пише: Љиљана Татић

„Свe je тo рaзумљивo у jeднoм пoлитичkoм избoрнoм прoцeсу. Билo би сaмo oпaснo kaдa би прeрaслo у нeштo другo, у нekу врсту нaсиљa и дoвoђeњa у питaњe дeмokрaтсkoг kaрakтeрa нaшeг друштвa. Ta врeмeнa су прoшлa и дaлeko су изa нaс“, зakључиo je Taдић 11.05.2012. у oбрaћaњу jaвнoсти пoвoдoм сумњи у регуларност избора одржаних 06.05.2012..

Времена која не би смела да се понове а на која се позива Тадић односе се на 5. октобар 2000. године када су на улици поништени избори и смењена власт у Србији. Тада је господин Тадић заступао  другу страну. Шта се то десило ѕа ових 12 година због чега је господин Тадић одустао од идеја које су га довеле на власт!?

Nећу се у овом тексту дотицати неправилности и махинација нити коментарисати сумњу сулудог прекрајања изборних резултата или гласања мртвих, о којима по коју реч напишу чак и маинстреам медији – питања која ћу овде поставити су  фундаменталније природе: ДОВЕШЋУ У ПИТАЊЕ ДЕМОКРАТСКИ КАРАКТЕР НАШЕГ ДРУШТВА.

Да кренемо редом

У задњих двадесетак година преласка из реалсоцијализма и једнопартијског режима у капитализам и вишестраначку „демократију“, неке од најчешћих народних мудрости којима се коментарисала катастрофална политика власти, које су земљу опљачкале, деиндустријализирале и довеле на колена, биле су „ми смо их бирали“ или „народ има власт какву заслужује“. Иако на нивоу народне мудрости постоји и она друга теорема „сви су они исти“, у само двадесет година је унутрашња логика либералне „демократије“ поприлично интернализована и узима се здраво за готово да је онај ко победи на изборима заиста демократски изабран и да је то „воља народа“. Јасно је да ту има мноштво контрадикција, као када одређена влада спроводи  непопуларне мере (нпр раст цена или мере штедње) или када одбија да спроведе  референдуме као једно од средстава одлучивања, или када је против јавних окупљања иако је то легалан и легитиман чин директне демократије садржан постојећој законској регулативи која их теоретски омогућава  Супротно томе влада се држи да ће изабрана власт ипак власт која има одређен легитимитет, стечен на изборима, радити то што ради не ослушкујући негодовања народа.

Да ли то баш тако? Јесмо ли их заиста ми само тако изабрали и да ли су то стварно били потпуно слободни избори?

Зашто се на „демократским изборима“ бирају баш они који се бирају (досад су се, не рачунајући коалиционе партнере, на изборима смењивали само једни исти)? Јесу ли опције које добијају највише гласова  најсувислије и најбоље опције? Имају ли  најбоље програме и најартикулиранији аргументе?

Знамо да има много странака, иако су неке од њих  неозбиљне, али зашто је само шачица странака увек у медијима? И коначно, зашто неке странке у доба предизборне кампање имају више реклама на ТВ-у, више џамбо-плаката, више предизборних скупова по читавој земљи од других, док у време између избора такође само неки политичари и неке политичке опције добијају већину места у медијима?

Присутност у медијима и бројност реклама (директних или индиректних – у доба предизборне кампање и иначе) је, несумњиво, један од најбитнијих фактора на изборима. Присуство у медијима (плаћена и неплаћена),  странкама даје утисак озбиљности и релевантности. Ако је нека странка у медијима или се свуда рекламира –  има нешто у њој и о њој што треба озбиљно размислити као опцији. Ствар у суштини није нимало различита од промоције за било који производ – је ли реч о прашку за прање веша или о странци,  свеједно је.

Дакле прво питање гласи – зашто су поједине политичке опције, странке и политичари више у медијима (у облику интервјуа, изјаве у медијима, чланака о њима …) од других и зашто неке имају, у доба избора, пуно више реклама од других?

Присуство у медијима и јавности, рекламе и све остало што одређеној политичкој опцији даје утисак озбиљности и релевантности зависе од финансијских средстава. А та средства долазе од оних који држе економску моћ у земљи – домаће капиталистичке елите, тј оних које често еуфемистички и непрецизно називамо (крупним) предузетницима или послодавцима. Ту се одмах поставља питање – је ли у реду да они који држе економску моћ у својим рукама на тај начин, прилично директно, утичу и на избор наших политичких представника? Каква је то демократија у којој избори директно зависе о новцима? Не пружа ли се тако могућност економској олигархији да директно одлучује ко ће владати државом и не пружа ли им се тако могућност да се побрину да на челу државе буду они који ће водити политику који њима одговара (у корист капитала а на штету радне већине)?

Како је наша тренутна капиталистичка „елита“ дошла до своје  имовине и положаја. Треба се, сетити начина и услова на које се и то недавно одиграла првобитна акумулација њиховог капитала и како су наши новопечени крупни капиталисти дошли до онога што данас имају.

Као што сви знамо, у бившој држави Југославији су скоро сва средства за производњу (фабрике, предузећа, трговине, хотели …) била у друштвеном власништву. То значи да су припадала свима нама – свим становницима земље. Након тога се догодила конверзија и, на правно врло мутан начин, је друштвено власништво претворено у државно власништво да би та иста држава онда почела са убрзаном приватизацијом већине свога власништва, тј предајом фабрика, предузећа итд приватним власницима. Тако оно што је  било друштвено – тј власништво свих нас – прелази у руке сићушне новонастајуће капиталистичке олигархије. Оно што су поседовали сви, сада прелази у руке 1% најбогатијих,  а што се другачије зове „транзиција“ или рестаурација капитализма и то све наочиглед нас осталих грађана.

Тај се процес, који се не без разлога често зове „приватизацијска пљачка“, одиграо на различите начине – предузећа су једноставно дељена подобнима, давали су се кредити подобнима, неки играчи су добијали одређена предузећа с циљем да што пре из њих исишу средства и то поделе испод стола итд Некад је то направљено и привидно нешто поштеније, тако да је одређени део акција дат радницима, који су то, у новонасталој беспарици и оскудици, у највећем броју случајева били присиљени одмах продати.

У сваком случају, резултат је увек на крају, на који год се начин приватизација одвила, био исти – оно што је  било власништво свих нас је завршило у рукама новонастале капиталистичке олигархије. То се ни није могло догодити на много другачији начин, иако су се искуства појединих постсоцијалистичких земаља европског Истока у детаљима и конкретној изведби разликовала (рецимо у Чешкој је било пуно више примера радничког акционарства, ау Словенији се читав процес до краја одиграо са 15 година кашњења ).

Нова привредна олигархија, настала кроз процес првобитне акумулације капитала грађана бивше Југославије, кроз приватизацију, је управо онај кључни фактор који, путем свог финансирања појединих странака, одлучује ко ће на изборима победити и какву ће они политику након избора водити. Да би поједина странка или политичар уопште добила могућност да се прикаже као „реална“ опција – мора имати финансијска средства (која добија од својих капиталиста којима је помогла да дођу до капитала). Довољна количина новаца странкама гарантује добро котирање на изборима. Минорни остатак, тј која ће тачно фракција владајуће политичке олигархије на изборима победити, зависи о другим факторима – тренутним политичким околностима, харизми, елоквентности и способностима појединих политичара и сл

Ту онда долазимо и до медија, који такође у великој мери одлучују о изборним победницима, нпр својим извештавањем о једним странкама и политичарима а не о другима, звањем у госте неких политичара (и аналитичара и коментатора) а не других, сматрањем баш једне опцијеозбиљном а друге не итд Ту је опет кључно погледати – коме дотични медији припадају и све се опет врти у круг? Дакле, осим што капиталистичка елита одлучује о изборима финансирањем странака, одлучује и преко своје медијске експозитуре.

Зависност резултата избора о новчаним средствима (која долазе од капиталиста, тј из економске сфере која није под демократским надзором већине) и медијима (који су опет у рукама или капиталиста или власти које су подјармљене капиталистичким интересима јер су с њима премрежене и без њих не би могле бити изабране), као и индоктринација која се врши кроз образовање и друге сфере друштва, у коначно доводи до тога да нас све уверава да „нема алтернативе”.

Може ли се од медија у власништву капиталист очекивати да ће говорити критички о капитализму? Може ли се таква критика очекивати од школе којој програм прописује држава на чијем су челу они чији избор зависи о том истом капиталу? Срећом, неке ствари је тешко и пропагандом сакрити, поготово данас у доба највеће кризе капитализма од 1930-их, где је ипак тешко бити слеп при здравим очима и не видети на који се начин нпр одвила првобитна акумулација капитала. Осим тога, наравно, у сваком систему постоје рупе и нише кроз које се могу протурити различите субверзије и хетеродоксне ставови.

Очигледно је да систем који зовемо демократијом заправо није права демократија. Да, у теорији се свако може кандидовати за било коју функцију и основати странку, али у пракси без подршке великих играча из капиталистичке олигархије немате шансе да буду изабрани. Је ли демократија која зависи о новцима доиста демократија? Тешко. Ако ту још споменемо и друге мане представничке демократије – то да странке апсолутно нису приморане проводити своје предизборна обећања једном када дођу на власт, да четири године између избора могу чинити што год хоће и да их се не може практички никако смијенити, демократичност либералне „демократије „поприма све бједније размере.

Стога се систем у којем живимо ни не би смео звати (представничком / либералном / парламентарном) демократијом него ониме што он заиста јесте – капиталистичким парламентаризмом (Алаин Бадиоу). Системом у којем постоји формална могућност избора и демократије, него који је у својој сржи заправо изузетно недемократичан. Посебан је проблем и то што и прогресивни леви интелектуалци, аутори и теоретичари неретко либералну „демократију“ зову демократијом без икаквих ограда, а избори демократски такође без икаквих додатних ограда. На перформативност такве употребе појмова и лоше последице у виду давања симболичке легитимности систему не треба посебно упозоравати – прогресивне политичке снаге би тога морале бити свесне и требало би да пазе да говоре о „демократији“ у наводницима или да је називају њеним правим именом (капиталопарламентаризмом). Борба за политичку моћ се не води само на улици, штрајковима, протестима, блокадама, на изборима, у парламентима или пушкама, него иу сфери јавног дискурса.

Овде се још може споменути да су све досад речене карактеристике либералне „демократије“ условљене историјским околностима и односима моћи у друштву, а не некаквим инхерентним нужностима. Да се либерали заиста држе онога што проповедају, и овакав изборни систем би могао изгледати пуно другачије. Да постоји политичка воља која би то омогућила, и да нема реалних материјалних интереса којима овакав систем (у којем економска моћ одлучује ко ће имати политичку моћ) одговара – и представничка демократија би могла бити пуно демократичнија.

Не би уопште било проблематично направити систем представничке демократије у којој би економска моћ била пуно мање изражена, чак иу оквиру капитализма. Нпр довољно би било забранити било какву политичку пропаганду и рекламе пре избора – спотове на телевизији, џамбо-плакате, плаћене наступе и кампање по читавој земљи, летке итд Свим би се кандидатима / странкама (за које би се потписи нпр могли скупљати на интернету, у општинама и сл) омогућио исти број минута јавног наступа на јавној телевизији (приватни медији би морали о свему ћутати или би и за њих важила иста правила) и сви би имали исте могућности говора у јавним дворанама широм земље. На тај би се начин у оквиру представничке демократије (па чак и капитализма), омогућило да се поприлично смањи утицај новца на изборе (иако не, наравно, у потпуности). За то, јасно, нема политичке воље јер оних 1% на врху, политичка и економска елита, од оваквог недемократског система итекако профитирају.

И које је онда решење? Шта направити у тренутку када је свет у огромној економској кризи којој се крај не назире, када у већини земаља владе раде у корист 1% а не 99% друштва? Шта направити у ситуацији, када је земља деиндустријализирана, више од 20% људи је незапослено, а међу младима готово 40%? Како преокренути политику да ради у корист већине (радника, незапослених, пензионера, студената, сељак …) а не у корист политичко-економске елите?

Ако смо утврдили да систем у којем живимо није заправо демократски (јер политички избори зависе о економској моћи) – што сада? Треба ли одустати и одбацити систем у потпуности и не учествовати у њему? Може ли се кроз систем, недемократски какав јест, борити за нешто боље?

Традиционална анархистичка левица, а у новије време и велики делови покрета попут оццупи, Индигнадоса итд одбацују, директно или мање директно, односно са више или мање директног контакта са традиционалним анархистичким идејама, борбу кроз систем. Уобичајен је аргумент да се учешћем у либералној „демократији“ или гласањем на изборима даје „легитимитет“ властима. Међутим проблем је у томе што они легитимитет имају самим тиме што су на власти и што имају реалну моћ и надзор над државним и репресивним апаратом. Идеолошко негласање и одбијање могућности борбе на парламентарној платформи, јер је она инхерентно недемократска (што јест), има смисла утолико колико има смисла и идеја да се одбије куповати у самопослузи зато што је она капиталистичка јер би се тиме давао легитимитет капитализмуХтели ми то прихватити или не – реалност је да живимо у капитализму и у либералној „демократији“. Ни једно ни друго неће нестати само зато што се нама то не свиђа и што ескапистички одбијамо да у томе учествујемо (било куповањем у дућану, било идеолошким негласањем на изборима …). На крају, ретко ко то заиста одбија – премда појединци из идеолошких разлога не гласају, сви купујемо производе који се производе на капиталистички начин, користимо се услугама државе која је капиталистичка (иако су, треба истаћи, позитивни елементи државе крваво изборени у прошлости од стране саме радне већине – протестима, штрајковима па и револуцијама – а нису резултат самилости и добростивости капитала и политике) итд

Примери великих протеста у Грчкој који 2010-12 нису успели да спрече мере штедње или револуције и великих масовних покрета у Египту и Тунису 2011. које нису довеле до задовољавајућих резултата, указују на то да само масовни протести па ни саме револуције нису довољне. Из анализе таквих случајева проистиче закључак да је осим масовног народног покрета потребан и његов политички орган који ће моћи у име народа (али под контролом народа) преузети власт и радикално заокренути политику и почети водити друштво у корист већине, а не досадашње политичко-економске олигархије. Притисак одоздо путем протеста, штрајкова итд може у одређеним ситуацијама довести до битних победа на микроразини, но увођење потпуно другачије економске политике и спровођење правих демократских реформи – нпр увођењем чешћих референдума, пленумског начина одлучивања на локалним нивоима иу појединим економским јединицама итд – тешко да је могуће са несклоном владом коју и на најмањи уступак треба натјеравати генералним штрајком.

Погледамо ли земље у којима се догађају прогресивни процеси демократизације на најнижним нивоима (нпр. партиципаторни буџет у Порто Алегреу у Бразилу или пленумско одлучивање и располагање новчаним средствима на нивоу локалних заједница у Венецуели), до тога није дошло некаквим спонтаним настанком пленум одоздо (то је могуће у условима великих побуна или ратова при колапсу редовних институција, но све такве појавности се с престанком ванредне ситуације обично брзо угасе), него након што су на власт у Бразилу и Венецуели путем избора дошло више или мање прогресивне политичке снаге.

Како се, дакле, борити за праведније, солидарнији, егалитарније – посткапиталистичко – друштво?

Као што рекосмо, сасвим је сигурно да сами протести и јавне кампање ту нису довољне – премда не треба подцењивати промене, ако ништа друго, у јавном дискурсу које је, рецимо, потакао покрет оццупи у САД-у. Исто тако је јасно,  да не треба фантазирати ни о каквим оружаним револуцијама или побунама. Је ли, дакле, опција борити се кроз систем? И јавним кампањама и протестима и синдикалним организовањем – али и борбом кроз изборни систем? Може ли учешће на изборима бити једна од тактика антикапиталистичке борбе или то значи и аутоматско признавање легитимности и демократичности тих избора? Је ли за прогресивне политичке снаге могуће учествовати на изборима, а притом критиковати сам систем либералне „демократије“ и недемократичност таквих избора? Да ли је могуће путовати авионом који је направљен у капиталистичкој фабрици и којим управља капиталистичка авиокомпанија, а истовремено не подржавати капитализам и борити се против њега?

Уместо да се задржавамо на апстрактним питањима, треба погледати неке конкретне примере. Да је борба против система кроз систем могућа, показују нам бројни примери из Јужне Америке – тренутног светског светионика што се тиче прогресивне, пронародне и антиимперијалистичке политике. Најдојмљивији је можда пример Боливије, где 1995. настаје политичко крило индијанско-сељачког покрета (данас под именом МАС) које почиње да учествује на изборима и које само десет година после осваја власт. Иако се ситуација и политичке околности из Јужне Америке не могу тек тако пресликати на друге земље, примери Боливије, Венецуеле, Еквадора, па и мање радикалних влада попут оне у Аргентини или Бразилу, могу бити итекако поучни. Не само зато што нам показују да је и преко избора у оквиру либералне „демократије“, колико год они били недемократски, могуће у одређеним условима нешто постићи, него и самом својом организацијом.

И за МАС (Мовимиенто ал Социалисмо – Покрет према социјализму, иначе име које узето 1999.  насумично ради потребе регистрације за изборе) у Боливији Ева Моралеса и за Алианза ПАИС (Алианза Патриа алтива и соберано – Савез за поносну и суверену домовину) Рафаела Цорреа , као и за Хуга Цхавеза у Венецуели, типична је успешна борба кроз изборе (уз то што су нпр у Боливији 2003. и 2005. били и велики и масовни протести), но истовремена критика партитокрације и ауторитарне организације „одозго“ у традиционалним странкама – к томе, након доласка на власт, у све три земље је дошло до знатно веће партиципације људи у директном одлучивању „одоздо“. Из перспективе проширености захтева за директном демократијом у Хрватској или светских покрета попут Демоцрациа Реал Иа (при чему је стварна демократија = директна демократија) у Шпанији, занимљиво је да на пример МАС у Боливији (који није традиционална странка него више лабави савез прогресивних друштвених покрета / синдиката ) у себи садржи и многе елементе директне демократије.

Тако се нпр за многе кандидате на изборима гласа директно на локалним пленумима, а преузимају се и неки традиционални директнодемократски елементи Андских индијанских друштава Кечуа и Ајмара као што је нпр принцип ротације водства ради смањивања корупције (принцип ротације је био битан елемент и дирдема хрватског студентског покрета). Ротирају се неке позиције у водству и кандидатуре за изборе, а од локалних одборника се чак тражи да дају оставку у пола мандата да би их заменици могли заменити у сврху деконцентрације политичке моћи и политичког оспособљавања што више људи. 2003. је тако на националном састанку МАС-а одлучено да се представници на локалном нивоу не смеју опет кандидовати, а 2005. је забрањена поновна кандидатура дотадашњим конгресменима (укључујући и Ева Моралеса!) да би и други стекли искуство.

Наравно, долазак на власт прогресивних политичких снага, па макар и преко избора, носи са собом и врло реалне опасности. Не треба ићи далеко у прошлост и гледати примере попут државног удара на власт Салвадора Аљендеа у Чилеу 1973 – таквих примера има и више него довољно у рецентној прошлости. Снаге статуса кво неће презати ни од једног средства да се супротставе доиста радикалној про-99% (па чак и врло умереној пронародној) политици – довољно се сетити покушај државних удара у Венецуели 2002, Боливији 2008, Еквадору 2010. или успешних државних удара на Јеан-Бертранда Аристидеа 2004. на Хаитију и 2009. на Мануела Зелају у Хондурасу.

И на крају, који се аргументи уопште наводе за икакво разматрање могућности учешћа прогресивних политичких снага, оних какве смо видели на улицама САД-а, Шпаније, Израела, Исланда па и Хрватске, на изборима, као једном од видова политичке борбе? Реч је о старој дискусији на левици, а овде ћемо навести, ради предочавања поменутих контрадикција антикапиталистичког деловања унутар капиталистичког парламентаризма, неке од разлога које наводе они који заступају учешће прогресивних снага у капиталопарламентаризму, таквом какав јесте, не дајући му притом легитимитет него критикујући га системски .

Један је аргумент који се истиче утисак озбиљности. Већина људи не види могућност промене ако то није преко избора и априорно одбијање изласка на изборе им изгледа неозбиљно и тешко схватљиво. На крају, још из 1920-их потиче аргумент да прогресивне снаге не смеју одустати од парламентаризма док год народ још има одређене илузије у вези њега, премда нема дилеме о инхерентном недемократсомј карактеру таквог модела „демократије“. Из организационог аспекта гледано, наводи се да је прихватање опције изласка на изборе предуслов за придобијање ширега чланства којем се може нешто колико-толико конкретно понудити. План учешћа на изборима се тако сматра добром платформом за грађење масовне организације. Наглашава се и да се не може се рачунати на то да ће се сви људи активно укључити у политичко деловање. Многи то неће / не могу било из пословних било из личних разлога. Број људи који би се ангажовали кроз гласање на изборима за озбиљну антисистемске опцију, аргументује се, свакако је већи од броја оних који би се у томе могли и активно свакодневно политички и активистички ангажовати. Један од аргумената који се наводе је и тај да је учешће на изборима и улазак у нека тела локалне и државне управе одлична прилика за лакше ширење прогресивних идеја у друштву, док успех на изборима значи и финансирање од стране државе, што се наводи као могућност за коришћење тих средстава за даље ширење активности неке политичке опције и прогресивних идеја.

У својеврсној парафрази Маргарет Тачер, обично се поставља питање – која је алтернатива? Полагано грађење директне демократије одоздо, револуција кроз генерални штрајк, оружана борба? Такве идеје, разложно се тврди, изгледају илузорно и у већини данашњих западних земаља иу земљама попут наше (иако у развијеним капиталистичким земљама, због векова индоктринације и интернализације капиталистичке логике размишљања ни изборна опција, осим у земљама попут Грчке и неким другим изузецима, не изгледа реалном ). Пропагандно / активистичко деловање само кроз ванинституционалну борбу, према таквом гледишту, увек има врло ограничен домет. Многи прогресивни теоретичари аргументирано тврде да само друштвена мобилизација, протести, јавне кампање, штрајкови итд нису довољни за рушење система (иако су несумњиво потребни у ширем оквиру), него да је ту потребна и строжа и структуриранија организација.

Наводи се и битан реалполитичка аргумент да могуће преузимање власти путем институционалног пута има предности над насилним рушењем власти (који је ионако, бар у нашим крајевима света, тврди се, илузоран) због легитимације која се на тај начин добија, због мањег отпора конзервативних снага унутар земље и због мањег потенцијалног међународног притиска на нову прогресивну власт итд.  С друге стране, чисто начелно, бројни теоретичари, попут Дејвида Харвија, упозоравају да је стратешки потпуно несувисло унапред одустати од упрезање државног апарата у своју корист и препустити га у потпуности другој страни ( либералима и конзервативцима).Увек, наравно, треба истаћи и другу страну, а то је да сваки улазак у каљужу парламентарне реалполитике, а камоли у власт, носи са собом врло реалне опасности, нужност често било непријатних компромиса и поприличне тешкоће. Није нимало спорно да су неки такви покушаји у прошлости завршили поприлично лоше, но, према многима, априорно би одбијање уласка у борбу за власт, само да би се сачувао „чист образ“, могло завршити још погубнијим последицама – не треба се, наиме, надати да ће пример неофашистичке снаге, које такође бујају у доба кризе, имати превише скрупула, око тога.

Што се тиче процене тренутне ситуације, аргументује се да је у тренуцима економске кризе, поготово на периферији с кратком рецентном традицијом либералне „демократије“ и капитализма (као што је то у постреалсоцијалистичким земљама источне Европе), потенцијал успеха овакве стратегије, према многима, ипак пуно већи него у западним капиталистичким земљама. Додатан аргумент који се наводи јесте и то да би било какав, макар и ограничен успех на изборима (рецимо, улазак бар неколико посланика озбиљне антисистемске политичке опције у парламент), био подстицајан међународни пример за друге земље. Пример пак Јужне Америке (иако у битно различитим околностима) многима пружа наду да је могуће доћи на власт преко избора. А у случају доласка на власт, према мишљењу многих, могућности су несагледиве и јуришање на небеса постаје ипак нешто изгледније.

Каква је уопште могућност за пролазак прогресивних, па чак и потпуно антисистемских идеја, данас у свету? У Хрватској смо видели, на примеру релативног успеха лабуриста / Лесара и Грубишића на изборима 2011, на врло мутној квази-левој и популистичкој платформи, да постоји могућност да се уђе у парламент практично без средстава и без професионалног кадра у одређеној странци који на томе ради . Капиталистички парламентаризам, како рекосмо, није права демократија, али ипак пружа одређене могућности за политичку борбу које, како тврде многи, не треба унапред одбацивати. Само је једна ствар сигурна – тренутни политичко-економски систем који функционише искључиво у корист оних 1% на врху, а против интереса 99% људи, сасвим сигурно неће пасти сам од себе. Против њега се треба активно борити.

коришћени изводи из чланка  Мата Каповића објављених на адванце.хр

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

3 responses »

  1. […] Која је алтернатива народу када се власт отме контроли… Share this:ДељењеТвитерФејсбукЛинкединЕ-поштаСтамблапонРедитШтампањеДигLike this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово чланак. […]

    Sviđa mi se

  2. […] Која је алтернатива народу када се власт отме контроли… Share this:ДељењеТвитерФејсбукЛинкединЕ-поштаСтамблапонРедитШтампањеДигLike this:Свиђа ми сеБудите први коме ће се свиђати ово чланак. […]

    Sviđa mi se

  3. […] Која је алтернатива народу када се власт отме контроли… […]

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s