REČ

Novi vek, vek opčinjen Rusoovim raspravama i Kaljostrovim iluzijama, doneo je nauku i ismejao i hrišćane i magove. Ali, kako je ljudsko neznanje oduvek zaziralo od nepoznatog, magija je morala da se skriva kako bi izbegla strasne nalete slepe želje: odevala se u nove hijeroglife, tajila svoje namere, poricala svoje stvarne nade. Izra- stajući iz magije u nauku ona stvara rečnik alhemije, nenarušivu iluziju za neupućene u njihovoj pohlepi za zlatom, jezik koji je živ samo za pravog učenika Hermesa. Tu sad izranja jedno delo, ali iako je u izvesnom smislu popularno i može se svuda pronaći, ono je najokultnije od svih i najmanje poznato. To delo je ključ za sva ostala. 

 

Objavljeno je, ali ostalo je nepoznato u javnosti. Niko ne sumnja u to da ono postoji i niko ne pomišlja da ga traži tamo gde se ono u stvari nalazi. Ta knjiga, koja je možda i najstarija, nikada nije bila prevedena. Meñutim, sačuvana je onako kako je zapisana u prastarim znacima, na odvojenim plavo-zelenim listovima od nepoznatog materija- la nalik na drvene ploče. Ta činjenica je izbegla pažnji, iako je čuveni naučnik otkrio ne baš njenu tajnu, ali zato podatak da je sačuvana u samo jednom primerku. Drugi naučnik, po prirodi više sklon fantastici nego racionalnom zaključivanju, proveo je trideset godina u izučavanju ovog remek dela, i uspeo je da doñe samo do pretpostavke o njegovoj punoj važnosti. 

Delo je uistinu monumentalno, začuñujuće snažno, jednostavno kao arhitektura piramida, i shodno tome, isto tako trajno, knjiga koja je rezime sveg znanja, koja nudi rešenja za sve tajne svojim beskrajnim upućujućim mislima. Remek delo, možda, ne sasvim ljudskog uma. Ona se bez sumnje može ubrojati medu najvrednije darove ko- je nam je zaveštala prošlost. Ona je univerzalni ključ čije reči uvode u zanos svaki duh na putu u Sveto Kraljevstvo. To je Knjiga Kralja Tota, kojeg grci zovu Hermes. 

Sigurno je da u domenu duhovnosti, kojom upravlja Reč, ništa što je bilo zapisano ne može nestati. Sve što ljudi prestanu da razumevaju za njih više ne postoji, bar u poretku Reči, i to onda prelazi u područje enigme i misterije. 

U početku hrišćanstva u Aleksandrijskoj školi, magija i hrišćanstvo su bili gotovo udruženi pod pokroviteljstvom Ammoniusa. Hermesova doktrina se skoro u potpunosti može naći u spisima koji se pripisuju Dionisiju Areopagiti. Sa ovim periodom izraženih apstrakcija i strasnog ratovanja rečima treba takoñe povezati filosofsku vladavinu Julijana, nazvanog Apostata otpadnik, jer je u svojoj mladosti nevoljno ispovedao hrišćanstvo. Svi su svesni toga da je Julijan imao tu nesreću da ne bude heroj u Plutarhovo vreme, ali ono što većina ne zna je to da je on bio jedan od pro- svetljenih i posvećenik prvoga reda. Verovao je u jedinstvo Boga i u univerzalnu do- ktrinu Trojstva. Nije žalio ni za čim iz starog sveta, osim za njegovim predivnim simbolima i njegovim čarobnim prizorima. Julijan nije bio paganin, već gnostik koga su privlačile alegorije grčkog politeizma, kome je na nesreću ime Isusa Hrista bilo manje zvučno od imena Orfeja. Imperator u njemu, ispaštao je zbog akademskog ukusa filosofa i retoričara, i nakon što je dopustio sebi spektakl i satisfakciju iščeza- vanja poput Epaminonde u vreme Katona, u javnom mnjenju, tada već potpuno po- krštenom, bio je anatemisan zbog svoje nadgrobne besede i dobio je prezriv epitet za sva vremena. 

Zato, ustanite i otvorite oči, ali pazite pre svega da ne napravite ni jedan hrišćanski znak, niti da izgovorite neku hrišćansku reč.

PITANJA, PITANJA, PITANJA…

Da li su Templari zaista obožavali Bafometa? Da li su sramno pozdravili Mendesovog jarca? Kakvo je u stvari bilo to tajno i snažno društvo koje je ugrozilo Crkvu i Državu, a zatim bilo uništeno u tišini? Ni o čemu ne sudite blago. Templari su krivi za veliki zločin. Izložili su očima profanih svetilišta drevnih misterija. Oni su ponovo pokupili i podelili sve plodove sa drveta saznanja da bi tako postali gospodari sveta. Sud izrečen protiv njih viši je i mnogo stariji od suda pape ili kralja. 

Šta se onda dešava u svetu i zašto sveštenici i vladari strahuju? Kakva tajna sila preti vladajućem poretku? Nekoliko ludaka tumara iz zemlje u zemlju, krijući, kako oni kažu, Kamen Mudrosti pod svojom dronjavom odećom. U stanju su da pretvore ze- mlju u zlato, a nemaju šta da jedu, niti krov nad glavom! Njihova čela su obavijena oreolom slave i senkom sramote! Koju to tajnu ovi ljudi nose sa sobom? Zašto im se čude, a ne razumeju ih? Zašto su osuñeni, a da ih nisu ni saslušali? Zašto su posveće- ni u te strašne tajne nauke od kojih se Crkva i društvo plaše? Zašto su upoznati sa stvarima o kojima drugi ne znaju ništa? Zašto oni kriju ono što drugi žude da sazna- ju? Zašto su obdareni strašnom i nepoznatom moći? Pitanja, pitanja, pitanja…

Odgovor je: Okultna nauka, Magija! Ali opet pitanja… Šta je zapravo bila ta Magija? Kakva je bila moć tih ljudi, nekada tako ponosnih, a potom proganjanih? Ako su bili zaista jaki, zašto nisu nadvladali svoje neprijatelje? Ali, ako su bili slabići i lakrdija- ši, zašto su im ljudi ukazivali čast plašeći ih se? Da li Magija postoji? Postoji li neko okultističko znanje koje je uistinu moć i čini čuda, koja se mogu uporediti sa čudima potvrñenih religija? Na ova poslednja dva istaknuta pitanja odgovoram potvrdom, a na sva pitanja ovom knjigom.

Knjiga će opravdati sledeću tvrdnju: postojala je i još uvek postoji moćna i prava Magija. Sve što je o njoj rečeno u legendi, istina je na izvestan način, pa ipak, supro- tno opštoj navici popularnog preuveličavanja, to nije istina u potpunosti. Zaista po- stoji strašna tajna, čije je otkrivanje već jednom promenilo svet, kao što potvrñuju su- merska i egipatska religijska tradicija, koju je i Mojsije preneo u Knjigu Postanja.

Tajna predstavlja fatalnu Spoznaju Znanja rezervisanog samo za Bogove, a posledica njene spoznaje je smrt. Mojsije znanje opisuje slikom Drveta Spoznaje Dobra i Zla, koje stoji u središtu zemaljskog Raja, u blizini Drveta Života, sa kojim je spojeno ko- renom. U podnožju tog Drveta nalazi se izvor četiri misteriozne reke koji čuvaju pla- meni mač i četiri heruvima… Kakvo Znanje čuvaju četiri sumerske Sfinge? Šta je to u, još uvek, skrivenom Hramu Tota? Kakav je to misteriozni Izvor u Dvaranama Amenti? Šta to tako besomučno Kraljica Ereškigala čuva u Bezdanu?

MOĆ

Postoji jedna jedinstvena, univerzalna i trajna dogma, snažna kao vrhovni um, jedno- stavna, kao sve što je veliko, razumljiva, kao svaka opšta i apsolutna istina. Iz te do- gme proističu sve ostale. Isto tako, postoji nauka koja daje čoveku nadljudske moći, Magija. Te moći su toliko mnogobrojne da je lakše reći, sve što um zamisliti može i još ono što zamisliti ne može, Ali neke poreñati mogu:

Magavan stoji pred Bogom licem u lice.
On razgovara prisno sa Sedam Duhova koji upravljaju nebeskim silama. On je iznad svih patnji i svih strahova.
On vlada Nebom i Bezdan mu je potčinjen.
On raspolaže svojim životom i jednako utiče i na tuñe.

 

On ne podleže nesreći, niti propast može da ga skrha. On je meñu neprijateljima nepobediv.
On zna tajne prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
On poseduje tajnu uzdizanja mrtvih i ključ besmrtnosti. On ima Kamen Mudrosti i Univerzalni Lek.

On zna Zakone neprestanog kretanja i kruga.
On zna Tajnu Zemlje i Preobražaja svih tvari.
On potčinjava najsurovije životinje.
On ima moć da izgovori reči koje paralizuju i očaravaju zmije. On poseduje Pečat koji pruža univerzalno Znanje.

On stiče znanje ne-učenjem i ne-delanjem
On jednim pogledom prodire u dubine čovekove duše i misterije srca žene. On može naterati prirodu da ga od ropstva sebi oslobodi.
On predviña sva buduća zbivanja uzrokovana vidljivim i nevidljivim.
On pruža najdelotvorniju utehu i najbolji savet.
On nadvladava svaku pošast.
On vlada ljubavlju i mržnjom.
On zna tajnu bogatstva i uvek je njegov gospodar, a nikada rob.
On uživa čak i u siromaštvu, ali nikada nije bedan i jadan.
On zna Tajnu Vatre, Zemlje, Vazduha i Vode.
On zna Tajnu Sile koja elemente spaja i razdvaja.

U prirodi postoji Sila neuporedivo snažnija od svake poznate, a čovek koji njome ovlada i usmeri je, u stanju je da izmeni lice celog sveta. Ova Sila beše poznata stari- ma, ona sadrži Univerzalni Agens čiji je vrhovni zakon Ravnoteža, dok je njegov pravac povezan s Velikim Arkanumom transcendentalne Magije.

Usmeravanjem tog agensa moguće je menjati redosled godišnjih doba, izazivati dne- vne pojave noću, u jednom trenutku opštiti izmeñu dva kraja zemlje, videti šta se de- šava na drugom kraju sveta, isceljivati ili zadavati rane na daljinu, govor učiniti uni- verzalno razumljivim. Ovaj agens jeste upravo ono što su posvećenici u srednjem ve- ku nazivali Prvom Stvari Velikog Dela. Gnostici ga predstavljaše kao ognjeno telo Svetog Duha. Bio je predmet divljenja u tajnim Ritualima izvoñenim na Sabat i u Hramu predstavljen hijeroglifskom figurom Bafometa ili Androgina. Ovo su tajne o- kultne filosofije, to je istorija Magije.

Ključ svih magijskih alegorija nalazi se na pločicama koje znamo kao Totove. Oko ove knjige, koju možemo nazvati kamenom temeljcem celokupnog zdanja magije, grupisane su nebrojene legende koje su ili njen delimični prevod, ili njen komentar koji se neprestano reprodukuje u hiljadu različitih formi.

MIT

Ponekad se ingeniozne priče skladno slažu u veliki ep koji je obeležje jedne epohe, iako neposvećenima nije jasno kako i zašto. Tako predivna priča o zlatnom runu prenosi, ali istovremeno prekriva velom hermetičku i magijsku doktrinu Orfeja i, ako se vratimo samo mističnoj grčkoj poeziji, to je zato što nas svetilišta Egipta i Indije na izvestan način poražavaju svojim bogatstvom, ostavljajući nas neopredeljene sred takvog obilja. 

A mi smo željni da odmah dostignemo Tebaidu, tu strašnu sintezu celokupne doktri- ne, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, tu beskrajnu priču koja, kao Orfejevo boža- nstvo, doseže do oba kraja ciklusa ljudskog života. Neverovatno! Sedam kapija Tebe, koje su napali i branili sedmorica poglavara, zaklinjući se krvlju svojih žrtava, imaju isto značenje kao i sedam Kapija na sedam spratova sumerske piramide, Kule Svetlo- sti na čijem je vrhu Kapija Bogova.

Tajanstveno poreklo Edipa, koji je pronañen dok je visio na nekom drvetu u Kiteronu kao kakav plod koji krvari, priziva Mojsijeve simbole i pripovesti iz Knjige postanja. On napada svog oca i ubija ga u neznanju, izvanredno proročanstvo slepog osloboñe- nog razuma, nezavisnog od nauke. Nakon toga, on sreće sfingu, taj simbol nad si- mbolima, večitu nepoznanicu za običan svet, granitni pijedestal učenja mudraca, pro- ždrljivo i tiho čudovište, čiji nepromenljivi oblik izražava dogmu Velike Univerzalne Misterije.

Kako se tetrada pretvara u dijadu i objašnjava trijadom? Kakva je to životinja koja ujutru ide na četiri noge, u podne na dve, a s večeri na tri? Rečeno jezikom filosofije, kako je doktrina o elementarnim silama stvorila dualizam Zaratustre, dok je u isto vreme dala trojstvo kod Pitagore i Platona? Koji je konačni uzrok alegorija i brojeva, konačna poruka svih simbolizama? Edip odgovara jednostavnom i užasavajućom re- čju koja uništava sfingu i proglašava božanskog Kralja Tebe: odgovor na zagonetku je Čovek.

Nesrećnik. Previše je video, pa ipak kroz zamagljeno staklo. Još samo malo i on će ispaštati svoju zlokobnu i nesavršenu vidovitost dobrovoljnim slepilom, a zatim će iščeznuti u sred oluje, isto kao i sve civilizacije koje, svaka u svoje vreme, pogode odgovor na sfingino pitanje, ne dosežući do njenog složenog smisla i tajne. Sve je si- mbolično i transcendentalno u tom titanskom epu o ljudskim sudbinama.

Dva zavañena brata čine drugi deo Velike Misterije, božanski okončane žrtvovanjem Antigone. Sledi poslednji rat; braća ubijaju jedan drugoga; Kapaneja je uništio oganj, kojem je on prkosio, a Amfijaraja je progutala zmija. Sve su to razne alegorije koje svojom istinom i veličanstvenošću zaprepašćuju one koji mogu da pojme njihov tro- struki hijeratički smisao.

Tajna knjiga drevnog posvećenja bila je poznata i Homeru koji skicira njen plan i glavne figure na Ahilejevom štitu sa podrobnom preciznošću. Ali, čarobne Homero- ve priče zamenile su suviše brzo u narodnom sećanju jednostavne i apstraktne istine drevnog otkrovenja. Humanost je prionula uz formu i učinila da ta ideja bude zabora- vljena. Znaci su izgubili snagu umnožavajući se.

Magija se takoñe iskvarila u tom periodu, degenerisala se kod tesalskih vračeva u na- jprostije vradžbine. Edipov zločin dao je svoje smrtonosne plodove, i nauka o dobru i zlu izdigla je zlo u svetogrdno božanstvo. Ljudi, iznureni svetlošću, sklonili su se u senku telesne supstance. San o toj praznini, koja je ispunjena Bogom, izgledao je u njihovim očima veći od samog Boga. Tako je nastao pakao. Zločin Kralja Tebe je bio u tome što on nije uspeo da shvati sfingu, što je prekinuo pošast u Tebi, ali pri tom nije bio dovoljno čist kako bi dovršio ispaštanje u ime svog naroda. Kuga je,

 

usled toga, ubrzo osvetila smrt čudovišta, i Kralj Tebe bio je prisiljen da napusti pre- sto. Žrtvovao je sebe užasnom duhu sfinge, živom i halapljivom više nego onda kada je od oblika postao ideja. Edip je pogodio šta je čovek, a iskopao je svoje vlastite oči jer nije video šta je Bog. Otkrio je polovinu Velike Tajne, a da bi spasao svoj narod, beše neophodno da drugu polovinu ponese u izgnanstvo i u grob.

U čarobnoj poemi o Psihi, koju sigurno nije izmislio Apulej, Veliki Magični Arka- num se ponovo pojavljuje u vidu tajanstvenog saveza izmeñu jednog boga i slabe smrtnice, napuštene i ostavljene nage na steni. Psihi je zabranjeno da sazna tajnu svog idealnog kraljevstva, a ukoliko vidi svog muža izgubiće ga zauvek.

Zar Elohim iz Izraela i Apulejevi Bogovi svi zajedno ne potiču iz svetilišta Memfisa i Tebe? Psiha je Evina sestra, ili još bolje, ona je spiritualizovana Eva. Obe čeznu za spoznajom i gube nevinost u čast iskušenja. Obe zaslužuju da ih bace u pakao, jedna da bi donela staru Pandorinu kutiju, druga da pronañe i smrska glavu drevne zmije, simbola vremena i zla. Obe su krive za zločin koji će morati da ispašta Prometej sta- rih vremena i Lucifer iz hrišćanske epopeje, prvi kojeg je oslobodio Herakle, i drugi kojeg je nadvladao Spasitelj. Velika Magična Tajna je tako Psihina lampa i bodež, Evina jabuka, sveta Prometejeva vatra, gorući Luciferov skiptar, ali je takoñe i Sveti Krst Iskupitelja. Poznavati sve ovo da bi se zloupotrebilo ili razotkrilo, zaslužuje ka- znu patnjom, ali znati onako kako to treba da se zna, upotrebljavati, ali ne otkrivati, znači biti gospodar Apsoluta.

Da je Edip, umesto što je ubio, savladao sfingu upregnuvši je u svoje kočije i tako ušao u Tebu, bio bi kralj bez počinjenog incesta, bez nesreća i bez egzila. Da je Psi- ha, pokornošću i ljubavlju, nagovorila Kupidona da se otkrije, nikada ga ne bi izgubi- la. Ovako, Kupidon je jedna od mitoloških slika Velike Tajne i velikog Agensa. Jer, ona istovremeno postulira akciju i strast, prazninu i obilje, strelu i ranu.

Nakon predivnog Apulejevog Zlatnog magarca nije više bilo magičnih epova. Na- uka, pokorena u Aleksandriji fanatizmom Hipatijinih ubica, pokrštena je, tačnije, sa- krila se pod hrišćanskim velom sa Amonijem, Sinesijem i pseudonimnim autorom knjiga Dionizija Areopagite. U tim vremenima bilo je neophodno rešiti čuda sujeve- rja i osloboditi nauku korišćenjem nerazumljivog jezika. Ponovo je oživelo hijerogli- fsko pisanje: izmišljani su simboli kako bi se čitava doktrina sažela u jedan znak, niz pokušaja i otkrića u jednu reč. Kakav je bio cilj onih koji su pretendovali na znanje? Tražili su tajnu Velikog Dela, formule koje bi ih uvek spašavale od progonstva i mr- žnje, čineći da ih smatraju maloumnicima, a sve te formule označavaju velike magi- jske Tajne.

ILI, ILI…

Magija se smatra najvišom naukom jer otkriva kako metafizičke tako i metapsihičke zakone koji važe na svim planovima postojanja. Ne postoje čuda kao takva, nema ničega natprirodnog, jer u to veruju samo oni ljudi kojima činjenice i tajne ostaju skrivene, pošto oni nisu u stanju da ih spoznaju. Strogo govoreći, nije ispravno go- voriti o nižoj i visokoj magiji jer postoji samo jedna jedinstvena magija, a od stepena

 

zrelosti do kojeg je mag stigao meri se njegov lični razvoj. Univerzalni zakoni, bez obzira da li su primenjeni sa dobrim ili lošim namerama, ostaju uvek isti. Primena zakona zavisi od karaktera i namera pojedinca. Ako mag koristi svoje moći u dobre svrhe, on obično za sebe kaže „beli mag“, i suprotno, kad svoje sposobnosti koristi u loše svrhe naziva se „crnim magom“. Meñutim, bez obzira da li su dela maga mora- lno dobra ili loša, njih izazivaju baš isti zakoni. Razuman čovek će bez sumnje shva- titi da ne postoji ni bela ni crna magija. Tu razliku su u opštu upotrebu uvele mistične i religiozne sekte, jer one osobu koja im se ne sviña nazivaju crnim magom. Da li je noć loša, a dan dobar? Jedno ne postoji bez drugog.

Pravi mag neće nikada potcenjivati negativno, i, istovremeno, on neće ni pokušavati da ga uništi. On će uvek dozvoliti negativnom da zauzme svoje mesto, i ono mu mo- ra biti korisno isto kao i pozitivno. To znači da mag neće nikada negativne moći po- smatrati kao zle moći. On na dobro i zlo neće gledati sa religijske, već sa univerzalne tačke gledišta.

Magija se obično pogrešno shvata kao veštičarstvo. Mag se uvek pridržava univerza- lnih zakona, on poznaje njihove uzroke i posledice i svesno koristi te moći. U vešti- čarstvu praktikant koristi moći čije poreklo ne poznaje, mada je sasvim svestan po- sledica koje proističu iz korišćenja tih moći i nema pojma o njihovim stvarnim ve- zama, jer ne poznaje univerzalne zakone u smislu pravih odnosa izmeñu operisanja, razvijanja i funkcionisanja tih univerzalnih zakona. Mag nikada neće učiniti ništa bez potpunog znanja o tome šta radi. Postoje i šarlatani koji pokušavaju da prevare ostale ljude. To su varalice koje vole da se hvale svojim visokim magijskim sposobnostima koje, uistinu, ne poseduju, i pokušavaju se ogrnuti velom mistične tajnovitosti da bi prikrili svoje neznanje. Baš ova kategorija ljudi je odgovorna za ozloglašeno ime ko- je je dobila magijska nauka. Karakteristike maga nisu tajanstvenost, niti spoljašnja pompa, već sasvim suprotno. On je skroman i uvek pokušava da pomogne ljudima, a zrelim osobama da objasni tajne magije. Naravno, on neće svoje tajne odavati ljudi- ma koji za njih nisu dovoljno zreli, da bi izbegao poniženje. Mag neće nikada svojim spoljašnjim ponašanjem odavati svoje znanje magijske nauke. Mag skoro da se i ne razlikuje od prosečnog čoveka, jer on uvek pokušava da se prilagodi svakoj osobi, svakoj situaciji ili slučaju. Njegov magijski autoritet je duhovni i nema potrebe za spoljašnjim sjajem.

Postoji još jedna niža varijanta magije koju treba pomenuti zato što se ona često po- grešno brka sa pravom magijom, ali sa njom nema nikakve veze. To je takozvana ve- ština opsenarstva. Madioničareva manuelna veština i njegova sposobnost da izazove iluzorne utiske kod ljudi koji ih posmatraju omogućuju mu da imitira neke pojave koje pravi mag izaziva primenom univerzalnih zakona. Činjenica da mañioničari u- vek koriste reč magija za svoje trikove svedoče o nižem značenju na koje je ona sve- dena.

Od najstarijih vremena pa sve do modernog doba objavljeno je na stotine knjiga koje sadrže uputstva za prizivanje duhova, za sklapanje ugovora sa ñavolom, i slično. Meñutim, nijedna od tih knjiga nije bila u stanju da prenese istinsku mudrost, niti da im osigura uspeh u primeni tog učenja, premda se ponekad dešavalo da su neki poje- dinci, zahvaljujući njihovoj nasledenoj sklonosti i zrelosti, postizali uspeh. Veština Magije sastoji se iz prvobitnog iskušavanja, slobode odlučivanja i volje. Pronaći čvrstu tačku oslonca za ljudsku aktivnost, znači otkriti Velike i neprenosive Tajne. 

Tako se Mojsije pobrinuo da oni koji su poznavali Egipat i njegove misterije, završe živote u pustinji. U Efesu je sveti Pavle spalio sve knjige o okultnim naukama, a sveti Kiril u Aleksandriji spalio biblioteku. Sve religije i nove doktrine zabranjuju Magiju i osuñuju njene misterije na vatru i zaborav. Razlog tome je što je svaka reli- gija ili filosofija koja nastane „branitelj humanosti“, koji vlastiti život brani tako što uništava svoju majku.

Mene su već mnogi optužili za ludilo, ali isto tako opružiše i božanskog Paracelzusa. Optužili su me i za šarlatanstvo, ali isto tako optužiše i velikog i nesrećnog Agripu. Iako se inkvizitorska lomača ugasila, ostaje mi samo sumorna zabrana tišine i kletva. Ja ne prkosim, ali sam razočaran u rasu ljudi. Pišem ove reči po svojoj volji, ali isto tako znam da kada doñe vreme dokazivanja, da će jedino magovi biti ti koji će svedočiti. Zato ćemo ostati mirni i čekaćemo.

A sad ili, ili. Kako god. Ja otvaram Kovčeg. Došao je čas kada moramo da budemo hrabri i pokušamo ono što se niko pre nas nije usudio da izvede, da otvorimo Kapiju i sjedinimo Onostrano sa Pojavnim.

(Iz knjige Ogledalo duse) 

3 responses »

  1. LillyTatic kaže:

    Reblogged this on BELEŽNICA and commented:

    Ponekad se ingeniozne priče skladno slažu u veliki ep koji je obeležje jedne epohe, iako neposvećenima nije jasno kako i zašto. Tako predivna priča o zlatnom runu prenosi, ali istovremeno prekriva velom hermetičku i magijsku doktrinu Orfeja i, ako se vratimo samo mističnoj grčkoj poeziji, to je zato što nas svetilišta Egipta i Indije na izvestan način poražavaju svojim bogatstvom, ostavljajući nas neopredeljene sred takvog obilja.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s