Običnim jezikom prevedeno, države kažu svojim građanima: “ne možete vi ubijati sami sebe, mi smo ti koji odredjujemo kako i koga ubijamo..mi, štaviše, odredjujemo i način kako ćete biti ubijeni

Gotovo identične su izjave mnogih ministara policija u svetu koji ponavljaju stereotipno jednu istu frazu : “ naša zemlja se bori i boriće se protiv trgovine narkoticima… organizovani kriminal nikad neće pobediti u našoj zemlji”

Vrlo je žalosno što je ta proklamovana laž  toliko postala istinita da više niko ne razmislja o tome šta se krije iza. Zabrana države postoji upravo zbog toga da bi samo povlašćeni iza kulisa (multimilijarderi u sprezi sa političkim državnim vrhom i policijom) držali trziste narkotika u svetu i podelili interesne zone na planeti. Takvi “igrači iza kulisa” su oni koji stoje iza države, iza odlučivanja moći jednih ili drugih u svetskim vladama, shodno njihovim interesima.

Takodje je opšteprihvaćena i druga laž: “ Iako se borimo protiv trgovine narkoticima, ne možemo tako brzo iskoreniti ovaj oblik kriminala ali ga možemo staviti pod kontrolu”. Upravo je ovim stavom data mogućnost pranja sopstvene savesti od toga što se otvoreno gleda i putem instrumenata drzave uspostavlja, modifikuje i širi trgovina narkoticima.

Društvena opasnost

Zbog svoje izjave da “Ekstazi nije ništa opasniji od jahanja konja” (i članka u časopisu “Journal of Psy­cho­phar­ma­co­logy”), profesor David Nutt razrešen je dužnosti glavnog savetnika za zloupotrebu narkotika u vladi Velike Britanije. Nutt nije dao pompeznu i nepromišljenu izjavu; naprotiv, uporedio je negativne efekte ekstazija sa negativnim efektima pojave koja se naziva sindrom zavisnosti od konja (Equine Addiction Syndrome – ili ‘equasy‘). Opisujući ovu pojavu, Nutt je napisao:

  • Radi se o zavisnosti koja dovodi do ispuštanja adrenalina i endorfina (…) Negativni efekti su detaljno opisani – godišnje umre oko 10 ljudi a mnogi pretrpe trajne neurološke posledice kakve je pretrpeo i moj pacijent. Procenjuje se da postoji učestalost od jednog ozbiljnog incidenta na svakih 350 slučajeva. (…) Takođe se vezuje za preko 100 saobraćajnih nezgoda godišnje – često sa smrtnim ishodom. (…) vodi do okupljanja uživalaca koja su često povezana sa nasilnim ponašanjem u ovim grupama. Sudovi su u postupcima za razvod, prhivatali (tu pojavu) kao zavisnost, definisanu kao potrebu za daljim korišćenjem.

Međutim, za razliku od ekstazija, jahanje je potpuno legalno. Ista, ili slična paralela, može se napraviti u vezi sa upotrebom alkohola i kanabisa, duvana i LSD-a itd. Lako je prikazati društveno licemerje na osnovu odnosa prema različitim supstancama koje su škodljive i izazivaju zavisnost.

Ali poenta nije samo u licemerju.

Cost-benefit

Zagovornici legalizacije narkotika često navode analizu koristi i štete od postojeće politike, odnosno legalizacije. Američka administracija potrošila je tokom 2011. godine između 30 i 50 milijardi dolara sprovodeći oštru politiku protiv narkotika (u ovaj iznos ulaze troškovi istrage, postupaka, troškovi osuđenika za dela vezana za narkotike, pomoć drugim državama u borbi protiv narkotika i sl.). Uprkos tome, SAD beleže porast u broju lica koja su probala neki ilegalni narkotik, pa se tako pretpostavlja da je više od jedne trećine Amerikanaca starijih od 12 (sic!) godina probalo drogu. Isti članak (link) navodi da je smanjen broj onih koji redovno koriste narkotike – tako ih danas ima oko 13 miliona, za razliku od 1979. godine kada ih je bilo gotovo 25 miliona. Čak i ako bismo ovaj pad u broju narkomana pripisali ispravnoj politici (što nije nužno povezano – moguće je da je vrhunac u broju korisnika bio izazvan sociološkim faktorom – kulturnom revolucijom u SAD), opet se postavlja pitanje korisnosti takvog pristupa.

Kada je politički pristup u pitanju, Holandija stoji kao suprotan primer. Umesto da novac rasipa na rat protiv narkotika, Holandija je problemima zavisnosti pristupila na sasvim drugačiji način. Obrazloženje za daleko blaži pristup prema narkoticima Holandija je našla u primeru alkohola. Naime, zagovornici legalizacije tvrdili su sledeće: ako se prihvati podela na “teške” i “lake” droge, alkohol bi bio klasifikovan kao “teška” droga zbog posledica koje ima po zdravlje, i zavisnosti koju izaziva; a primer jednog pokušaja zabrane alkohola (period prohibicije u SAD) pokazuje da zabrana jedne takve supstance dovodi do procvata organizovanog kriminala. Holandija je tako potpuno legalizovala određene “lake” droge, poput kanabisa. Neverovatno, ali istinito, danas je niži procenat uživalaca kanabisa u Holandiji nego, recimo, u Francuskoj, u kojoj je zabranjen.

Međutim, jasno je da kanabis nije crno zlo u diskusiji o narkoticima. Zlo koje svi pominju je, naravno, heroin. Heroin je “mera stvari” kada su u pitanju narkotici. Zabrinute majke, državni funkcioneri i čuvari javnog morala, često kažu da iako kanabis nije opasan, on je samo prvi stepenik do “igle”. Primer Holandije, međutim, odbacuje te strahove kao neosnovane. Tretirajući narkomaniju pre svega kao bolest, ova zemlja godinama unazad ima specijalističke centre za tretman zavisnika od heroina, kojima u kontrolisanim uslovima daje upravo – heroin. Dakle, umesto da ih progoni i zatvara, Holandija širi ruke korisnicima heroina i pokušava da im pomogne da se oslobode ove teške zavisnosti.

Rezultati u Holandiji i SAD govore sami za sebe – u Holandiji je od 1983. do danas smanjen broj zavisnika od heroina za 30%, a stopa smrtnosti od problema vezanih za narkotike je najniža u Evropi (link). Istovremeno, u SAD se beleži stabilan (ili blago opadajući, u zavisnosti od izvora) broj zavisnika u broju ukupne potrošnje heroina u zemlji. Napominjem da statistika nije uporediva jer se u SAD procenjuje potrošnja prema različitim kriterijumima (zaplene prilikom transporta, okvirna proizvodnja u državama porekla i slično). Prema raspoloživoj statistici (link), ukupna potrošnja heroina u SAD bila je gotovo identična u 1990. i 2000. godini – 13,6 prema 13,3 tona.

Kada je u pitanju cena, već je navedena procena od 30-50 milijardi dolara koje SAD godišnje potroše na sprovođenje politike. Naspram toga, Holandija potroši oko 130 miliona evra godišnje na politiku pomoći zavisnicima od heroina. Politika prema kanabisu donosi oko 400 miliona evra godišnje samo iz poreza. Pošto se za posedovanje ilegalnih narkotika u Holandiji češće propisuju prekršajne, a ne krivične kazne, javni rashodi za sprovođenje ove politike (istragu, zatvaranje osuđenika, plenidbu, suđenja i slično) trebalo bi da budu daleko niži po glavi stanovnika od onih u SAD (nažalost ne uspevam da pronađem sasvim uporedivu statistiku).

Ali poenta nije samo u cost-benefit analizi.

Poenta je u slobodi

Šta čini moj moralni izbor čistijim od tvog? Ako paralelni univerzumi postoje, u jednom od njih u klubove se švercuje duvan i alkohol, dok gosti jedu torte sa kokom i uzimaju meth. Na TV-u se raspravlja o tome treba li na srpskim slavama deci davati LSD. Donose se zakoni o zabrani pušenja marihuane na javnim mestima. U nekom od tih univerzuma moja kolekcija scotcha bila bi dovoljna da me otera na desetogodišnju robiju. Zašto sam ja bolji ili vredniji od nekoga ko uzima kokain? Pa nisam. Problem nije u meni, već u društvu koje razne moralne norme postavlja nasumično. Odakle pravo društvu / državi da misli da zna šta je bolje za mene, od mene samog? Kako to razumno objasniti? Nikako. Razumnog objašnjenja nema.

Razmotrite i ovo…

Sigurno ima i onih koji se neće složiti sa principom apsolutne slobode. Sigurno ima onih koji plemenito veruju da država mora da pomogne onome ko ne može sam sebi. Neko ima poznanika, rođaka, brata… koji je stradao od droge. Ali, razmotrite i ovo – sigurno poznajete nekoga ko je svoj život upropastio alkoholom (kladio bih se da ih poznajete više od onih prvih), ali iz dana u dan prihvatate kulturni obrazac koji podrazumeva ispijanje piva, alkohol na svadbama, ispraćajima, slavama. Znate koje je pivo bolje, koje vino ide uz koju hranu… Ako je već tako, osećate li bilo kakvu odgovornost prema životima upropašćenim alkoholom?

Trebalo bi.

P.S. Nedavni slučaj domaće spisateljice nije inspiracija za ovaj tekst iako je uticao na to da ga brže dovršim. U kontekstu svega napisanog, mogu da konstatujem da odredbe Krivičnog zakonika kojima se kriminalizuje posedovanje narkotika za sopstvenu upotrebu smatram progrešnim i nespojivim sa principima slobode. Država zasnovana na ideji da pojedince štiti od njih samih nije država zasnovana na slobodi i njene granice u moralno-filozofskom smislu ni ne postoje. Nije dugačak put od kontrole narkotika, do izbora odgovarajućih ovsenih pahuljica podobnih za doručak.

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

4 responses »

  1. […] Za legalizaciju droga ili  da li je Ekstazi opasniji od jahanja konja […]

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s