ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА – СРБИ И АЛБАНЦИ

ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА – СРБИ И АЛБАНЦИ.

Арбанаси су пореклом са Кавказа, из Кавкаске Албаније; Име Албанија су странци именовали по граду Албане на Касписком језеру, а главни град те земље се звао Ардебиљ (Јован Деретић)

Џемс Бекер, британски истраживач Арбанаса каже:»Тамо је друга Албанија, на Кавказу и неки писци сматрају да су њени становници исти народ као и њихови истоимењаци у Турској. Извесно је да постоји велика сличност измедју Тоска из Албаније и Черкеза са кавказа. (Џемс Бекер)

Познати Албанолог Јохан Георг фон Хан тврди у свом делу «Кроз пречину Дрима и Вардара» на страни 21. да Арапи кажу да су Арбанаси живели поред Црвеног мора и да су се одатле иселили. (Јохан Георг фон Хан)
Фон Хан додаје на 20. страни истог дела да Абази, једно черкеско племе, држи да су са Арбанасима један исти народ, а Арбанаси, са друге странедрже да су браћа са Абазима
Атанасије Урошевић је испитивао 1929. Године Арбанашка племена на Косову у вези њиховог порекла; сви Арбанаси и њихове ходзе су рекли њему следеће:
«Најчешће се оно састоји у томе што се за стару постојбину свих Арбанаса узима Арабија. Понекад је то изражено у пригодним причама»; дакле, сви су знали да је Азрети Имер довео Арбанасе на Сицилију (Урошевић)

У осмом веку је део Арбанаса отишао у сирију, док је други део отишао у Арабију; касније су пресељени на Сицилију да би појачало муслимански живаљ (Светлана Плетњова)

Арбанаси су дошли на Хелм, на пределу Новог Епира, у јесен 1042. године; војсководја Ђорђе Манијак са Сицилије их је повео повео са собом као помоћне чете у боју да узме власт у Цариграду, међутим, Манијак је погинуо у боју 1043. године па му се војска предала (Михаило Аталиота)

Тада се први пут помињу Арбанаси у Европи, што признаје и њихов историчар: «Византијски писац из једанаестог века, Михаило Аталиота, описао је побуну византијског војводе од Сицилије «…искрцао у Драчу 1043. године са војском састављеном од Византинаца и Арбанаса…» (Стефанк Поло и Арбен Путо)

Византинци су прихватили своје војнике али су потисли Арбанасе на територију Сербије и тамо су Арбанаси молили Сербе да их негде населе; пошто су били сточари, сербски краљ Војислав је дозволио Арбанасима да се населе у Рабану (Роберт, Бекр и Латим)

Према Едсону Кларку, Серби их називају Абанцима, Арбанасима; странци Албанцима; Турци Арнаутима (ово је арапски назив) Што значи они који се нису вратили; а сами а сами себе зову Шћипетарима, што значи брђани (Едсон Л. Кларк)

Џон Камбел ово потврђује и каже. «Албанци себе називају овим именом које припада претходним становницима њихове земље. Они су Скипетари, име које значи брђани.. њихово кападохиско  (Цаппадоциа -Турска)порекло је утврђено (Џон Кембел)

Даница Илирска је писала: «Арнаути су из Азије, из предела Црног мора и Касписког језера»; Арнаути су Арбанаси; а Гопчевић каже:» У данашњој горњој Арбанији нису Скипетари, него су илири-Серби живели. А у старо доба историја није имала никакве везе са скипетарским народом» ( Илирска и Гопћевић)

Арбанаси су се проширили на територију Албаније тек у време турака; само су уништили целесербске и хришћанске градове: на пример Москопоље итд (Јован Деретић)

Лаоник Халкокондилас, Византијски историчар, у XВ веку каже да Трибали, Илири, Пољаци и Сармати говоре истим језиком; а и да је Сарматски језик исто што и Илирски и Венетски( Халкокондилас)

Хекард, француски научник из XИX века закључује да Арбанаси немају никакве везе, сличности ни афинитета у вези језика, етничког карактера или физичке сличностиса било којом другом расом Европе: Илирима, Сербима, Трачанима, Дарданима, Македонцима, Словенима, Венетима итд (Хиацинте Хекард)

Амерички истраживач Арбанаса каже.» Што се тиче албанског језика…основа је словенска, измешана са различитим језицима, међу којима највише из турског… грчког, италијанског и француског, чак и… из енглеског у овој чудној мешавини» (Хобхоус Брогтон)

Хобхоус каже да се зна да су Арбанаси дошли са Кавказа па су онда били под веома јаким утицајем сербског језика и културе; због тога су и примили сербску основу језика (Хобхоус Брогтон)

Арбанашки број један има три назива: ња, ње и њи; ово нема никакве везе са европским језицима, али има са азијским; Монголски назив за један је нег, на Таи њуг, на Лао неунг, а из Дагестана хоњ ( Јован Деретић)

Арбанашки назив за број 100 је њећинд, а на Дагестанском је хоњћит; а кад се говори о стотини Арбанаси кажу ћинда а Дагестани ћинта, сада је јасно ком језичком систему припада арбанашки језик (Јован Деретић)

Дакле, можемо комотно рећи да смо открили историјске фалсификате Бечко-Берлинске историјске школе; сада, више него икада, можемо рећи:

Веритас иммутабилис, ет перпетуа: Истина је непромењива и вечна

Забрањена историја Срба