capp88

Neoliberalizam objašnjen deci

Već smo rekli da je neoliberalizam nevidljiv, a jedan od razloga za to je i činjenica da nije dobro objašnjen. Iako se radi o potpuno apsurdnoj doktrini, taj apsurd je slabo primećen i skoro da uopšte nije komentarisan. Ovde ćemo pokušati da damo objašnjenja koja su prilagođena deci, ali taj pristup ne treba da zavara. U stvari će biti reči o stvarima koje svoj puni smisao dobijaju tek onda kada se sagleda šira slika i shvati unutrašnja logika neoliberalizma, što je primarno filozofski posao. Posao koji naši filozofi ne rade, pa se moramo osloniti samo na zdravu logiku i jasnoću.

Skica za problem

Glavni problem sa neoliberalizmom je u tome što on jednim principom pokušava da reguliše stvarnost koja je dvostruka i počiva na dva principa. Evo ilustracije za tu tezu uzete iz ekonomije, pošto i neoliberalizam najviše barata sa ekonomijom.

Postoje dva različita položaja u ekonomiji i društvenom prostoru, možemo ih nazvati “Zajednički” i “Partikularni”. Zajedničke su one stvari koje postoje na osnovu potrebe svih u zajednici za jednoobraznom uslugom. Na primer, sud, budžet ili vodovod su primeri “zajedničkih” stvari. I jedno i drugo i treće služe nekom javnom, zajedničkom dobru koje koriste svi članovi zajednice bez razlike. Partikularne su one stvari koje svaka grupa ili pojedinac bira zasebno, na moguće različit način i tako da ta različitost ne stvara problem. Da bi lakše objašnjavali o čemu se radi, zajedničke stvari neka budu plave, a partikularne crvene, kao na slici.

 plavo_crveno

Postoji drastična razlika između plavog i crvenog polja. Na primer,  ako na tržištu postoje različiti sirevi, odela, muzika ili knjige to ne stvara bilo kakav problem za društvo. Ali, ako bi postojali različiti sudovi, koji bi donosili različite presude, ili bi se budžet koristio u interesu samo jedne grupe a ignorisao neku drugu, ili bi bili prinuđeni da gradimo konkurentne vodovode, puteve, parkove itd, to bi predstavljalo ogroman problem, a u slučaju suda, to čak više ne bi ni bio sud. Dakle, nama su zajedničke stvari neophodne kao nešto što na jednak način koristi svima.

Odatle idu dalje razlike između plavih i crvenih stvari. Dok crvene stvari mogu da propadnu i zamene se drugim crvenim stvarima, plave ne mogu, jer su previše potrebne zajednici i ne postoji konkurentni proizvod koji bi ih mogao zameniti. To plave i crvene stvari stavlja u različit položaj u odnosu na moguću privatizaciju, što je ovde važno, jer je neoliberalizam prevashodno doktrina privatizacije. Po njemu “privatni vlasnik je uvek bolji”, zbog toga što se privatizacijom preduzeća navodno skidaju sa vrata zajednice. Posle privatizacije ona su briga vlasnika, koji će ih, vođen svojim interesom i kompetencijom, voditi uspešnije od države, a i ako propadne, to je samo njegov problem. Međutim, to nije tačno. U slučaju stvari koje su plave, zajedničke, društvo ne može da dopusti da one propadnu jer bi tako ostalo bez osnovnih usluga.

Ako se takva preduzeća ipak privatizuju, u praksi se pokazuje da ona time ne budu skinuta sa vrata zajednice. Za to ima mnogo primera. Privatizacija Železare Smederevo, koja je kupljena za 20 miliona evra, posle 11 godina vraćena je državi za nominalno 1 evro, ali sa dugom od 350 milionaevra. Država je uredno preuzela taj dug koji su godinama pravila privatna lica, kako se ispostavilo, ne rizikujući ništa. Železara nije skinuta sa vrata, nego je sve vreme na vratu države, koja zauzvrat nema pojma koliki se dug pravi i na koji način. Identičan slučaj je bila i privatizacija Kombinata aluminijuma u Podgorici, za čije je kredite garantovala država, koji je koristio subvencionisanu struju itd. Čuveni bailout-i u SAD, kada su državnim novcem spašavane banke i osiguravajuća društva, koja su svojim direktorima isplaćivala premije od više stotina miliona dolara, su isto to.

Ali, ne samo da su plave stvari uvek briga zajednice, već tu postoji još jedan problem. Pošto plave stvari obično nisu izložene konkurenciji, već predstavljaju strukturne monopole, one se u stvari ne nalaze na tržištu. Zbog toga kod njih ne postoji motiv novog vlasnika da povećava kvalitet usluge ili da smanjuje cenu, već je motiv obrnut: strukturni monopol omogućava da se profit uvećava snižavanjem kvaliteta i povećavanjem cene. Sve to znači da dobrobiti privatne ekonomije koje proizilaze iz konkurencije i tržišta ne mogu da se primene na plave stvari.

Pa ipak, kao što se lako može videti, neoliberalna ekonomija teži da se koncentriše baš oko plavih stvari. Ona najpre privatizuje državu, a onda iskorišćava strukturne monopole. Profiti firmi povezanih sa državom rapidno se uvećavaju, ne zato što su uspešne na tržištu, već zato što koriste državni i strukturni monopol. Ideal neoliberalizma nije tržište i konkurencija, kao u klasičnom liberalizmu, već privatizovana država i privatizovani strukturni monopoli.

Pošto se to ne može otvoreno reći, neoliberalizam nas ubeđuje da je program dalje privatizacije ispravan tako što sugeriše da su samo crvene stvari nešto održivo i solidno i da je moguće sve privatizovati, sve plave stvari pretvoriti u crvene, bez štete. Međutim, to nije moguće jer su plave stvari strukturno plave, zajedničke.

Nevidljiva ruka

Dakle, društvena stvarnost se sastoji od plavih, zajedničkih stvari koje su predmet javnog interesa – sudova, budžeta, pravnog okvira, javne vlasti, puteva, vodovoda, parkova, škola, bolnica, medija –  i od stvari koje su crvene, partikularne, oko kojih se koncentrišu privatne preferencije i interesi. Čuvena doktrina nevidljive ruke, koja je nezaobilazni deo neoliberalizma, kaže ovo: Ako se koncentrišete samo na svoj privatni interes i potpuno eliminišete brigu o javnom interesu, ne morate brinuti, nevidljiva ruka će se pobrinuti za javni interes.

Koncept nevidljive ruke ima brojne posledice. Na primer, u okviru njega nije moguć “sukob interesa”, pošto javni interes, kao jedna od strana u tom sukobu ne postoji. Po neoliberalizmu bilo bi poželjno da javne poslove prepustimo u ruke privatnih lica i to privatnih lica koji će brinuti samo o svom privatnom interesu. Javni interes će doći sam od sebe. I kod nas se stalno pojavljuju predlozi da se vlast poveri preduzetnicima, jer će njih “biti blam da ne uspeju”. A podrazumeva se da će oni besprekorno slediti opšti interes. U neoliberalizmu, dakle, subjekti u društvu nemaju dve strane ličnosti – plavu i crvenu – već samo jednu  –  crvenu. Plava strana se podrazumeva.

blured_men

To uverenje jednako je uverenju da bi političari, ukoliko ne bi postojala demokratska kontrola, sami od sebe brinuli o javnom interesu. Međutim, neoliberalizam bi se složio da političari moraju biti korumpirani i da je to nemoguće, ali je sasvim drugačije kada neka osoba iz nelegitimnog plavog polja pređe u crveno. Preduzetnik ili njegov pratilac “stručnjak”, za razliku od političara, spontano brine o javnom interesu, jer mu njegova kompetentnost i urođeno poštenje ne dozvoljavaju da bude drugačije. Poštenje rukovalaca javnim poslovima, koje je Platon pokušavao da postigne vaspitanjem i obrazovanjem u toku celog života i oduzimanjem prava na privatnu imovinu, neoliberalizam postiže za trenutak – uspeh i bogatstvo kapitalista dokazuju njihovo poštenje.

Naravno da je ovo još jedna iluzija neoliberalizma. Sve dok postoji zajedničko polje, to jest dok postoje sudovi, budžeti, putevi, parkovi itd. postojaće i javni interes, pa onda i sukob interesa i moguća zloupotreba. Neoliberalizam ovu brigu o javnom interesu ili prepušta “ekspertima” što je prvi način da se supstituiše demokratska kontrola ili ”preduzetnicima” koji su neka vrsta div-junaka koji sledeći samo svoj privatni interes postižu maksimum javnog.

Šta je sve trošak?

Možete često čuti da se privreda predstavlja kao prostor koji se deli na “javni” i “realni” sektor. Ova terminologija ponavlja šemu sa početka: javno (plavo) u ovoj opoziciji je prikazano kao nerealno. To je navodno zbog toga što sav realni višak vrednosti stvara realni sektor, pod kojim se podrazumeva privatni sektor koji navodno nešto konkretno proizvodi (kažem “navodno proizvodi” pošto privatni sektor ne mora da proizvodi ništa konkretno, poput velikih marketinških agencija ili megamarketa). Za razliku do realnog sektora, sve ono što je javno, država i javna preduzeća, ne proizvode nego troše. Na primer, škole, bolnice, komunalna preduzeća, subvencionisana preduzeća – su “trošak”. Uz reč “trošak” u našem jeziku obično ide i “nepotreban” ili “suvišan” trošak, luksus bez koga se može. Ideja je opet i uvek ista: sve što je plavo treba prevesti u crveno, kako bi se na taj način trošak navodno eliminisao. Program prevođenja iz plavog u crveno naziva se “mere štednje”, ukidanje “troška” i rastrošne države.

Nije teško uvideti da je za neoliberalizam trošak samo ono što je uspostavljeno kao zajednička svima dostupna vrednost, odnosno, vrednost koja se finansira iz budžeta, zajedničke kase. To znači da je neoliberalizam protiv te crte “zajedničkog”. Pošto je to nepopularno reći, izmišljena je ova metafizika realnog i nerealnog, troška i proizvodnje. U stvarnosti, škole i bolnice daju sasvim realnu uslugu i proizvode sasvim realnu vrednost. Ništa u njihovom poslu nije luksuz i višak, ništa nije nepotrebni trošak.

Ali, stvar bi mogli da dovedemo do krajnjih konsekvenci. Pošto u troškove preduzeća ulaze i plate zaposlenih, i te plate i ti zaposleni bi mogli da se podvedu pod “trošak”. Pošto je cilj da se svi troškovi smanje, neoliberali zahtevaju “reformu tržišta rada”, “fleksibilizaciju radne snage”. Pojednostavljuje se otpuštanje, skraćuje radno vreme. Kako RTS ovih dana piše: “Klasičnog zapošljavanja na neodređeno u modernom biznisu je sve manje.”

Ako sada sumiramo, jedino što nije luksuz u neoliberalnom sistemu i što ne predstavlja nepotreban trošak, jeste sam profit vlasnika. Idealno stanje je ono u kome sve što je trošak ne postoji – država, zaposleni, javne škole itd – postoji samo vlasnik i, recimo, mašine koje nešto proizvode ili kompjuteri koji naplaćuju usluge. I pored toga, neoliberalne mere štednje predstavljaju se kao način da se “smanji nezaposlenost” i postigne boljitak za sve.

U neoliberalizmu jedino profit kapitaliste ima legitimitet. Sve ostalo je nepotrebno.

baja_berns

Ko je kriv za siromaštvo, nezaposlenost, krizu,?

Pošto sa jedne strane imamo div-junake, poslodavce “od kojih zavisi egzistencija hiljada ljudi”, a sa druge šemu negacije javnog kao rešenje za sve, sam neoliberalni sistem nikada nije uzrok problema koji nastaju u toku njegove realizacije. Kao što možete pretpostaviti, dežurni krivci su ostaci “plavog” u sistemu.

Državno i javno za tu svrhu se pretvaraju u “metastazirani socijalizam”, “komunizam” i “etatizam”. I taj sociijalizam je uvek kriv za sve: “U Grčkoj je, hteli – ne hteli da to vidimo, u krizi – država. Odnosno njene finansije. U toj zemlji nije krahirao model neoliberalne ekonomije, nego – „viša faza socijalizma“.

Sve bi bilo drugačije da se neoliberalni program stvarno i do kraja primeni. Međutim, sve dok i malo plavog ostaje u sistemu, neoliberalne mere ne mogu da dođu do izražaja. Na taj način, neoliberalizam podstiče nove privatizacije, ali njihove efekte stavlja na konto onoga što je neprivatizovano. Iako se katastrofalne posledice privatizacija gomilaju, uvek je rešenje još privatizacija, jer samo na kraju, u potpunoj privatizaciji, neoliberalizam može da preuzme odgovornost.

Ova skoro očigledna manipulacija sa prenošenjem krivice na “socijalizam” kod nas odlično prolazi. Pri tom se razlozi mešaju: čas je privatizacija nužna zbog nagomilanih dugova, čas je poželjna jer je privatni vlasnik uvek bolji.

Na primer, svima je očigledno, pogotovo posle poslednjih izbora, da su privatizovani mediji samo pi-ar agencije koje daju usluge promocije klijentima (Blic je prevazišao samog sebe). Zbog povezanosti političko-tajkunske klase ni državni mediji nisu puno bolji, ali je ipak primećeno da su se ponašali objektivnije u prošloj kampanji. Međutim, zvanična medijska strategija i predstavnici medijskih udruženja i dalje zahtevaju da “država izađe iz medija”, kao da je sa privatnim medijima sve u redu. Drugi primer može biti nepostojanje sindikata u privatnim preduzećima zbog čega se niko ne uzbuđuje, kome još trebaju sindikati i radnička prava. Treći primer su privatizacije koje “po prirodi stvari podrazumevaju otpuštanja”, ali su i deo reformi koje bi trebalo da vode smanjenju nezaposlenosti.

Nužni tok istorije

Neoliberali stalno govore kao da je budućnost poznata: to i to će se desiti “neminovno”, “ništa ne može da se izbegne” od neoliberalnih mera, reforme su “nužne” itd. Slično uverenje je izrazio i bivši premijer rekavši da je nužno da neprivatizovani Telekom izgubi bitku sa “privatnim kompanijama” (mislio je na Telenor, 57% u vlasništvu države Norveške). Sve što nije privatno nužno propada.

Slušajući ovu priču, niko se ne seća da je glavni greh marskizma svojevremeno bio istoricizam, vera u mogućnost poznavanja “zakona istorije”. Ovaj put iza uverenja da se poznaje budućnost ne stoji nikakva velika teorija ili filozofija, već prosti pi-ar. Priča o neminovnosti služi da potisne konkurente neoliberalizma, prikazujući njihove predloge kao nemoguće, a efekat se postiže prostim ponavljanjem i oslanjanjem na bazične želje, kao što je želja da se ima puno novca i da se može činiti sve što se želi bez ograničenja.

Uverenje da je neoliberalni kapitalizam rešenje zagonetke istorije postiže se na isti način kao uverenje da je Koka Kola piće povezano sa radošću i avanturom.

capp88

Novi autoritarizam

Neoliberalizam dakle nije samo ekonomska teorija, već oblik mišljenja koji uključuje odgovore na različita pitanja. Svi ti odgovori smišljeni su da bi se opravdala osnovna šema da je država nešto negativno (-), a privatni kapital nešto pozitivno (+). Ako neoliberalizam posmatramo kao savremeni društveni sistem, obično se kaže da je njegova prednost u odnosu socijalizam sloboda. I zaista, u okviru neoliberalnog sistema je sve moguće reći, u principu nikome zbog toga neće faliti ništa. Međutim, i ta sloboda je samo privid. Sve je moguće reći, ali se selekcija poželjnog i nepoželjnog postiže tako što će u glavne medije proći samo stavovi koji su u skladu sa neoliberalizmom. Ova selekcija je moguća zbog privatizovanih medija, koji logikom vlasništva malo-pomalo u medijima ostavljaju samo poželjne stavove. Vremenom to više nije moguće nazvati ni kontrolom nad medijima, pošto mediji ne pokazuju nikakvu volju i sposobnost da budu slobodni. Oni su jednostavno zaposleni da prenose pi-ar vladajuće klase. Ona pak želi da privatizuje sve i ne želi autonomiju plavog sektora. Ako se zalažete za njegovu autonomiju i opstanak vaše mišljenje će biti snažno potisnuto i diskvalifikovano.

Tako se i pored formalne slobode održava autoritarni sistem. Jer, autoritarni sistem je stanje u kome društvo ne regulišu univerzalne vrednosti. Socijalizam je dolazio do autoritarnog sistema tako što je tvrdio da je socijalistička teorija „naučna istina“, odnosno da se kroz nju univerzalno ostvarilo, i nije dopuštao da se taj zaključak dovede u pitanje, uskraćujući slobodu govora. Neoliberalizam do iste autoritarnosti dolazi na drugi način, tako što tvrdi da univerzalne vrednosti ne postoje, već samo partikularne. Ponovo ne možete da kritikujete vladajuću doktrinu ili korumpiranu vlast u ime neke univerzalne vrednosti – pravde, istine, jednakosti – ali ovaj put ne zato što što je univerzalna vrednost već otkrivena, već zato što je zvanična istina da nema univerzalnih vrednosti. Na taj način u praksi opet dobijate autoritarnost: svako treba da gleda svoja posla, i ako hoće, da ima svoje mišljenje, ali se privatni ili partijski interes jednako autoritarno mogu nametnuti kao jedino merilo stvari.

Budući da je neosvešćena i zato nevidljiva, neoliberalna ideologija se provlači kroz sve sfere života. Na primer, ako ste pratili polemike o belom glasu, mogli ste primetiti da se ljudi skloni neoliberalnom načinu mišljenja nisu pridružili protestnom glasanju na prošlim izborima. To se može objasniti time što je beli glas bio glas protesta protiv korumpiranog sistema i korumpiranih političara, a neoliberali smatraju da su političari nužno korumpirani i da je to čak dobro jer njihova nužna korumpiranost predstavlja krajnji argument za privatizaciju javnih stvari.

Mi smo jako daleko od toga da nismo ni okusili šta je neoliberalni sistem. A i budućnost koja nam se smeši ima iste obrise. Pogledajmo samo „neoliberalne“ vesti koje su objavljene u ponedeljak 9. jula. U Grčkoj spas od recesije traže u privatizaciji: „Planira se privatizacija 28 preduzeća uključujući Državnu lutriju, preduzeća za prirodni gas, vodovod, aerodrome, marine za jahte, železnicu.“ Bečke novine objavljuju da je Telekom Austrija zainteresovan za naš Telekom. Naš bivši predsednik Boris Tadić se ponaša kao da je još uvek predsednik i da postoji neki način da se gubitak na izborima zanemari. Kad se bolje pogleda, to nije ništa drugo nego pretvaranje jedne plave, zajedničke stvari kao što je javna vlast, u crvenu, partikularnu stvar, po kojoj možemo imati više predsednika, već kako kome odgovara. Blic objavljuje članak „Bankrot se može izbeći ako se počne sa reformom“. Svi ovi članci pokazuju da neoliberalizam rapidno menja naše okruženje, da od nas traži pokoravanje i poslušnost i da ispunjava celi javni prostor, pošto se glasovi protiv njega, barem u Srbiji, skoro da ne čuju.

lisasystem

Kao što na slici reče i Liza Simpson, ceo taj sistem je pogrešan. A da bi ga promenili trebalo bi najpre da se oslobodimo neoliberalizma u našim glavama. Ako kupite sutrašnje novine, u njima će sigurno negde pisati „realni i javni sektor“, „nužne reforme“, „mere štednje su neminovne“ ili nešto drugo iz neoliberalnog vokabulara.  Pokušajte da u tim izrazima vidite fragmente jedne apsurdne doktrine u kojoj nema ništa više istine, nego što u Koka Koli ima hranljivih stvari.

Ne samo da se zajedničkih stvari ne možemo otarasiti, nego i ne treba da ih se otarasimo. One nam trebaju onoliko koliko i zajedničke vrednosti.  Ili vitamini.

ps.

Evo i tih „sutrasnjih Novina“, zapravo članka iz Blica, od 07.03.2012. koga sam 11-og primetio tražeći intervju sa Lu Breforom iz stampanog izdanja Blica od 11.07, koji nije objavljen online, a u kome Brefor ponavlja ove stavove.

Lu Brefor: Javna preduzeća nepotrebno troše milijarde evra

| 07. 03. 2012. – 11:21h | Komentara: 13

Uz verovatnoću da će dalji rast u Zapadnoj Evropi biti nizak, i uz smanjenu globalnu likvidnost, postaje sve hitnije da se pažnja usmeri na strukturne reforme koje će biti pokretači domaćeg rasta. Te reforme se odnose pre svega na javna preduzeća, koja treba da budu glavni nosilac modela rasta posle krize, rekao je šef kancelarije Svetske banke u Srbiji Lu Brefor na Biznis forumu na Kopaoniku.

– Posle više od deset godina od početka tranzicije, uloga države ostaje sveprisutna. Doprinos privatnog sektora u BDP-u Srbije je svega 60 odsto, dok je taj udeo u svim zemljama u regionu 70 do 80 odsto – upozorio je LuBrefor navodeći da je to pokazatelj da supreduzeća u vlasništvu države mnogo veći trošak po privredu nego što se na prvi pogled čini.

On je naveo da je dovoljno uzeti samo direktne subvencije koje ova preduzeća dobijaju od države.

– Tu treba još dodati i nagomilane dugove na ime poreza , socijalnog osiguranja , penzija ….Prema nekim procenama ovaj trošak bi mogao iznositi više od milijarde evra godišnje, što je više od tri posto BDP-a – kaže šef kancelarije Svetske banke u Srbiji.

On veruje da kada bi se unapredio rad javnih i društvenih preduzeća, da bi se time sigurno obezbedila njihova konkurentnost na tržištu. Kao primer naveo je „Železnice Srbije“, koje bi Srbija mogla da iskoristi kako bi postala centar logističkih usluga koji povezuje zapadnu i istočnu Evropu.

– Pa ipak, nakon osam godina i 1,2 milijarde evra direktnih subvencija, a da ne spominjem državne garancije u vrednosti od 210 miliona evra, prosečna brzina Železnice ostaje svega 25 kilometara na sat u komercijalnom transportu – naveo je on.

Procena Svetske banke je da u narednom periodu treba usmeriti reforme u nekoliko ključnih oblasti u Evropi, pa tako i u Srbiji. Kako Brefor kaže to su poslovno okruženje, sektor energetike, unapređenje poslovne klime, inovacije i podsticaj trgovine.

– Imajući u vidu političke cikluse u Srbiji i Evropi, svestan sam da sprovođenje ovih reformi nije lak zadatak. Ali, to je jedini put napred. I Evropi i Srbiju su očigledno potrebni hrabri državnici, ne političari i tehnokrate, već državnici sposobni da menjaju dimenziju političke ekonomije koja će omogućiti sprovođenje potrebnih reformi – zaključio je na kraju svog izlaganja šef kancelarije Svetske banke.

Filozofija.info (Vladimir Milutinović)

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

One response »

  1. LillyTatic kaže:

    Reblogged this on BELEŽNICA and commented:

    Glavni problem sa neoliberalizmom je u tome što on jednim principom pokušava da reguliše stvarnost koja je dvostruka i počiva na dva principa. Evo ilustracije za tu tezu uzete iz ekonomije, pošto i neoliberalizam najviše barata sa ekonomijom.

    Postoje dva različita položaja u ekonomiji i društvenom prostoru, možemo ih nazvati “Zajednički” i “Partikularni”. Zajedničke su one stvari koje postoje na osnovu potrebe svih u zajednici za jednoobraznom uslugom. Na primer, sud, budžet ili vodovod su primeri “zajedničkih” stvari. I jedno i drugo i treće služe nekom javnom, zajedničkom dobru koje koriste svi članovi zajednice bez razlike. Partikularne su one stvari koje svaka grupa ili pojedinac bira zasebno, na moguće različit način i tako da ta različitost ne stvara problem. Da bi lakše objašnjavali o čemu se radi, zajedničke stvari neka budu plave, a partikularne crvene, kao na slici.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s