Dragoslav Bokan: ,,Osećam kao da nam se, nezapaženo, upravo dogodila neka katastrofa, neka nevidljiva Propast Sveta – samo bez očekivanog ognja i zemljotresa, bez truba i fanfara, anđela i demona… Kao da smo izgubili parče svoje duše i svet kakav smo nekada poznavali… Nešto se dogodilo, a da se to nije pojavilo ni u novinama, ni na televiziji. Ali se oseća, u strašnom odjeku duše svakog od nas…“

Ako bismo samo slušali urlike iz gomile, pomislili bi da je Dositej verovatno najmračniji među svim učesnicima epohe stvaranja nove srpske države

“Vostani Serbije, vostani carice!” Dositej Obradović

Uzburkala se javnost u Srbiji. Svi vide i osećaju da se s nama dešava nešto zaista strašno, rečima teško opisivo. Nema nikog ko ne živi svojim ličnim iskustvom ovu gotovo neizdrživu strepnju pred onim što nas tek čeka. Ne postoji niko koga ne hvata jeza pred svim neizvesnostima jedne sasvim maglovite budućnosti.

Bezbrojni problemi sputavaju inicijativu i parališu volju čak i kod naših najčvršćih, najžilavijih, najvitalnjih sugrađana. Više niko ne govori o sledećoj deceniji, godini, čak ni mesecu. Sve ide od danas do sutra, baš kao u bokserskom ringu, u stalnom, preventivnom stezanju pleksusa pred pred svim onim žestokim, umnoženim udarcima naše nemilosrdne, zajedničke sudbine. Strategija se prosto istopila u taktiku, vizija u instinkt, suštinsko razumevanje u nagonski refleks.

Bezbroj analiza, a nigde ni jednog jedinog zaključka. Toliko dijagnoza, a nigde rešenja. Koliko mišljenja, a ipak – nigde akcije. Sve se vrti u krug, kao u nekom tragičnom istorijskom lavirintu bez početka i kraja, bez nade i cilja, bez pravca i izlaza.

I svako je svakom kriv. Baš “zbog njega” je sve ovako i ovakvo. Da se nije dogodilo “to i to”, sve bi, naravno, “bilo drukčije”.

Krivaca koliko hoćeš. Nakupilo ih se. Na sve strane se prosto nude zabrinutim, oštrim kritičarima naše realnosti. Stari i mladi, liberali i nacionalisti, levičari i desničari, državna ministarstva i nevladine organizacije, studentska naivnost i radnička inertnost, intelektualni kukavičluk i umetnička ravnodušnost, asketizam i hedonizam, hrišćanstvo i sekularizam… sve i svi su, uvek, ponekom krivi – za ono što nas se događa.

Sa podjednakom strašću se napadaju i brane: država, postojeće granice, srednjovekovni manastiri, grad i selo, Egzit i Guča, “Seks i grad” i “Moj rođak sa sela”, Ravna Gora i Kadinjača, Divna Ljubojević i Ceca, “Pravoslavni bukvar” i “Peščanik”, Dobrica Ćosić i Mita Ljotić, general Nedić i Sloba Milošević, radikali i LDP, protesti Srba sa Kosova i gej parada…

U ovom vrelom, tesnom kotlu se sad (u sopstvenom sosu) kuvaju svi političari, svi intelektualci, sve javne ličnosti naše zavađene, skoro potpuno unesrećene zemlje. Najbolji se guraju sa najgorima, romantični sa cinicima, pošteni sa amoralnima, plemeniti sa karijeristima, ponosni sa šlihtarama… svi su od nekoga za nešto napadnuti, oklevetani, na nečiji lični stub srama razapeti. Sa ili bez argumenata, sa ili bez razloga, sa ili bez efekta.

Uglavnom, svi veliki i poznati Srbi svih režima i vremena, svih vera i ideologija, svih političkih i životnih opcija čudno su ujedinjeni u ovom nesrećnom bratstvu okaljanih i prokletih, oglašenih i unapred osuđenih ličnosti.
Sve što je nekako iskakalo i izdvajalo se od mirne (i najčešće pasivne) većine njihovih savremenika – dobilo je svoju senku sumnje, svoj gvozdeni krst teških optužbi.
Na tom olakom, ostrašćenom, osvetničkom prekom sudu srpske javnosti niko nije ostao nevin i bezgrešan. Precizno rečeno: nije ostao ni kamen na kamenu od nekadašnjeg moćnog Panteona slavnih Srba. Nestalo je one veličanstvene istorijske građevine koja je oduvek davala smisao i smer najmlađim generacijama naših sunarodnika.

I tu, naravno, nije problem u tome što je neko označen kao manje ili više značajan – među sebi ravnima. To je sasvim normalno i predstavlja savršeno prirodan način biranja najboljih među najboljima, najvažnijih među najvažnijima. Svaki metod biranja je uvek duboko subjektivan i u sebi nosi neizbežnu opasnost preteranog uveličavanja ili umanjivanja nečijeg stvarnog značaja. Nije to problem.

Problem je u totalnom odbacivanju čitavih divizija najhrabrijih Srba, celih Akademija najumnijih Srba, neizmerne količine onih koji su zbog svojih ideja i uverenja žrtvovali sve što su imali i mogli, lični uspeh i porodičnu sreću, svu udobnost i sav svoj život.

Beskonačan je spisak srušenih ideala i zaboravljenih grobova, napuštenih običaja i odbačene tradicije, promenjenih imena ulica i škola. Nigde ni trunke razumevanja, ni malo samilosti, nikakvog saosećanja sa onima koji se ne slažu sa nama i veruju (ili su verovali) u neki drugi i drugačiji srpski put ka budućnosti. Svuda samo čelična oštrica nečije mržnje i britko sečivo javno iskazanog prezira.

Bez ikakve nade u pokajanje. Bez razumevanja ideje Božijeg i istorijskog suda. Bez razumevanja one strahovite gravitacije nepovoljnih okolnosti. Bez ikakve spremnosti na privremeno popuštanje i razumni kompromis u momentima kada nam je to, praktično, jedino preostalo rešenje.

Toga nema nigde, tolike mržnje i okrutnosti prema svojim izabranicima koji, eto, nisu mislili, radili i živeli onako kako bismo mi to želeli. Oni očas u našoj vizuri postaju pravi vešci i veštice, izdajnici i ekstremisti, duhovni otpadnici i satanski agenti zla. Šire se oči, stiskaju usne, škripe zubi i sužavaju zenice kao direktna posledica ovih neželjenih susreta sa našim posebno apostrofiranim “krivcima” za sve ono što nam se dešava.

I to nije slučaj samo sa našim savremenicima, onima koji, po pravilu, ubedljivo najgore prolaze na ovim vrednosnim prekim sudovima. “U igri” su i mnogi naši veliki prethodnici, oni koje (pre nas) decenijama i vekovima niko nije tretirao kao negativne junake naše (čini se fatalne) sudbinske priče.

Tako je slavni Karađorđev uzor i lični učitelj njegovog sina prvenca, Dositej Obradović, prešao dug, golgotski put od heroja do otpadnika – odbačen od istih onih koji i dalje proslavljaju prvog srpskog modernog Vožda. Mi se otvoreno divimo Karađorđu, ali istovremeno odbacujemo njegove argumente prilikom izbora najumnijeg među svim savremenicima. Izgleda da mu se ipak ne divimo dovoljno da bismo (pored njega) poštovali i njegovu moć rasuđivanja, njegove izbore i uverenja.

Jer ako bismo samo slušali urlike iz gomile, pomislili bi da je Dositej verovatno najmračniji među svim učesnicima epohe stvaranja nove srpske države. Kada bi to čuli čak i najveći onovremeni kritičari velikog pisca i filosofa, ne bi mogli da poveruju. Jer je u njihovim očima Dositej u svakom slučaju bio veliki čovek, važan intelektualac i višestruko dokazani patriota.

Dositej nam je tu samo slučajno odabrani primer. Mogli smo, umesto njega, da koristimo i Jovana Skerlića, Nikolaja Velimirovića, Miloša Crnjanskog ili Jovana Dučića. Svako od njih sa sobom nosi neželjeni “prtljag” koji su im, usput, napakovali njihovi zlonamerni, apsolutno nemilosrdni zemljaci, prijatelji i komšije. Princip je isti, sve su ostalo nijanse.

Zato vas sve molim da budete malo milosrdniji prema drugima, a mnogo strožiji prema sebi, svojim greškama i gresima. Molim vas da se uvek setite kako je taj isti “raspop Dositej” obišao pola Evrope i potrošio na desetine svojih cipela i bar isto toliko godina špartajući (s nepokolebljivom verom u svoju Otadžbinu) po zabačenim srpskim selima u Lici i Dalmaciji, ne štedeći se ni trenutka – učeći srpsku decu (a kasnije i najznamenitije ustaničke vođe) osnovama pismenosti. Razmišljajte o tome.
Razmišljajte o Dositeju kao paradigmi naše opasne sklonosti da u potpunosti odbacimo sve što nam je prethodilo. Razmišljajte kako sa svim (mogućim) zabludama u mutne vode istorijskog zaborava mi najčešće bacamo i ono što je neporeciva i večna vrednost.

Mislite o tome kako oni najmanje daroviti i najagresivniji među nama kritikovanjem mnogo boljih od sebe pokušavaju da budu veći nego što zaista jesu.

Ako ne budemo prestali sa ovom nesrećnom praksom preterivanja u kritici svojih neistomišljenika, neće nam biti spasa. Jer ćemo tako nepogrešivo prizvati sopstvene kritičare, sve one lične i načelne neprijatelje i protivnike.
Postaćemo sopstvena žrtva, nemoćna da se probudi iz svojih krutih, često razmaženih, a najčešće potpuno nerealnih mišljenja i stavova. Prepreka na putu (tako nam neophodnog) oporavka naše Srbije.

Preuzeto sa     http://www.standard.rs

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

One response »

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s