacija, uz vremensku asinhronizaciju prihoda i rashoda, čini zapravo stihijski, spontano nastali mehanizam izražavanja viška korisnosti; time što omogućuje istovremenu nominalnu ravnotežu (potrebnu da bi se udovoljilo dogmama ekonomske nauke) i realnu neravnotežu društvenih računa (realizovanu kroz stopu inflacije i vremensko kašnjenje prihoda za rashodima), potrebnu da bi se realizovao bar deo društvenog viška korisnosti, bez koga nema stvarnog društvenog napretka.

Navedeni inflatorni i deflatorni problem mogu se prevazići samo legalizacijom emisije monetarnog ekvivalenta društvenog viška korisnosti i inaugurisanjem novog sistema društvenih računa, jer je očigledno da, pravljeni na osnovu teorije koja uopšte ne poznaje kategoriju viška korisnosti, sadašnji sistemi društvenih računa važe samo za slučaj da je višak korisnosti jednak nuli, a i privredni sistemi su tako organizovani da mogu normalno funkcionisati samo ako nema viška korisnosti.

Treba naglasiti da je apstraktna korisnost potpuno objektivna kategorija (nema nikakve veze sa buržoaskom teorijom subjektivne korisnosti) i kao što se veličina apstraktnog rada meri dužinom radnog vremena, tako se apstraktna korisnost meri dužinom vremena korišćenja proizvoda (naravno sve u okviru određenih društvenih standarda korišćenja). Ako su apstraktan rad i apstraktna korisnost kvantitativno (novčano izraženo) jednaki, to istovremeno znači da su jednaki i ciklus reprodukcije (tj. period posle koga se obnavlja proizvodnja) i ciklus rekonzumacije (tj. period posle koga se nužno obnavlja potrošnja), pa će biti jednaki i frekvencija ponude i tražnje. Ako se zatim poveća racionalnost bilo proizvodnje (povećanjem produktivnosti rada smanjuje se veličina apstraktnog rada sadržanog u robi) ili potrošnje (produženjem vremena korišćenja uvećava se supstanca apstraktne korisnosti) pojaviće se višak korisnosti, frekvencija ponude premašiće frekvenciju tražnje i pojaviće se problem realizacije ove (prekomerne) proizvodnje koja je materijalni supstrat društvenog viška korisnosti.

Ova proizvodnja može se realizovati samo emisijom monetarnog ekvivalenta društvenog viška korisnosti, a to je zapravo emisija gotovog, nekreditnog novca, koji se mora podeliti neposrednim potrošačima, koji imaju realnu potrebu za ovim proizvodima. Time se legitimišu njihove potrebe i novac promoviše u funkciju mere apstraktne korisnosti i sredstvo oživotvorenja komunističkog principa raspodele prema potrebama. Komunistički sistem raspodele prema potrebama može se, dakle, zasnivati na komunističkoj robnoj proizvodnji u kojoj su centralne kategorije apstraktna korisnost i višak korisnosti.

Društvena svojina i samoupravljanje konzistentni su upravo sa ovakvim (dosad nepoznatim) modelom robne proizvodnje, dok sa postojećim modelom (u kome centralnu ulogu imaju tržišne zakonitosti zasnovane na delovanju zakona vrednosti) sve više dolaze u koliziju, pri čemu se koliko ograničava delovanje tržišnih zakonitosti ovog modela, toliko i derogira sama suština društvene svojine i samoupravljanja.

Prema potrebama

U novom društvu, zasnovanom na novom tipu robne proizvodnje (u kojem zakone vrednosti i viška vrednosti zamenjuju zakoni apstraktne korisnosti i viška korisnosti), ukupan zbir dohodaka mora poticati iz ukupne sume apstraktnih korisnosti (koja, prema predloženoj terminologiji, čini proizvod civilizacije) i njega čine kako dohoci stvoreni radom (tj. dohoci čiji zbir predstavlja proizvod kulture) tako i dohoci iz društvenog viška korisnosti, koji su, u stvari, nadgradnja koju nije potrebno finansirati porezima koji opterećuju privredu.

Ukidanjem sume poreza ekvivalentne društvenom višku korisnosti, ukida se protivrečnost između privrede (baze) i neprivrede (nadgradnje). Deo neproizvodnog stanovništva (npr. penzioneri, deca, đaci i sl.), koji će sa rastom viška korisnosti sve više rasti, dobija novac (dohodak) iz društvenog viška korisnosti (sa posebnog računa centralne banke, a prema odluci parlamenta), a privreda ostvaruje ekspanziju prodajući ovima robu i prisvajajući time novac iz društvenog viška korisnosti kao proizvođački višak koji predstavlja ekstraakumulaciju gotovog novca za samofinansiranje proširene reprodukcije. Ako se emituje tačno potrebna količina novca, cene ne mogu rasti, ali time se uspostavlja novi model društvenih računa, u kome je ukupan zbir dohodaka, za iznos emisije nekreditnog novca, veći od radne vrednosti društvenog proizvoda. Međutim, da je ova situacija apsurdna sa stanovišta tradicionalne teorije, u stvari osnovna ekonomska zakonitost novog društva, dokazuje teorija o postojanju viška korisnosti.

Prema tome, legalizacija dohotka iz društvenog viška korisnosti, koji se deli “prema potrebama”, nije samo etički zahtev komunističkog društva, već uslov normalne reprodukcije svake privrede i društva koji su dostigli takav stepen i tempo razvoja na kojem je nezbežna pojava viška korisnosti.

Ako legalizujemo monetarni ekvivalent društvenog viška korisnosti, snabdećemo privredu i društvo neophodnom količinom novca (tj. rešićemo ključni deflatorni problem) i time stvoriti condition sine qua non normalnog funkcionisanja tržišnog mehanizma. Tada će tek postojeća sistemska rešenja i društveno-politička opredeljenja pokazati i dokazati, svoju pravu vrednost, a ekonomska politika snabdevena jednostavnim ali adekvatnim ekonomsko-političkim (monetarnim) instrumentarijumom, efikasno će, i bez suvišnog administriranja, služiti ostvarivanju željenih ciljeva, stabilnog i brzog razvoja uz punu zaposlenost.

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

4 responses »

  1. […] I deo – EKONOMSKE ZAKONITOSTI Autor: Stojan Nenadović ( pisano 31.08.1981. „Ekonomska politika”) […]

    Sviđa mi se

  2. Lilly Tatic kaže:

    Reblogged this on TS IMPERIAL – BANKING NEWSLETTER and commented:

    Višak korisnosti

    Nova paradigma morala bi, svakako, biti sposobna kako da objasni postojeću stvarnost, tj. najdublje uzroke postojeće krize, tako i da ukaže na puteve njenog prevazilaženja. Mislim da se ta nova paradigma može razviti ako se pođe od sledećih fundamentalnih stavova klasika (kojima aktuelna ekonomska misao nije posvetila dužnu pažnju, jer je smatrala da se odnose prevashodno na sistem naturalne komunističke privrede) :

    “U nekom budućem društvu, u kome bi nestalo klasnih suprotnosti, u kome više ne bi bilo klasa, potrošnja ne bi više bila određivana minimumom vremena za proizvodnju, nego bi vreme koje bi društvo posvećivalo proizvodnji raznih predemeta bilo određivano stepenom njihove korisnosti.” (K.Marks: Beda filozofije). “Korisni efekti različitih upotrebnih predmerta upoređenih međusobno i s količinama rada potrebnim za njihovu izradu, konačno će određivati taj plan.” (F. Engels: Anti-Duhrong).

    Ako se, međutim, pođe od pretpostavke da se navedeni fundamenti novog društva mogu realizovati i u uslovima specifičnog tipa robne proizvodnje, onda je očigledno:

    Da u takvoj robnoj proizvodnji, analogno kategoriji apstraktnog rada (kao meri troškova), mora postojati (kao kategorijalni ekvivalent u sferi potrošnje) kategorija apstraktne društvene korisnosti (kao mera kvantitativnog aspekta upotrebne vrednosti).

    Da se objektivan apstraktan rad i objektivna apstraktna korisnost (tj. troškovi i korisnost uopšte) mogu međusobno kvantitativno (i novčano izražene) upoređivati i razlikovati.

    Prema tome, u takvom društvu novac se javlja i u funkciji mere objektivne apstraktne korisnosti. Pošto se troškovi i korisnost, opredmećeni u robi, mogu međusobno kvantitativno (novčano) razlikovati, to će i tržišna cena, normalno, zauzimati neki nivo između maksimalno (jednake korisnosti) i minimalno (jednake troškovima) moguće cene. Razliku između apstraktne korisnosti i apstraktnog rada nazivam višak korisnosti.

    Nivo tržišne cene određuje kako će višak korisnosti biti podeljen između kupca i prodavca (na potrošački i proizvođački višak).

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s