Da se ne lažemo, problem cele Evrope su u poslednjih 20 godina postale dva faktora, a oba su na kraju povezana sa ekonomskim opstankom, i iskreno ne vidim kako će se evropski narodi izvući iz tog problema.

Prvi je užasno loša demografska stuktura, ogroman pad nataliteta, kako u ekonomski razvijenijim zemljama Evrope, tako i u onim manje razvijenijim, gde i mi spadamo.

Drugi faktor su postale banke, ili kako reč jedan moj prijatelj ’’banke su postale crkve’’.

U ekonomski nerazvijenim zemljama Evrope, na pad nataliteta je uticao loš životni standard i nebriga država, što je dovelo do razumljivo manjeg rađanja dece.

U zapadnoj Evropi, paradoksalno na pad nataliteta i lošu demografsku strukturu, upravo je uticao viši standard života.

Jednostavno, u razvijenim zemljama Evrope, ljudi su živeli ’’punim plućima’’, uživajući u svojoj ekonomskoj slobodi, bez razmišljanja o budućim generacijama.

Živelo se slobodno i bez predrasuda, što je dovelo do toga da su mnogi stupali u brak dosta kasnije, broj dece u porodicama se smanjivao, a broj razvoda se povećao.

Evropa sada plaća ceh, svog raspusnog života, kroz lošu demografsku strukturu.

Naime, broj onih koji rade i svojim radom, doprinose društvu kroz plaćanja prinadležnosti, koje se koriste za isplaćivanje penzija, onih starijih koji ne rade, kao i socijalnih grupa, iz godine u godinu se smanjuje.

I taj odnos, uopšte ne ide na ruku razvijenoj Evropi, što je već sad dovelo do toga da Evropska komisija, predlaže skoro potpuno ukidanje penzione granice ili u jednostavnom značenju, povećanje do 75 godine života.

Poslednjih godina prosečna starost za odlazak u penziju u EU kolebala se oko 61-62 godine, zaostavši samo za Japanom (70 godina) i SAD (65 godina). Pri tome, po proračunima eksperata Evropske komisije, za 10 godina potrebno je maksimalno uvećati obim penzionih fondova. Uporedo sa tim, demografske tendencije svedoče o progresovnom starenju stanovništva Evrope, koje je u stanju da pojede svaki penzioni fond.

Rešavanje problema balasna penzionih i drugih socijalnih troškova u skorije vreme može da postane stvar preživljavanja ne samo Evropske unije ili zone evra, već i vladajućih elita u konkretnim evropskim zemaljama.

Sa druge strane, zbog loše ekonomske situacije, a radi se o vremenskom periodu od najmanje 50 godina, stanovnici istočnoevrospkih zemalja su napuštali svoja ognjišta i odlazili ’’trbuhom za kruhom’’ u zapadnoevropske zemlje, gde su sad već njihova deca, prihvatila obrzac življenja modernog evropskog čoveka.

Ono što je od naroda ostalo, gledalo je kako tako da preživi, i između ostalog, opet je i zbog toga došlo do pada nataliteta i loše demografske stukture i u tim zemljama.

Da bi razvijeniji evropljani održali svoje visoke ekonomske i socijalne standarde, i ’’život punim plućima’’ poslednjih tridesetak godina, a političari u tim državama opstali na vlasti, morali su da idu u banke i da pozajmljuju novac.

I tako su polako, ali sigurno zaduživali svoje države, što bi naš narod rekao ’’živelo se na kredu’’.

Sada su došli u situaciju, da idu u te iste banke, i da mole ’’čuvare novca’’, da odlažu pristigle obaveze na naplatu.

Na drugoj strani, istočnoevropljani su dočekali demokratske promene i tranziciju, brzi prelazak iz komunizma u kapitalizam, osetili su dah slobode i pohitali u banke, kako bi nadoknadili sve propušteno u svojim životima, da i oni malo ’’prodišu punim plućima’’.

Putovanja, stanovi, automobili, bela tehnika, sve ono što im je nedostajalo u životu, boombardovani lepim slikama i pričama koje su dolazile sa zapada, ne razmišljajući o tome šta će se desiti, kada i taj san prođe.

I prođoše kao Pišonja i Žuga u istoimenoj pesmi, ’’Bože, kako neki mogu gore, a ja i Žuga, ni na more’’.

E pa, Pišonja i Žuga su platili ceh svog maštanja, mladalačkog ludila i primamljivog života…

Sve je to dovelo, da sada većini ljudi, kada se odbiju rate za kredite, ostaje vrlo malo za život, čak i za hranu.

Mlade demokratske države i njihovi poltičari, zbog velikih prohteva, a malih mogućnosti, i zbog želje za vlašću (vlast daje moć), zavise od raznih investicija i kredita sa tog prezaduženog zapada.

Obični ljudi povećavaju svoje dozvoljene minuse u bankama i stalno strepe zbog kursa evra ili franka, jer im to povećava ratu za kredit, a od toga im sada zavisi sve ostalo u životu.

Političari mole iste te bankare za nove kredite i investicije, kao i za očuvanje kreditnog rejtinga.

I tako smo dospeli u situaciju, da više niko ne ide u crkvu da se moli Bogu, već se svi mole bankama, da prođe finasijska kriza i ne bi li ih umolili da sačuvaju stari ili dobiju novi kredit.

Većina ljudi u Evropi u ovim vremenima, budi se sa mišlju kakav je kreditni rejting njihove države, a ne kakvo će vreme biti danas.

Tako banke, postadoše crkve…

I onda se pitamo zašto najveće plate imaju zaposleni u bankarskom sektoru.

Da se ne lažemo…

Nego da se pogledamo u oči, ljudi postadoše sebični, ono što smo posejali, to ćemo i da žanjemo.

Nebojša Tatomir, bktvnews

 

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

One response »

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s