Psihodelija kao posebno stanje svesti nastaje nakon uzimanja halucinogenih droga. Termin je nastao od grčkih reči psihe (ψυχή – duša) i delos (δήλος – pojavno). Pojam je prvi upotrebio američki psihijatar Hamfri Ozmond da bi objasnio uticaj halucinogenih droga na svest kroz kognitivna i estetska iskustva. Po njemu, reč psihodelija označava „manifestaciju duha“ koja je „čista, milozvučna i nezagađena drugim asocijacijama“. Psihodelično iskustvo je put u nove oblasti svesti. Takvi eksperimenti povećane svesti mogu se javiti u mnogo načina: osećajna deprivacija, joga vežbe, disciplinovana meditacija, religiozne ili umetničke ekstaze ili spontano. Od nedavno su postale dostupne svakome kroz konzumiranje psihodeličnih droga kao što su LSD, psilocibin, meskalin, DMT, itd. Droga se upotrebljava kao spoljašnje stimulativno sredstvo, a ako tome dodamo duh modernog vremena koji je gladan zadovoljstva svih vrsta, koji ne ceni uzdržavanje, ne treba se čuditi što i droge uzimaju sve više maha i što se upotrebljavaju i tamo gde je potrebna unutrašnja inspiracija i istinski talenat – u stvaralaštvu.

Droge, na veštački način pokreću, internu, nedovoljno plodnu maštu, preko snažnih emocija i halucinatornih sadržaja koje je narkotik izazvao. Prema mišljenju mnogih autora, umetničko delo koje nastaje u ovakvom stanju, omamljenom, polupsihotičkom ne može imati kontinuitet ni sa umetnikovom prošlošću ni sa njegovom okolinom. Naravno da ovo nije uvek tako. Droga jeste veštački stimulator i ona ne može zameniti talenat, ali ponekad može podstaknuti nesvesne sadržaje i talentovanom čoveku dati materijal od kojeg on stvara pravo umetničko delo. U tome i jeste njena privlačna moć, ali cena takvog načina kontaktiranja sa nesvesnim je prevelika, a ako čovek nema talenta onda je i uzaludna. Čulni vihor, traganje za veštačkim rajem, vodiča na pretek: Liri, Vots, Haksli, Ginsberg guraju se na tom svetom putu[1].

VRATA PERCEPCIJE

Viljem Blejk (kasnije inspiracija Oldosa Hakslija) se rodio 1757, upravo one godine za koju je Svedenborg tvrdio da je godina Strašnog Suda na nebu, od skromnih ljudi – oca Džejmsa i majke Katarine. „Vrata percepcije“ su mu se otvorila još kao malome: 1765. godine ugledao je „drvo prekriveno anđelima“, zbog čega ga je otac, misleći da laže, hteo da pretuče, ali ga je majka izbavila. Imao je vizije „sahrane jedne vile“, ugledao „poroka Jezekilja“, „bog“ mu se javio kroz prozor i naterao ga da zavrišti. 1767. godine počeo je da uči slikarstvo. U Kraljevskoj akademiji 1780. izlaže svoje slike bez ikakvog uspeha. Dve godine kasnije ženi se Katarinom Bučer, koja ga je obožavala i trpela skoro sve njegove „proročke“ hirove. 1787. umro mu je brat Robert koga vidi kako se „uspinje na nebo, plještući rukama“. 1789. u Londonu pristupa, kao trinaesti član, skupa sa svojom ženom, „crkvi“ Svedenborgovih sledbenika, a sledeće godine. piše „Venčanje nebesa i pakla“, koje, kao i druge svoje knjige, sam ilustruje.

Podržava američku i francusku revoluciju, radujući se pogubljenju Luja XVI (spevovi „Amerika“, „Francuska revolucija“, itd.). Piše prve „proročke“ knjige u kojima iznosi svoje paganske vizije sveta punog novih „bogova“. Godine 1800. seli se u Felfam gde mu kućicu obezbeđuje mecena Tomas Bats. Do tada je živeo u neomiljenom gradu svoga rođenja, Londonu, koji je zbog svoje bede i prljavštine zaista bio strašan. 1802. završava spev „Milton“ u kome poziva da se Novi Jerusalim gradi u „divnoj, zelenoj Engleskoj“. 1809. izlaže slike. List „The Examiner“ ga, tim povodom, naziva „nesrećnim ludakom“. Izuzev pomenutog Batsa i svedenborgovca Flaksmana, nema puno prijatelja, a neki vele da je on“ ludak čije smeštanje u ludnicu onemogućuje činjenice da je bezopasan“. Blejk se često spori sa onima koji su mu bliski i veoma je sklon da ih vređa. Piše „Jerusalim“ i „Večno evanđelje“ gde Hrista predstavlja sličnim sebi – kao „oholog i grešnog“. Pod stare dane je umislio da je njemu, kao starozavetnim praocima, potrebno da ima dve žene, ali se Katarina Blejk tome odlučno usprotivila. Umire 12. avgusta 1827. godine, zapisujući nove vizije i uzvikujući: „To nije moje! To nije moje!“

Oldus Haksli (Aldous Huxley)(1894-1963) je bio engleski pisac i jedan od najistaknutijih evropskih esejista XX veka. Njegovi „romani ideja“ zasnovani na esejističkim modelima rasprava i sukoba načela. Hakslijevu pažnju su posebno privukla medicinska istraživanja engleskog psihijatra Hemfrija Ozmonda, koji je nastojao novootkrivenu supstancu LSD upotrebiti u lečenju određenih mentalnih poremećaja. 1953. godine, Hemfri Osmond je snabdeo Hakslija sa dozom meskalina2. Haksli je dobrovoljno eksperimentisao s psihodeličnim drogama pod nadzorom dr Ozmonda, zaključivši da meskalin proširuje svest i omogućuje iskorak u alternativnu stvarnost. U esejima Vrata percepcije (The Doors of Perception) i Raj i Pakao ( Heaven and Hell) autor opisuje svoja iskustva sa uzimanjem meskalina. Knjiga Vrata Percepcije ima formu Hakslijevih sećanja o meskalinskim „putovanjima“. Za naslov uzima izraz iz poeme Vilijama Blejka „Brak neba i pakla“. Haksli opisuje uvide koje je doživeo, koji se kreću od „čisto estetskih“ do „mističnih vizija“. Knjiga takođe uključuje kasnije razmišljanja o smislu umetnosti i religije.

U knjizi Haksli ističe da ljudski um u svakodnevnom opažanju deluje kao filter koji selektivno propušta samo nužne informacije, dok meskalin uklanja ovaj filter i tako čini ključ za vrata spoznaje. Kad se ta vrata jednom otvore onda navali bujica utisaka, boja, zvukova i slika, svakodnevne stvari vide se drukčijima, javljaju se čudne vizije, a misli koje se obično smatraju banalnim sada se pokazuju kao stvari od velikoga značenja. To, po Haksliju, nije ništa drugo do mistična ekstaza, direktan ulaz u transcendentno. Na temelju toga predviđao je senzacionalan preporod religije čim LSD dođe do širih narodnih masa. Smatrao je da ako ova droga može proizvesti religijske učinke, onda je ona puno više od pukog sredstva za promenu raspoloženja. LSD je prvi put uzeo 24. decembra 1955, a poslednji put na samrti, novembra 1963. Poslednje reči su mu bile: „LSD 100 miligrama IM“ (u mišić).

Vilijem S. Barouz(1914-1997), verovatno najekscentričniji od svih bitnika, autor „Golog ručka“, postao je pisac zahvaljujući druženju sa DŽekom Keruakom. U četrdeset i četvrtoj godini počinje da uzima drogu koja mu pruža prvu istinsku motivaciju. Barouz zadire u psihičke prostore kao „ beležnik koji ne preza ni od najcrnjih dubina sa željom da do kraja ogoliti čovekovu ličnost3. Na osnovu toga, napisao je i knjigu Goli ručak ,čiji naziv autor komentariše sledećim: „ GOLI ručak je onaj trenutak u kome se čovek sledi kad shvati šta mu se nalazi na kraju viljuške“. Barouzova harizma i mračni pogled na život inspirisali su ne samo njegove književne sledbenike, već i internacionalnu filmsku i rok scenu. Obožavali su ga Bob Dilan i Peti Smit, Kurt Kobejn je s njim 1992. snimio longplejku „Zvali su ga sveštenik“. Legendarni režiser Gas Van Sant mu je dao malu, ali zapaženu ulogu propalog sveštenika ovisnog o heroinu u filmu „Drugstore cowboy“. Dve godine kasnije, Van Sant će čak upotrebiti Barouzovu cut up tehniku za film „Moj privatni Ajdaho.

TURN IN, TUNE IN, DROP OUT

Dr Timoti Francis Liri (1920-1996.) je bio doktor psihologije, šef katedre na Harvardskom univerzitetu, popularni američki pisac, dizajner računarskog softvera, kontrakulturna ikona 1960-ih godina u SAD i najpoznatiji zagovornik istraživanja i upotrebe psihodeličnih droga. Leta 1960. dr Timoti Liri sa svojim kolegom Antoni Rusoom putuje u Meksiko, gde prvi put proba psilocibinske gljive. To iskustvo tako drastično menja njegov život da on 1965. izjavljuje da je “naučio više o mozgu i njegovim mogućnostima za pet sati posle uzimanja gljiva nego za prethodnih petnaest godina studija i istraživanja iz psihologije”. Po povratku na Harvard, sa svojim saradnicima Ralfom Mecnerom i Ričardom Alpertom (kasnije poznatiji kao Ram Das), započinje istraživački program pod nazivom Harvardski psilocibin projekat, radeći istraživanja o učincima psilocibina, a kasnije i LSD-a, na studentima. Dr Liri zagovara terapeutsku upotrebu LSD-a, zbog duhovnih kvaliteta koji se ostvaruju njegovim uzimanjem.

Ciljevi Lirijevih istraživanja su uključivali pronalaženje načina za lečenje alkoholizma i popravljanje okorelih kriminalaca. Bio je voditelj mnogih kampanja za upotrebu i istraživanje psihodeličnih droga. Govorio je kako u čovekovom mozgu ima još mnogo neistraženih predela koji se mogu otkriti uzimanjem „vitamina kore mozga“, kako je on nazivao LSD. 1964. Timoti Liri, Ralf Mecner i Ričard Alpert izdaju knjigu Psihodelično iskustvo, zasnovanu na budističkoj filozofiji i Tibetanskoj knjizi mrtvih. Tibetanski model, na kome je zasnovano ovo uputstvo je napravljeno da uči osobu direktnoj i kontrolisanoj svesti na taj način kako bi dostigla nivo razumevanja raznih oslobađanja, iluminacija ili prosvetljenja. Ako je uputstvo citano nekoliko puta pre pokušaja sesije, i ako je osoba od poverenja tu da podseti i osvezi memoriju putnika za vreme iskustva, svest će biti oslobođena od ‘igara’ koje uključuju “ličnost” i od pozitivnih i negativnih halucinacija koje često prate nivo proširene svesti4.

Liri 1966. osniva Ligu za duhovnu obnovu, religiju u kojoj je sveta relikvija, trudeći se da legalizuje LSD na osnovu “slobode veroispovesti” kao argumenta. Krajem 1966. i početkom 1967. Liri pravi turneju po univerzitetskim kampusima šireći psihodelično jevanđelje putem multimedijalnog performansa nazvanog Smrt Uma (engl. the Death of the Mind) koje trebalo da bude umetnički izraz LSD iskustva. Kasnih šezdesetih, seli se u Kaliforniju gde se 1967. ženi svojom trećom ženom Rozmari Vudruf i pravi svadbu na kojoj su sve zvanice bile na esidu. Kontrakulturna ikona postaje 60-ih godina 20-og veka zbog svojih stavova o slobodnoj upotrebi LSD-a. Timoti Liri je 14. januara 1967. govorio pred 30.00. ljudi na hipi okupljanju u Golden Gejt Parku u San Francisku i tada je lansirao svoju čuvenu frazu Turn on, tune in, drop out, koja mu se javila dok se tuširao. Fraza je neprevodiva kako na naš jezik tako i na književni engleski. Verovatno znači nešto poput: “Otkači, priključi se, izađi iz kolotečine” 5.

NA ŠAMANSKOM TRAGU

Terens MekKena (Terence McKenna)(1946-2000) bio je američki pisac, filozof, revizionist i vizionar. Poznat je po proučavanju šamanskih običaja plemena u Južnoj Americi i sveobuhvatnoj filozofskoj misli koja je obuhvatala teme od antropologije, morfologije, ontologije do psihodeličnog iskustva. NJegove teorije u sebi sadrže kombinaciju halucinogenih hemijskih sastojaka, gajanizma i šamanizma. Psihodeličnom eksperimentu podvrgava se1971. godine, za koji tvrdi da ga je doveo u kontakt sa Logosom : informativnim, halucinantnim glasom, gotovo univerzalnim za sva halucinogena iskustva. Otkriće ovoga glasa ga je na kraju dovelo do teorije noviteta. Tokom 1970-tih McKenna objavljuje svoju knjigu Magic Mushroom Growers Guide, i bavi se uzgajanjem i prodajom psilocilibinskih gljiva.

U kasnijim godinama McKenna postaje popularna osoba unutar kontrakulture. Pojavljivao se na psihodeličnim posterima i trans albumima grupa kao što su The Shamen, Spacetime Continuum, Zuvuya i Shpongle. Iz skupa njegovih dela mogu se iѕdvojiti: The Invisible Landscape (1975, reizdanje 1993), Psilocybin – Magic Mushroom Grower’s Guide (1976),Trialogues on the Edge of the West (1992),The Archaic Revival (1991),Food of the Gods (1992),Synesthesia (1992), True Hallucinations (1993). Uprkos značajnim saznanjima i svedočanstava koje su nam ostavili umetnici, umetničko nadahnuće još uvek je nedokučena tajna, još uvek je predmet istraživanja biologa, psihologa, lekara, filozofa, pa i samih umetnika. Ne treba sumnjati da će oni to otkriti. Ali ponajmanje treba sumnjati da mogu to postići bez nadahnuća.

[1]K. Sen-Žan-Polen;Kontrakultura, str. 123
2A. Huxley; Vrata percepcije, str. 186
3Vilijem Barouz ( 1986) Goli ručak, BIGZ, Beograd str. 215
4K. Sen-Žan-Polen;Kontrakultura str.144
5Dr S.Petrović;
Droga i ljudsko ponašanje, str.21-24

Afirmator , Aleksandar Novakovic

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

3 responses »

  1. BELEŽNICA kaže:

    […] “TRIP” KROZ PSIHODELIČNA KNJIŽEVNA DELA […]

    Sviđa mi se

  2. […] ..“TRIP” KROZ PSIHODELIČNA KNJIŽEVNA DELA.. […]

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s