Trave, odnosno žitarice, nisu hrana za ljude jer za njihovu razgrdanju mitohondrije moraju da utroše mnogo energije da bi izvukle glikozu. Travu jedu ptice i goveda (preživari). Pored toga treba imati u vidu da u rafinisanom brašnu, šećeru i pirinču – nema elektrona. Uneti nešto u organizam i razgrađivati ga bez energetske dobiti, samo je nepotreban utrošak već postojeće energije.

Šta je to što ćelijama u našem telu daje energiju i omogućava im da se stalno dele i ponovo sjedinjuju u tkiva, složene organe i organizme?

Pažljivim analiziranjem proteinskih formi unutar ćelijske membrane naučnici su našli ni manje ni više nego bakterije. Nazvane su mitohondrije i to su prave ćelijske bakterije. Tako je čitav ljudski organizam sačinjen od ovih bakterija.

Kako svaka ćelija sadrži stotine mitohondrija, svaki mitohondrion (kolonija mitohondrija u jednom citosolu) sadrži višestruke kopije sopstvene mitohondrijske DNK. Tako svaka ćelija sadrži hiljade mtDNK. Originalni bakterijski genom sadrži sve gene neophodne da se stvori slobodan živi bakterijum mitohondrija. Ali, mitohondrija koja živi u okviru eukariotskog ćelijskog citosola mora se prilikom deobe čitave ćelije kopirati dovoljno brzo da osigura da kada se eukariotska ćelija deli (citokineza), neki od potomaka bakterija obavezno kolonizuju svaku ćerku ćeliju. I automobil i čovek imaju mnoge slične osobine. Imaju mnogo funkcionalnih delova, mogu da se kreću i obavljaju neki rad, moraju stalno da se napajaju električnom energijom (prvenstveno elektronima iz atoma vodonika), prilikom rada se zagrevaju, a ako se pregreju moraju da zastanu i ohlade se.  Ako ostanu bez energije posustaju u radu i konačno stanu.

Kada neka ćelija nema dovoljno energije da odradi komplikovani biološki proces održavannja sistema, ona dostiže svoj “bioenergetski prag”.
Mitohondrion „oseća“ nedostatak energije i tada aktivira unutrašnji samouništavajući sistem. Mitohondrija razara ćelije koje nemaju dovoljno energije (dolazi do apopotoze), tako da se one više ne mešaju sa susednim ćelijama koje rade normalno.

Funkcionalni bioenergetski prag smanjuje se sa godinama. 

Možete li sad da zamislite da imate automobil koji je u stanju da kada  “vidi” da će ostati bez energije, sam ode do benzinske pumpe, za koju je “zapamtio” gde se nalazi (jer ste ga tamo već vodili više puta i “naučio” je da je to mesto gde se ide kada je u stanju bitno smanjene količine goriva u rezervoaru i “shvatio” je da će tamo biti ponovo napunjen energijom), sipa sam sebi gorivo, proveri u sebi i nivo ulja i sam ga dolije ako treba, proveri pritisak u pneumaticima, eventualno očisti svećice ili podmaže klipove u motoru, produva dizne ili čak preventivno sebi postavi filter za ulje i gorivo i sl. U slučaju nekog lakšeg fizičkog oštećenja, auto sam sebi može da ispravi limariju, zameni brisače i sijalice i uopšte u stanju je da se tako sam održava u perfektnom ili bar optimalnom voznom stanju. Kada bi takav automobil (ili bilo koja takva mašina) postojao on bi bio živo biće, jer karakteristika živih bića je upravo sposobnost da se sami održavaju, napajaju neophodnom energijom i sami repariraju u slučaju oštećenja.

Živa bića znaju da optimalno rasporede energiju kojom raspolažu i znaju da razlikuju vitalne organe od perifernih. Vitalne će uvek napajati energijom, a periferne mogu povremeno i da zaustave ili uspore u njihovom radu. Za ovakvo racionalno preraspoređivanje energije i reparaciju mozak kao kontrolni komandni centar ima na raspolaganju niz različiih programa koje je davno tokom evolucije memorisao i koje u određenim slučajevima aktivira po potrebi.

Automobil, pošto nije živo biće, to nije u stanju i o njemu mora da se brine čovek koji ga je i napravio. Sofisticiana tehnika je danas u stanju da automobilu da  mogućnosti da sam može da “oceni” sopstveno stanje “zdravlja”. U automobil se ubaci komjuterski program (koji je čovek takođe  napravio) koji  “zna” da uoči (tj. dijagnostikuje) simptome lošeg rada. Ali, kompjuter može samo da signalizira kvar, a reperacija se onda vrši odlaskom kod mehaničara koji fizički interveniše kako bi mašinu vratio u normalan (“zdrav”) režim rada. Sam od sebe automobil se ne može popraviti.

Ali, živo biće koji je stvoreno od Prirode, pošto je programirano da se samo održava, jer samo to je život, logično je i da se samo popravlja u slučaju lakih ili težih oštećenja. Upravo za popravku tih oštećenja, po doktoru Hameru,  postoje prirodni programi koje mozak (kod složenih organizama) aktivira i čitav proces se odvija u međusobnoj komunikaciji svih ćelija koje se podvrgavaju elektro-biohemijskom procesu koji preraspoređuje energiju, materiju (umnožava ili smanjuje broj ćelija u nekom tkivu) dodatno hidrira ili isušuje neko tkivo i sl. Ova reparacija kojom rukovodi mozak se manifestuje u donekle promenjenom  režimu rada čitavog organizma, a posebno može da se vidi na nekom organu koji možda nije direktno oštećen, ali je zbog reparacije nekog drugog organa, koji je pretrpeo teško fizičko oštećenje, stavljen na režim umanjenog protoka energije. Ovakvo odstupanje od normalnog rada nekog organa, savremena konvencionalna medicina vidi kao simptom  bolesti, a ne kao sasvim prirodnu manifestaciju reparacije.

Ljudski organizam je sačinjen od čestica i u njemu skladno funkcioniše oko 30 triliona ćelija koje žive u nekoj vrsti neraskidive simbioze, a svaka ćelija se specijalizovala i uobličila za određen posao. Neke su zadužene da raznose električnu energiju, neke spremaju hranu, druge donose kiseonik neophodan za „kuvanje“ ćelijske hrane, neke čiste otpatke nakon jela, neke su osmatrači spoljnog sveta i paze kuda se čitav organizam kreće, neke su čisti fizikalci koji služe za kretanje cele mase.
Da bi sve ove ćelije funkcionisale, neophodna im je energija i to električna. Unosi se sa hranom. U ovakvoj podeli rada, logično se nameće i pitanje kako se ta energija održava, raspoređuje i da li se vremenom troši tako da u određenom trenutku čitav organizam ili samo neki njegov deo (organ) jednostavno više nije u stanju normalno da funkcioniše jer nema dovoljno energije. Dakle, ako se napajanje energijom samo jednog organa smanji, da li on time ispoljava neke poznate kliničke simptome?

 S obzirom da su lekari danas podeljeni na specijalističke oblasti  gde svako gleda samo svoj organ (holistička medicina se i dalje svrstava u alternativnu medicinu) , svaki ovakav simptom “bolesti” dobija svoje stručno ime i opisuje se kao patološko stanje. Opisi promenjenog stanja u funkcionisanju nekog organa i njihovi nazivi (na latinskom) postali su tako medicinska literatura i nauka i pažljivo su sistematizovani  za potrebe medicinske edukacije. Lekari ih praktično na studijama uče napamet – kao pesmice. I svako se drži svojih „stihova“.

Ako je bol prorodni signal koji nastaje kada mozak registruje neko oštećenje u organizmu, onda se po biološkoj logici nakon ovog alarma od mozga očekuje da reaguje i “nađe” rešenje koje bi dovelo najpre do ograničavanja oštećenje, a kasnije pristupilo reparaciji kako bi se život nastavio dalje. Dakle, bol u nekom organu nije signal koji je Priroda stvorila da bi organizmu naložila da hitno ode kod specijaliste na “tehnički pregled” pod rendgen i razne skenere.

Ali, svi ljudi u zapadnim civilizacijama već su naučeni od malih nogu da za pojavu bola kao simptoma “bolesti” dođu kod stručnjaka u belom mantilu koji će ovaj simptom stručno protumačiti i onda nastojati da ga eliminiše nekom hemikalijom ili fizičkim odstranjivanjem promenjenog tkiva ili čitavog organa. I to je alopatska medicina. Osnovna karakteristika alopatske medicine su tako militantne metode koje se svode na to da se nađe neprijatelj (obično neki mikrob ili virus), da se on izoluje fizičkim ili hemijskim napadom i da se po mogućstvu unište odnosno ubiju.

Ali tu nastaje glavni problem, jer je život suštinski neuništiv. Sve životne forme se menjaju, grupišu, razgrađuju se i ponovo stvaraju, ali je čestica života -protit, mikrozima ili bion – večna. To je odavno tvrdio još francuski biohemičar i lekar dr Antoan Bešam, a kasnije i Vilhelm Rajh. Bešamov naučni rad je zataškan, a Rajh je ubijen.

I ljudski organizam se napaja električnom energijom baš kao i sve u svemiru. Električnu energiju živa bića uzimaju iz specifično strukturisane vode koja može da je uskladišti. U trenutku kada nastane konfliktni šok, autonomni nervni sistem uključuje se odmah u simpatikotoniju (povećano stanje stresa) u nameri da snabde oganizam sa više energije kako bi on bio u stanju da što pre reši konflikt i spreči da neki organ ostene bez energije. Ovo uključivanje u pojačanu simpatikotoniju se vrši komandom iz onog dela mozga koji uopravlja organom gde je došlo do energetskog konflikta. Razlog zašto su ovi specifični konflikti odražavaju na određenu regiju u mozgu, po dr Hameru,  leži u tome što su se ovakve aktivnosti živih organizama stvorile u jednom  veoma primitivnm stadijumu života, da bi se kasnije sa evolucijom, odnosno usložnjavanjem organizama usavršavale i preoblikovale u sve složenije aktivnosti , ali uvek sa jednim ciljem – a to je da organizam održavaju u životu. To je naučena borba za opstanak. Da nema nje, ne bi bilo evolucije, ne bi nikada mogla da nastanu tako složena živa bića kao što je čovek.

Informacije o tome ne nalaze se zato u našoj svesti (bar još ne), već u onom veoma primitivnom delu mozga kojim upravljaju instikti. Imajte u vidu ovde i endosimbiotsku teoriju, koja kaže da je ljudski organizam veoma složena kolonija bakterija – mitohondrija koje su izgradile sebi proteinske kućice (ćelije) i razvile veoma složen sistem organizacije života (grad – državu). I to je složen sistem tkiva koja tvore složen živi organizam. Da bakterije kao kolektiv nisu naučile kako da se održavaju, hrane, brane i repariraju nakon oštećenja- nikada ovako složenih formi života ni ne bi bilo. Da su bakterije u stanju da pamte i da uče, dokazalo je već više veoma ozbiljnih naučnih radova.

Dakle, svaka regija u mozgu i u starom (primitivnom) i u novom delu mozga (kori velikog mozga) formirana je tako da zna da na svaki konflikt tj. kvar koji nastane u nekom delu tkiva odmah odgovori slanjem određenih informacija svim ćelijama unutar sistema. Tako je najstariji deo mozga ( produžena moždina i mali mozak)programiran za održavanje rada osnovnih životnh funkcije  kao što su disanje, rad srca, uzimanje hrane, repodukcija, dok je najmlađi deo mozga (kora velikog mozga) koncentrisana na komunikaciju sa spoljnom sredinom i odbranu teritorije. Samo on može da vidi i čuje spoljni svet .svaki poremećaj zato ima dve faze u kojima se manifestuje (u skladu sa dvofaznim bioritmom): prva je konfliktana aktivna faza koju karakteriše emocionalni (energetski) stres, a manifestuje se hladnim ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom.

Pod uslovom da organizam reši ovaj konflikt, nastaje druga faza, a to je izlečenje. Ove dve faze se tako mogu razlikovati kao hladna i topla manifestacija u poremećenom radu organizma. Da se bolesti podele na “hladne” i “tople”  znali su lekari još pre više stotina godina. Ova druga faza,  “topla” faza predstvalja zapravo mnogo teži proces i manifestuje se zamorom, groznicom, temperaturom, upalama, infekcijama itd. Ali to je upravo proces izlečenja.

Dakle, povišena temperatura nije bolest već saveznik organizma u lečenju tj. reparaciji……

DODATAK:

ČIME HRANITI MITOHONDRIJE?

Ako se sada pitate kako da hranimo, negujemo i čuvamo mitohondrije koje nam daju život i energiju logično je da im treba servirati hranu za čije pripremanje one troše najmanje energije. Pri tome moramo voditi računa da se u njoj nalaze i svi neophodni mikronutrijenti koje mitohondrije koriste za potpalu svog biološkog „šporeta“. I to je priroda već stvorila. Dakle, najbolja hrana za mitohnodrije jeste ona koja raste na kvalitetnon mineralnom zemljištu koje daje najraznovrsnije sastojke svih mikronutrijenata i ona koja u sebi sadrži najprostije šećere iz kojih one najlakše izvuku elektrone. A to je voće. “Rajski vrt” je prirodno stanište Adama i Eve.
Prosto rečeno, prava hrana za ljude je ono što raste na drveću i ono što jedu majmuni, odnosno ono što su jeli Adam i Eva.

Trave, odnosno žitarice, nisu hrana za ljude jer za njihovu razgrdanju mitohondrije moraju da utroše mnogo energije da bi izvukle glikozu. Travu jedu ptice i goveda (preživari). Pored toga treba imati u vidu da u rafinisanom brašnu, šećeru i pirinču – nema elektrona. Uneti nešto u organizam i razgrađivati ga bez energetske dobiti, samo je nepotreban utrošak već postojeće energije.
Nažalost, napuštanjem prirodnih staništa (Rajskog vrta) mnogi narodi su prešli na alternativnu ishranu, a to su trave koje se dobijaju obrađivanjem zemljišta i raskrčavanjem šuma. Takođe se zbog velikog unosa antibiotika u 20 veku. preko lekova ili mesa tovljenih životinja (koncentratima u kojima se nalaze i antibiotici), u našem organizmu razvila i armija gljivica. I one imaju svoj ukus i nameću nam zato svoje zahteve za jelom. Tako ako vam se pije pivo, vino, jede sladoled, slatkiši i sve ono što u organizmu stvara kiselu sredinu – to je upravo po ukusu gljivica. U kiseloj sredini počinju da rastu i bakterije čistači takve sredine, a to nisu bakterije kojima je mesto u našem organizmu, i mogu biti opasne kada se namnože i počnu da luče velike količine svojih otpadnih produkata. Tada nastaju upale.

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

17 responses »

  1. […] Čovek treba da se hrani samo …….!!! Share this:ДељењеТвитерФејсбукЛинкединЕ-поштаСтамблапонРедитШтампањеДигLike this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово . […]

    Sviđa mi se

  2. Anonimni kaže:

    Malo čitam ove vaše članke, pa se zbunih: jesu li mitohondrije organele ili bakterije?

    Sviđa mi se

    • LillyTatic kaže:

      шта год да су, ни наука то још није успела да објасни. Мислим да би се могло рећи да имају структуру сличну бактеријама 🙂

      Научница, Лин Маргулис је 1981, у својој књизи Симбиоза у ћелијској еволуцији у целини изложила ову теорију. Према њеном мишљењу одређене сићушне слободноживеће прокариоте (бактерије), као преци митохондрија, ушле су у неку крупну прокариотску ћелију која је претрпела одређене еволуционе промене и тиме постала предак савремене еукариотске ћелије. Преци митохондрија су ушли у ћелију пре него што су то урадили преци хлоропласта. Лин Маргулис ове тврдње заснива на чињеници да све савремене еукариоте које имају хлоропласте имају и митохондрије, а обрнуто није обавезно тако (код хетеротрофа). Осим тога, митохондрије, пошто су имале дужу еволуциону историју, имају мање сличности са савременим прокариотама (бактеријама) него што имају хлоропласти. http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%82%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0

      Sviđa mi se

    • milavidin kaže:

      i jedno i drugo skoro. Organele brate…Nastale od prijateljski bacterija za coveka…

      Sviđa mi se

    • Shumadinacx kaže:

      kOLIKO SAM IH RAZUMEO – SAMO IH POREDE SA BAKTERIJAMA, RADI SLIKOVITOSTI.

      Sviđa mi se

    • peki kaže:

      Mitohondrije su organele, gresku je napravio pisac

      Sviđa mi se

  3. Anonimni kaže:

    Kakav divan, lako razumljiv a poucan tekst…Veceras sam prvi put na Vasem blogu….cestitam…odlicni ste….sve pohvale..!!!!

    Sviđa mi se

  4. […] .Čovek treba da se hrani samo …….!!!.. […]

    Sviđa mi se

  5. Jelena kaže:

    zanima me vase misljenje o fruktozi, i koliko ona opterecuje pankreas…evo linka za tekst..http://articles.mercola.com/sites/articles/archive/2013/02/11/all-fruit-diet.aspx

    Sviđa mi se

  6. svetlana kaže:

    Gde mogu da nabavim taj lek za cerku

    Sviđa mi se

  7. Lilly Tatic kaže:

    Reblogged this on BELEŽNICA and commented:

    Povišena temperatura nije bolest već saveznik organizma u lečenju tj. reparaciji……

    Sviđa mi se

  8. prevrat kaže:

    Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    Bravo Ljiljo 🙂

    Sviđa mi se

  9. iskra kaže:

    Text je apsolutno odlican. Sve pohvale autoru.
    Moje pitanje je:ako imam nagomilanu kandidu u organizmu,dakle gljivicu,smem li jesti ovu rajsku hranu tj. voce,posto znamo da voce sadrzi vocni secer,a gljivice obozavaju sve vrste secera i zive od njih? Kako da pomirim ove suprostavljene strane? U gljivicama toxicnom organizmu da li voce ili ne??? Hvala puno na odgovorima!

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s