Herman Hese: STEPSKI VUK

Проф.др. Милан Ристановић

Историографија не може бити наука из више разлога, којима смо ми у нашој предходној књизи посветили читаво поглавље.

*На страну чињеница што, због волонтаризма, “утврђене истине“ се немогу проверити као у егзактним наукама. Чињеница да добар број изнесених тврдњи, уопште нијемогуће проверити, још више погоршава њен кредибилитет. Озбиљни научници историју прихватајуу њеном буквалном значењу .** Догађаји брзо добијају обраду у којој учесници као и сами догађаји добијају нове димензије. Тај поступак даје велике могућности за манипулацију стварним догађајима. Херодот, на пример каже да он пише о догађајима у којима је и сам учествовао а и које је „од других чуо“. Та „друга рука“ може бити, а најчешће и јесте „обрада“ стварног догађаја, или још горе, појава са одређеном намером. Врло често иза „намере“ стоје крупни фактори као што једржава.

Из многобројних примера историјских фалсификата ми смо одабрали два примера из старе и из новије историје.

А како се легенда претвара у „историју“ набоље сведочи случај чувеног египатског фараона Тутанкамона. Као „велики владар“ он је, наводно, „проширио и учврстио“ империју. У филмовима он је бесни витез који у брзој приколици са мачем у десници сече непријатеље каокупус. Отац његов Екнатон – први једнобожац у старој историји, ожењен чувеном лепотицом Нефертити родила му је великог наследника. Легендарна “љубав“ Екнатона и Нефертити множила се у романима у виду амеба што ни до данас још није престало.
________________________________________________
*М.Ристановић: “Одисејево златно руно Јадрана“ / „Toison d`or de l`Adriatique“                                                                                                                           **Изворни облик грчког је порекла у значењу:прича,приповетка

И, ко зна колико би још та бајка трајала да је егзактна наука није подвргла испитивању. Екипаегиптолога под управом проф.Зових Хавас подвргла је ДНК анализама телесне остатке фараонскепородице. И, дошла је до невероватних закључака: “Велики витез“ ТутАнкхАмон био је болешљиви дечак, слабоумна креатура рођена у инцесту између Екнатона и његове рођене сестре, а она „величанствена лепотица“ Нефертити била је нероткиња.

Још баналнији пример је најчувенија на свету Да Винчијева „Мона Лиза“, чији је „загонетни осмех“изазивао поплаву сапуница у виду малограђанских романа, па чак и „научних радова“. Научници суданас утврдили да та „фатална Мона Лиза“ са „загонетним осмехом“ уопште није женско. Слика,по свој прилици приказује аутопортрет маестра Леонарда ДаВинчија из ране младости!

Оваквих примера има безброј. А, та чињеница сугерира озбиљном научнику идеју да је историографија истинита у оној мери у којој успева да сакрије истину. А то потпуно оправдава нашзакључак да се та дисциплина не може сматрати науком. У сваком случају, ова појава захтевавелики опрез приликом истраживања.

Прилика је да цитирамо врснога истраживача у области археологије г.Ненада Гавриловића из Париза, аутора изврсног рукописа „Универзална хронологија“, која има директне репекусије на овај рад.

„У последњим деценијама прошлог века поједине научне дисциплине, а пре свега археологија,направиле су на западном Балкану тако велике научне продоре које западњачка наука није могланаправити хиљадама година. Буржоаски научници на Западу једва да су нешто начули о Гомолави,Старчеву, Грапчевој Шпиљи, Бутмиру, Црвеној Стијени и осталим налазиштима неолитске културе.

То је разлог због кога ми постављамо питање: имали смисла вршити истраживања на просторима,којима је западњачка наука лутала без икаквих опипљивих резултата, а занемарити потврђененалазе и резултате, који врше потпун заокрет у историји човечанства, и руше све оно што језападњачка историјографија предходно утврдила на простору Подунавља и Јадранске обале. Онибазирају своје закључке на климавим доказима, захтевајући императивно да се њихове хипотезеприхвате као научна истина, која у ствари, нема никакве везе ни са науком, нити са стварнимстањем ствари. Они, додуше понекад помињу подунавску културу, а да предходно не знају како сусе поједине етничке групе и племена са тих простора расељавале, и у којим правцима су се креталепо континету.

Што се тиче раса и језика, ми добро знамо да су монголоиди говорили алтајским језиком, док јеевроидна раса говорила архаичним индо европским.
Огњиште Индоевропљана, дакле треба тражити око Карпата и Црног мора. Без икаквог мудровања није тешко закључити да се огњиште индоевропских етничких група налазило у троуглу Карпата, Дунава, и Дњепра.

ЛАЖНА ИСТОРИЈА С ПОДЛИМ НАМЕРАМА

Према „нордијској“, а пре свега аустријској историографији, народи који они називају „Словенима“ништа и не чине од свог вековног постојања, него се само некуда селе и пресељавају. Али, оно штонајвише нервира „нордијске историчаре“, јесте чињеница што се ти народи претерано много „размножавају, а то велике империјалистичке стратеге силно забрињава. Испада тако да те„Словене“ стално треба држати под контролом и смањивати њихов природни прираштај.

Тај разлог је, вероватно и узроковао бројне ратове и најезде које су „нордијци“ предузимали противСловенских народа. Најбољи доказ за ову тврдњу јесте понашање Аустро-Угарске окупационе силе у Србији у почетку Првог светског рата. Аустријски војници, по наређењу предпостављених вршили су масовне злочине над српским цивилним стaновништвом, такве историја није запамтила ни у најцрње дане Турске окупације. О томе нам најбоље сведоче масакри које су Аустријанци спровели у Мачви у почетку рата. По нечијем наређењу војници су убијали, не само све мушкарце, него чак и малолетне дечаке испод десет година. И не само то.

По нечијем наређењу војници су дечацима тупим предметом разбијали лобање и вадили мозгове. Чак су тако извађене мозгове употребљавали да хране војничке псе. Очевици сведоче да се само мали број дечака успео сакрити у густим шумама Мачве и западне Србије. Нема ни говора о томе дасу ове одвратне злочине чинили војници по сопственој вољи. Постоје чак докази да су, у оквирувојних јединица послали специјалне “Ајнзац“ групе које су извршавале ова гнусна дела понаређењу предпостављених старешина међу којима је било добар број генералштабних официра.

Тај смишљени и добро организовани, нељудски и геноцидни поступак присилио је Српску војску да у колони преко завејаних албанских клисура поведу са војском више од 40 000 српских дечакауглавном испод 15 година. Због ужасних услова овога повлачења велики број ових малолетникастрадао је од глади, зиме или од куршума албанских зликоваца. Сувишно је и говорити о томе да јета категорија становништва била неборачка, која никоме није могла никакво зло учинити.

Овакво понашање једне империјалне војске чак ни после њеног пораза никад није подвргнуто подмеђународну кривичну одговорност оних који су наређења за овај геноцид издавали. По рецептуфалсификовања историје испало је да је за Први светски рат крива Немачка, а да је Аустрија,безмало испала жртва. Они историчари који не знају суштину збивања у то доба никако да сеприсете да је католичка Аустрија миљеница Ватикана ништа мање него Хрватска. Нико од њих нијени покушао да уочи тај велики историјски превид. Уосталом, што се тиче Србије, војска Немачкеније ни учествовала у

операцијама на територији Србије! А јесте Аустро-Угарска у којој је већинаборбеног састава припадала католичкој вери. Малобројни мобилисани православци никаквезлочине чинили нису, јер је више команде нису „поверавале“ овако одговорне задатке.

КАКО СУ СЕ СЕЛИЛИ СЛОВЕНИ

Највећа и најподмуклија превара и подвала које је „нордијска“ „наука“ проповедала вековима јестеона о пореклу Словена и о њиховом сталном некаквом пресељавању. Та теорија мање погађазападне словенске народе али зато немилосрдно погађа јужнословенске.

Оно на шта нас данас упозоравају историчари Светислав Билбија и Миленко Николић, може уочитисвака писмена особа, под условом да влада ћирилицом. А на ту чињеницу пре више од 20 годинаснажно је упозорио врсни историчар и Србин Светислав Билбија: “свака особа која владаћириличким писмом, без обзира на степен образовања, може,без упоређивања одмах установитиколико је очигледна сличност између винчанских слова и ћириличног писма“.

Миленко Николић справом упозорава да оваквих размишљања пре Билбије није било: “Уместо тогаизмишљена је бајка о некаквом „Ћирилу“ који је за народе досељене са некаквог „Кавказа“, требаода састави једно писмо, због чега је касније још морао постати и светац. Ми не познајемо никаквог„Ћирила“ као особу која је измислила слова. Али знамо за Апостола Ћирила који је живео пунокасније, а познајемо његовог брата Методија*. „Ми о овој браћи данас знамо, мање више све.Константин је био гласовити историчар, филозоф и филог свога времена, који је стекао високообразовање у школи патријарха Фотија, а са само 25 година стекао је звање филозофа. Као великогнаучника Византијски цар га је слао у својству мисионара у удаљене крајеве са задатком да ширихришћанску догму. Он је то тако успешно обављао да је постао узор сваком мисионару…“(С.Билбија)

У својој мисији Константин није измишљао никакво „ново“ писмо, јер за то није имао никаквепотребе, стога што је то писмо постојало већ најмање пет  шест хиљада година, а било би наивнопомислити да га он није познавао. Бајка о „Словенским народима, који су се доселили са Кавказа,неодржива је измишљотина. Све до 1600. године, историја не познаје никакве “словене“. Нестор Часни, додуше на једном месту помиње једно племе под тим именом на далеком северу Русије, усибирским тундрама.Недоучени „нордијски“ историчари имали су прилике да начују нешто о некаквим сеобама саКавказа, па су, у свом великом незнању, тамо стрпали и „Словене“. По тој једначини руска племенасу кренула у „миграције“ са Кавказа на север , и то преко моћних суседних царстава Хазара иПоловаца. А руско половачки ратови трајали су, мање више хиљаду година, и то увек по истомсценарију. Половци нападају с југа, а Руси- са севера. Ми постављамо питање, које има својелочично оправдање: ако су се Руси било одакле “доселили“, ко је онда пре тога живео на рускојземљи? На то питање никаква наука не би могла дати одговор због тога што он и не може постојати.
________________________________________________                                                                                                                                                                                                      „Wir kennen keinen Cyril als Buchstabener Fünder,aber einen Apostol Cirilder spil gelebt haben musteund lehnen die Bezei chund der serbichen Sch rift…Wir kennen ein Konstantin Philozoph und seinenBruder“

Велике сеобе народа са Кавказа јесу историјска чињеница коју потврђују многобројни докази, а пресвега јерменски и грузијски хроничари. Епископ Леонти Мровели бележи катастрофалан земљотресу месту Двину који је прогутао за једну ноћ 220 000 људи. Истина је да су народи бежали с те„огњене земље“ у раздобљу од 1500 година у правцу Црно море Босфор Медитеран, и даље путЕвропе. Али у тим огромним сеобама нигде и никаквих „словенских народа“ нема.*

М.Николић поставља епохално питање: “са којим је народима Константин Филозоф био у додиру икоје су писмо имали“, па закључује: народ који је на овој територији живео био је српски народ, а писмо српско писмо.(Николић,стр 41.).

Константин у пратњи свога брата Методија, прокрстарио је читав Балкан, Малу Азију и егејски архипелаг. Сви народи на овим земљама већ су били примили хришћанство. Истовремено наогромним просторима на север од црноморских обала, хришћанство још није било ухватило чврстогкорена. И Цар, и Патријарх византијски, свесни тежине ове мисије упутили су Костантина на Крим,у грчке провинције са задатком да у том огромном простору уведе једнобожтво.

Константин Филозоф био је најученија глава Империје у рангу академика. Цар и Патријар били сусвесни да је само он способан да изврши велику мисију. На северу од црноморских обала, наогромним просторима живела су безбројна племена и народи над којима руски владари нису ималискоро никакве власти. Већина тих племена су милом или силом, већ примила хришћанство, али је институционално Шлиманово “откриће“ стоји чврсто. Та завера ћутања и прећуткивања, чак ни засто година није прихватила открића научника светског реномеа о превари која се лако открива.Шлиман је, очигледно историјски споменик под заштитом државе.

Истражујући трагове Јасонових и Одисејевих путовања, писац ових редова дошао је дозакључка дасу оба ова путовања несумњив историјски догађај, и да су се одиграла на источној обали Јадранскогмора између Боке и ушћа Цетине. Ову чињеницу аутор је доказао уз примену десет егзактнихнаучних дисциплина: геологије, археологије, наутике, економије, итд. А за ту књигу у Европи(Немачка, Француска, Британија) врата издавача су тврдо замандаљена.

Завера прећуткивања је претворена у солидарни принцип, који не значи негирање, него мргоднопрећуткивање. “Господине, ваша књига је врло интересантна, али…“ тако почињу одговорииздавача. Под оно “али“ најчешће се „са жаљењем“ каже да „тај случај“ неспада у обим нашеиздавачке делтности, и томе слично.*

ШЛИМАН О СВОЈИМ ОТКРИЋИМА

Према својој козметички улепшаној аутобиографији, Шлиман је, боравећи у Холандији као шегрт затри године научио шест језика, а међу њима чак и седми руски. Због тога га је запазила фирма„Шредер“ и упутила га у Русију са задатком да отвори филијалу. Он је тај посао толико „доброотворио“, да је за неких 3 до 4 године зарадио 50.000 златних рубаља. У домовини је због тогауспеха био јако тражен: тражила га је полиција по пријави фирме “Шредер“ због проневере. Алиорганима гоњења Шлиман је био „недоступан“. После тога у домовину више није навраћао. Поштому се један брат скрасио на Дивљем западу у САД у Шлиман креће у „освајање“ тог континета.После више покушаја и бродолома коначно му је „пошло за руком“ да се искрца на америчко тло.Пут је наставио преко континета и стигао у градић Сакрамнето, који је, као и читаву Америкутресла златна грозница. Шлиман, наравно није испирао злато као и сав тамошњи свет него јеотворио банку. За ситне паре куповао је златни прах од копача људи неуких и неписмених и закратко време зарадио 100.000 долара! Колико је био омиљен најбоље сведочи чињеница да је трипута избегао атентат пошто су копачи, коначно схватили да их пљачка јер многима није ни платио„продато злато“. Успео је, ипак, да побегне и да се докопа Вашингтона. Као богатог и као„угледног“ бизнисмена имао је част да га прими чак и председник Америке, али му је ускоро, посвој прилици и Америка постала “тесна“ коју наврат нанос напушта.

Вративши се у Европу Шлиман је далеко заобишо своју домовину пошто га је тамо чекалапотерница. То је почетак педесетих година кад Француска и Енглеска припремају агресију на Русију догађај познат у истрорији као „кримски рат“.

СЛУЧАЈ КЛАЈПЕДА

Кримски рат је магнетном снагом привукао Шлимана,па се поново нашао у Русији. Обе сукобљенестране имале су велике потребе: Русија за оружјем, а савезници за храном. У таквим околностимависпрени трговац плива као риба у води: Русима продаје оружје купљено од њихових непријатеља,а овима опет продаје руске намирнице. У то доба, захваљујући Шлиману, балтички градићКлајпеда, иначе познати трговачки центар са могим фирмама и складиштима, начисто се прославио јер је био центар робног промета између Русије и Европе. Тада се и догодио случај који је ушао усве Европске криминалистичке архиве: за једну ноћ изгорела су сва складишта у Клајпеду! Само јеГоспод сачувао свога „миљеника“Шлимана његово складиште пуно разне робе остало јенетакнуто. Он је, затим, брзо и уносно распродао робу и на брзину нестао из Русије. Царски органигоњења показали су се недосетљивим и спорим. Потрагу за њим истовремено су расписали исавезници пошто су се, коначно „досетили“да им је Шлиман за њихове паре продавао њиховетопове. Као и Руси и савезници су остали празних шака.

Шлиман се већ увелико налазио на путу око света преко Средоземља, Индије, Кине итд. За то времезавршио се велики рат, па се на „подвиге“ великог комбинатора већ било и заборавило. Европа јесад Шлиману доступна, али му је домовина још увек била „врућа“. Стигавши у Лондон Шлиман је сазнао сензационалну вест да је један британски лорд платио незамисливу суму од 74.000 фунтистерлинга за неколико украса са Партенона. Као виспрени “мајстор“ одмах је схватио да се предњим отвара златни рудник.

ПЉАЧКА АНТИЧКИХ ГРОБНИЦА

У историјским аналима добро је познато да су египатски фараони и други владари сахрањивани угробнице са пуно драгоцености које ће владару послужити „на оном свету“. Они што су „остали“ на„овом свету“, такође нису били без памети па су закључили да покојнику „тамо“ не треба ништа, ада ће његово благо боље послужити живима него мртвима. Тако је настала, још у доба египатскихвремена уносна „делатност“ пљачке богаташких гробница. Шлиман је одмах схватио да сепредмети из античке Хеладе на западу продају по незамисливим ценама. А, будући даје краљПријам, по легенди био баснословно богат, Шлиман је одлучио да потражи његову гробницу, поштому је судбина поверила ову историјску мисију. Истини за вољу, он је већ био толико богат да му јемање било стало до злата, а више до научне славе. Међутим, био је свестан да је полуписмен и да је реч „археологија“ чуо први пут. Стога је решио да прво постане „учени археолог“. Стом намеромускоро се нашао у Паризу. Једном таквом “таленту“ није, наравно тебало пуно да уђе у великунаучну дисциплину. Чак, брже него што је за три године “научио“ седам језикастекао је дипломуархеолога у Паризу, па пошто га је судбина одредила да открије Пријамову престоницу, запутио сеу малу кнежевину Грчку, која се тек пре двадесетак година ослободила од отоманског јарма. Уњеговој аутобиографији пише да је тамо дочекан као месија, која ће открити загонетке славне грчкеисторије. Прво је, наравно пожурио на Одисејеву Итаку, и чим је мало чепркао, открио је гробницене само Одисеја и Пенелопе,него и већине хероја учесника тројанског рата. Шта је онстварно“открио“ то се никад није сазнало, пошто никад нико није контролисао његову делатност.

Још пре доласка у Грчку нико у Европи није био расположен да му пружи гостопримство. Маданије до краја разјашњено, али по свој прилици ускоро је и у Одисејевој домовини постаонепожељан. Па, пошто не би било никакве логике да на грчкој територији “пронађе“ Пријамовупрестоницу, Шлиман баца око на Турску. На том ступњу његове делатности појављује се личност

која му је учинила огромне услуге. Био је то Франк Калверт амерички конзул у Цариграду. Пренего што ће Шлиман уз помоћ Калверта купити брежуљак Хисарлик, немачки археолог фон Хан већ је вршио ископацање на оближњем локалитету Бунарбаши, покушавајући да тамо откопа ПријамовуТроју. Пошто се показала бесмисленост Ханових ископавања, Шлиман се устремио на Хисарлик.Он није оклевао: за две године „открио је“ Пријамову престоницу са огромним благом и такопостао најславнији археолог света.

Годину дана пре него ће Шлиман започети ископавање „Троје II“ појавола се прва негативна реакција на његова „открића“. Године 1877 појавила се у Лајпцигу омања књига под насловом„Geschichte von Troas“, чији је аутор био млади историчар Едуард Мејер. Мада је био великиталенат двадесетогодишњи Мејер није био кадар да озбиљно уздрма Шлиманова „открића“.

А, велика сензација привукла је много радозналаца на Хисарлик. Мејер је у међувремену постаопрофесор универзитета у Хале у, где је 1880 објавио своју чувену књигу „Geschichte von Alterum“,која се, додуше мало бави Шлиманом али из ње није тешко закључити да Шлиманова “открића“немају никаква упоришта у стварности.

Тежак ударац Шлиману и његовој домовини задао је немачки официр Ернст Бетихер које је, 1883.године посетио Хисарлик и Шлиманову Троју и закључио да та „Троја“ није била ништа друго негообичан крематоријум. Његов извештај тешко је уздрмао Шлимана поготово у Немачкој у којој су сеисторичари и археолози фронтално окренули против њега. Али ни Шлиман није седео скрштених руку. Годину дана пре своје смрти он је на Хисарлику организовао велики научни скуп и окупионајчувеније археологе. Учествовали су Карл Хуман, Чарлс Валдстеин, фон Дун и наравно Вихров иФранк Калверт. Скуп је, 30 марта 1890. сачинио један „протокол“ којим је окривио немачкогофицира за клевету!

Један тако еминантан научни скуп није могао донети „погрешну одлуку“ могла би бити резултанта јавног мнења у Немачкој. “Пријамова Троја“ на Хисарликудонекле је „учвршћена“, али је у Шлимановој домовини остала превише климава. Ипак, уместонауке, на сцену је ступила политика. Не треба заборавити да је жеља за уједињењем немачкихдржавица у велику империју добила снажан замах после њене велике победе нед Француском,нешто раније. Државни интереси су налагали величање свега што је Немачко. Још више је опстанкуШлимана допринела чињеница да су према њему осећали симпатију Кајзер и Бизмарк, који су раније у неколико наврата срдачно примили. Шлиман је умро 1890. године, а његово дело наставио је његов сарадник Дорпфелд, који је наставио чепркање на Хисарлику.

Наука и слабо обавештена јавност у Европи и Америци, заиста су поверовали да је проблемПријамове Троје “дефинитивно решен“. То је покушао да докаже амерички универзитетскипрофесор Блеген који је на Хисарлику чепркао неколико година,и по свом признању „ништа новоније открио“! То му ипак није засметало, да по повратку у Америку напише књигу у шест томова, укојој је „потврдио“ да је Шлиман „дефинитивно решио проблем светог Пријамовог Илиона“.Kрај.

————————————

О аутору: Професор др Милан Ристановић је доктор филолошких наука, професор Сорбоне у пензији, чланУдружења књижевника Француске и преводилац. Активно познаје десетак језика;

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s