Zaboravljena teorija dr Bešama

Bakterije, gljivice i virusi su deo našeg organizma. To smo mi. I to je još tvrdio dr Antoan Bešam (1816-1908), francuski lekar, biohemičar, profesor medicine i nosilac ogromnog broja naučnih titula.

lens2151443_1220244067antoniu-bechamp

Sva naučna slava je data Luju Pasteru koji nije bio ni lekar ni biohemičar, već običan hemičar pivarske industrije! Paster je ipak na samrti priznao da nije bio u pravu kada je verovao da patogene klice izazivaju bolesti kod ljudi.

Bešam je, za razliku od svog savremenika Pastera, tvrdio da sve mikro životne forme koje su otkrivene mikroskopom u našem organizmu nastaju u nama samima i to u krvi i da ih karakteriše pleomorfizam. Tako bakterije nisu monomorfni oblici koji se mogu klasifikovati kako je to nastojao da uradi Robert Koh, već se u zavisnosti od hranjive podloge uobličavaju i menjaju. Nekad ih vidimo kao bakterije, nekada kao gljivice, a nekada su ono što se naziva virusima. Osnovna životna jedinica koja se u određenim okolnostima uobličava u ove forme su sićušne energetske čestice koje je Bešam nazvao mikrozime ili protivi.

Bakterije tako žive pošto jedu otpatke od hrane koju uzimamo i razgrađuju ih.

Da njih nema ni mi ne bismo mogli da se hranimo i da živimo. Bakterije koje uginu, izjedaju gljivice. Prisustvo bakterija u našem organizmu tako ne znači bolest, zaključio je Bešam. To je kao kada bi smo rekli da su psi lutalice, muve, pacovi i sl. koji se motaju oko đubrišta, krivci za postojanje đubreta. Kao kada bi rekli da su vatrogasci krivi za požar jer ih viđamo uvek na mestu gde gori vatra.

Bešam je proučavao i rad enzima i zaključio da je njihovo postojanje neodvojivo od rada bakterija. Ne samo fermentacija, već sve hemijske reakcije u telu izvode i kontrolišu enzimi. Oni su katalisti (pokretači) supstanci koje pomažu u svim hemijskim procesima. Enzimi su kompleksni proteini i najzanimljivije supstance u našem organizmu. One veoma brzo izazovu kompleksne hemijske reakcije na telesnoj temperaturi za koje bi u laboratorijskim uslovima bilo potrebno veoma dugo vremena, čak dani sa veoma komplikovanom opremom da bi se izveli. Ili bi bile nemoguće. Po teoriji dr Bešama moguće je da enzimi stvaraju, ili se sami pretvaraju u mikroorganizme.

Poznato je da enzimi učestvuju i u popravci oštećenih genskih delova. I to je esens evolucije. Bešam je zato smatrao da se enzimi zgrušavaju kako bi postali genski materijal. Iza svakog enzima stoji mikrozima. Tako se u nekom smislu gen može shvatiti kao alatka mikrozima. Mehanizam za samopopravku može biti takav da enzimi konstruišu ili postaju tačka skupljanja zarad popravke proteina, i koji se onda u energetskom vorteksu upletu u gen kao spirala.

Moguće je po tome da su virusi – „zakrpe“ proteina ili struktura koja čini gensku reparaciju, a ne forme koje izazivaju bolesti. Podsetimo da su svi do sada otkriveni virusi su u stvari retrovirusi, što znači deo RNK materijala uhvaćen u procesu obrnute transkripcije. Virusi su napravljeni od jezgra genskog materijala okruženi proteinskim omotačem.

Čitav naučni rad A. Bešama je zato decenijama bio sakriven od naučne javnosti i nije proučavan u medicinskim školama. Bešam je umro 1908. godine i iste godine je Nobelova nagrada dodeljena nemačkom hemičaru Eduardu Buhneru koji je 1897. godine izolovao fermentacioni faktor u plesni i identifikovao ga kao enzim. To je u stvorio bila kopija Bešamovog istraživanja koji je to načinio pola veka ranije. Buhner je čak koristio istu terminologiju koju je Bešam sugerisao pola veka ranije. Nobelova nagrada je takođe velika laž i služi upravo za manipulaciju u nauci. Enzime je otkrio zaista Bešam.

A 1.

Antibiotici su napalm u crevima

Dr Peter Collignon australijski specijalista za infektivne bolesti i saradnik SZO, u svom članku iz 2007. nazvanom „Žaoka u igli“ kaže: „Ukoliko uzmete antibiotike, to je kao da sipate napalm u grlo ili stomak“.

U stvari antibiotik je praktično napalm za čitav organizam, nakon čega njemu treba jako mnogo vremena da se ponovo oporavi. Poznato je da analgetici znatno usporavaju deo imunog sistema koji se bori sa takozvanim „lošim“ bakterijama u sistemu. Kako onda može da deluje kombinacija ova dva medikamenta, nego ubitačno? Pa još im dodajte i kortikosteroide.

Činjenica je i da mnoge vakcine imaju zagađene i patogene proteinske forme u sebi kao i parčiće DNK koji su potpuno različiti od DNK bakterija iz simbioze.

A, sav taj organski molekularni otpad povezan zajedno može predstavljati odličan supstrat na koji može da dospe energetska čestica i da aktivira određenu proteinsku DNK formu kao što to upravo rade enzimi, ne bi li đubre počistila. DNK u stvari nije ništa drugo do jedna frekvencija karakteristična za određene molekule. Alopatska medicina tako truje osnovne žive forme iz koji smo mi sastavljeni, a to su bakterije. Dakle, nisu dušeci i medicinske sestre i lekari krivi za pojavu ove bakterije u srpskim bolnicama, već antibiotici i oni koji su ih predstavili kao „lekove“.

Ali, izbaciti antiobiotike iz savremene alopatske medicine je nezamislivo, jer donose ogromnu zaradu, pa su se plaćeni naučnici iz medicinskog establišmenta dosetili da ponovo zamajavaju lekare pričom da nisu davali antibiotike u dozi koja treba ili nisu napravili pravilan izbor i sl. I neki će sada to stručno da elaboriraju i te pseudonaučne radove da predstavljaju po kongresima i sve će im to plaćati farmaceutske korporacije. I smišljaće nove bolje antibiotike. A lakoverni i neuki ljudi će i dalje umirati po bolnicama.

A 2.

Kako pseudo nauka interpretira ono što odgovara farmaceutskom kartelu

U trećem izdanju Osnovi Histologije, (Junqueira & Carneiro, 1980) otkrivaju se organičenja elektronskog mikroskopa u tome što elektronski snop zahteva korišćenje veoma tankog dela tkiva zatvorenog u vakuumu. Autori tako kažu:

„Ovi uslovi sprečavaju korišćenje živog materijala pod mikroskopom… Elektronski snop na predmetu istraživanja može izazvati oštećenja i proizvesti neželjene promene na tkivnoj strukturi… Oni uzimaju živu, promenljivu scenu (krv) i reorganizuju je, mrljajući uzorak krvi. Onda to snime statično i interpretiraju kao čitavu priču“.

I tako su očito izmišljene priče i čitava medicinska pseudonauka nazvana virusologija. Ne postoje virusi koji su uzročnici bolesti.

Rota virus nije uzročnik proliva kod dece, već je to samo mleko. To je pre nekoliko godina demistifikovao i nemački profesor molekularne i ćelijske biologije sa Berkli Univerziteta dr Peter Desberg. Ali priča se održava kako bi se deca i dalje vakcinisala i roditelji zastrašivali virusima.

Tako je još ranije sugerisano iz naučnih krugova da mrljice identifikovane elektronskim mikroskopom i nazvane virusi, pre mogu biti samo čestice beživotnog degradiranog proteina-razgrađeni peptidi od ćelijskih mrtvih kataboličkih ostataka citoplazme ili proteina od popravke koje su napravile „strane“ ćelije kao odgovor na nebalansiranoj biološkoj podlozi. Ali „ugledni“ etablirani istraživači virusa (lovci na viruse) su tako izvestili tražeći hipotetički „neuhvatljiv virus“, da virusi mogu „podražavati mimikom“ humano tkivo! Virusi jesu delovi humanog tkiva.

izvodi iz clanka Ivone Zigon: Militantna doktrina alopatske medicine, Ubijanjem do zdravog života

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s