Ako hoćeš da znaš kakva je neka 
država i njena uprava,i kakva im 
je buducnost, gledaj samo da 
saznaš koliko u toj zemlji
ima čestitih i nevinih ljudi 
po zatvorima, a koliko zlikovaca 
i prestupnika na slobodi.
To će ti najbolje kazati.
Ivo Andric

   Sunce se tek pomolilo, a razgovor vec tece.
   - Bogami, ti si video sveta, Zaimaga.
   - Jesam, ali sta mi to vredi kad sam, evo, postradao i kad su
ljudi pogani i ne daju ziveti ispravnom coveku. A jesam prosao
mnoga mesta i svuda mi je dobro bilo i ljudi me postovali i
prizivali, a i ja sam se vladao kako treba i sa svakim lepo i
posteno umeo.
   Gleda zatim cutke preda se, kao da cita neki podsetnik, i
pocinje kao da nastavlja gde je prekinuo.
   - U Adapazaru sam zaimao i ozenio se. Dobru i pametnu sam
zenu imao. Ljudi su me mnogo postovali i moja bojadzijska radnja
bila je prva u varosi.
   - Pa sto ne ostade tamo?
   - Eh, sto! Djavo me nagovori te uzeh jos jednu zenu. I od tog
dana sve krenu naopako. Jest me zadovoljila prvih dana. To moram
da kazem. Ali cud je imala! Nista sto se zavadila sa mojom prvom
zenom i sto mi je od kuce napravila pakao, nego zadje tako po
varosi, pa sto kazu: u jednoj ruci slama a u drugoj vatra. Gde
dodje, tu svadju i omrazu stvara. Dva bi oka, sto kazu, u glavi
zavadila. Braca moje prve zene stadose da me gone. Omrznu svet
na mene. I ja, vidivsi da gubim ugled i musteriju, i da cu i glavu
izgubiti ako tako dalje podje, rasprodam potajno i budzasto ono
robe i alata pa krenem opet u svet.
   - Ih, brate! Steta! - kaze neko zabrinuto.
   Zaim tuzno njise glavom kao da samo on zna kolika je to steta.
   - E, moj bezanovicu, sto ti nisi najurio tog svog otrova, nego
ti da bezis, pored tolikog svog dobra! - kaze promuklim glasom
atletski razvijen covek iz kruga.
   - "Najurio, najurio"! Nije to tako lako. Da ti znas kakva je to
zena bila. Ne mozes da se odlepis od nje a vidis da te nestaje.
   - Ah, sta! Najurio bih ja nju pa sve da joj je sunce medju
nogama a mesec na trbuhu.

    Ako pritesnjen i izmucen covek, zeleci da se oslobodi bar za
trenutak Karadjozovog pritiska, stane da preklinje i da kroz iskren
ili glumljeni plac uverava o svojoj nevinosti, Karadjoz je mogao
odjednom da promeni drzanje i da stane da se udara po celu.
   - Sta velis, ni kriv ni duzan nisi? Ih, kud mi to kaza bas
sada, pobogu covece. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv,
jos sam mogao da te pustim, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su
krivi. Ali vas nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti.
Da nisi sam rekao, jos bi nesto i moglo biti. Ovako, sada, valja
da sedim ovde dok ne pronadjem negde nekog nevinog, takvog kao
sto si ti, da te smeni. Sad, sedi i cuti!
   Neka mi samo niko ne kaze za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer
ovde nema nevinih. Niko ovde nije slucajno. Je li presao prag
ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nesto, pa ma to bilo u
snu. Ako nista drugo, majka mu je, kad ga je nosila, pomislila
nesto rdjavo. Svaki, dabogme, kaze da nije kriv, ali za toliko
godina koliko sam ovde, ja jos nisam nasao da je neko bez razloga
i bez neke krivice doveden. Ko ovde dodje, taj je kriv, ili se
makar ocesao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i
na svoju odgovornost, da. Ali kriv je svaki. Ovde nevinog coveka
nema. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad nece
ni doci, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija
morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo
nije svakome pisano da ovde hleb jede.

   Svi su oni navikli na Karadjoza, srodili se na svoj nacin
sa njim. Grde ga, ali kao sto se grdi voljeni zivot i kleta
sudbina. On je deo njihovog prokletstva. U stalnoj strepnji i
mrznji, oni su postali jedno s njim i tesko im je bilo zamisliti
zivot bez njega... Sav taj prestonicki svet poroka i nereda
smatrao je Karadjoza svojim; on je bio njihov "krmak", "stenica
i krvopija", "pas i pasji sin", ali njihov.

   Kod ljudi koji nam postanu bliski me sve te pojedinosti provog
dodira sa njima obicno zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih
vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili.

   Mi smo uvek manje ili vise skloni da osudimo one koji mnogo
govore, narocito o stvarima koje ih se ne ticu neposredno, cak
i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i
dosadnim pricalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska,
tolko ljudska i tako cesta mana ima i svoje dobre strane.
Jer, sta bismo mi znali o tudjim dusama i mislima, o drugim
ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima
koje nismo nikad videli niti cemo imati prilike da ih vidimo,
da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno
kazuju ono sto su videli i culi, i sto su s tim u vezi doziveli
ili mislili? Malo, vrlo malo. A sto su njihova kazivanja
nesavrsena, obojena licnim strastima i potrebama, ili cak
netacna, zato imamo razum i iskustvo i mozemo da ih prosudjujemo
jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimicno ili u
celosti. Tako nesto od ljudske istine ostane uvek za one koji
ih strpljivo slusaju ili citaju.

   - Ne, ne! Vi ste, uvazeni prijatelju, dobar covek, pa mislite
da je svak dobar.
   - Ama, misli dobro, pa ce dobro i biti...

   To je, brajko, letnji dan, a ne zena. Letnji dan, pa ne znas
sta je lepse, zemlja ili nebo nad njom. A tu se treba dobro
obuti. Pa opet ne pomaze nista, jer ti je i najbolji majstor
kratak. Nije to kao ptica, pa kad je uhvatis, onda je imas.
To se ne drzi kod coveka; preliva se kao voda; i kad si imao,
kao da nista nikad imao nisi. To nema pamcenja i ne zna sta je
razum ni dusa ni milosrdje. A zakona joj uhvatiti ne mozes.

   Tako obicno biva. Oni koje zelimo da vidimo ne dolaze u
casovima kad na njih mislimo i kad ih najvise ocekujemo, a
pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od
njih. I nasoj radosti zbog ponovnog vidjenja treba tada malo
vremena da se digne sa dna, gde je potisnuta, i pojavi na
povrsini.

   Ja! - Teska rec, koja u ocima onih pred kojima je kazana
odredjuje nase mesto, kobno i nepromenjlivo, cesto daleko
ispred ili iza onog sto mi o sebi znamo, izvan nase volje i
iznad nasih snaga. Strasna rec koja nas, jednom izgovorena,
zauvek vezuje i poistovecuje sa svim onim sto smo zamislili
i rekli i sa cim nikad nismo ni pomisljali da se poistovetimo
a u stvari smo, u sebi, vec odavno jedno.

   Ono sto nije, sto ne moze i ne treba da bude bilo je jace
od onog sto jeste i sto postoji, ocigledno, stvarno i jedino
moguce.   Ako hoces da znas kakva je neka drzava i njena uprava, i
kakva im je buducnost, gledaj samo da saznas koliko u toj zemlji
ima cestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca
i prestupnika na slobodi. To ce ti najbolje kazati.
Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s