Miloš S. Milojević, istraživač i ratnik koji je živeo u devetnaestom veku, ostavio je na hiljade stranica rukopisa o istoriji Srba kojima se izgubio trag

Gotovo da nema knjige onih autora koji se bave poreklom Slovena, odnosno Srba, zagovornika da Sloveni nisu došljaci na Balkan, a da se bar na jednom mestu ne pomene ime Miloša S. Milojevića. Slično je i sa sagovornicima na tu temu, pristalicama takozvane autohtonističke škole.

Iza ovog naučnika koji je živeo u devetnaestom veku zvanično je ostalo malo dela, ali pristalice njegove teorije i pobornici njegovog rada govore o sanducima zaostavštine i hiljadama stranicama u rukopisu. Činjenica je da posle smrti njegovu rukopisnu zaostavštinu nije prihvatila nijedna srpska ustanova. Ostalo je zabeleženo da se na tavanu Prvostepenog suda Okruga beogradskog, posle oslobođenja 1918. godine, nalazio pun sanduk Milojevićevih rukopisa. Oni koji tragaju za njegovom zaostavštinom tvrde da je na tom tavanu bilo čak sedamnaest takvih sanduka sa rukopisima i ličnim stvarima.

U knjizi „Srbi… narod najstariji“ Olga Luković-Pjanović na jednom mestu je napisala: „Zbog nepijateljskog gledanja stranih sila na rad Miloša Milojevića, a i zbog zavedenih srpskih sinova, koji su poslušno sledili te tuđe mračne moći, o ovom našem velikom čoveku punom ljudskih i naučnih vrlina nikada nije bila urađena jedna valjana biografija. Taj posao, takođe, čeka sutrašnju Srpsku akademiju znanja! Apsolutno je neophodno da se pronađe Milojevićeva zaostavština, koja se možda čuva u beogradskoj Narodnoj biblioteci, jer možda su još, kojom srećom, te četiri hiljade strana prave istorije Srba u pripremi sačuvane. Možda se s tim rukopisom nalazi i devet svezaka rukopisa, takođe neobjavljenih, pa četvrta knjiga „Srpskih običaja“ i poveće delo „Nemanjice“. Takođe je veoma važno da se pronađe ta njegova etnografska i geografska mapa Srba i srpskih zemalja u Turskoj i Austriji, jer je sasvim pouzdano da će se pomoću nje najbolje ustanoviti gde je još sve bilo Srba u njegovo vreme“.

TRAGAČ ZA ISTINOM

Ko je bio čovek oko čijih radova se i danas, iako je umro pre više od sto godina, među naučnicima lome koplja? Tragajući za njegovom zaostavštinom u zvaničnim ustanovama se uglavnom nailazi na zid ćutanja. Ili neznanja. Tek tu i tamo se pojavi pokoja Milojevićeva prepiska, fototipsko izdanje knjige, ali od građe zbog koje je gurnut na marginu — ni traga. Retko se, zaključak je, javljaju takve suprotnosti u oceni nečijeg rada kao što je to slučaj sa Milošem S. Milojevićem.

Stefan Milojević bio je sveštenik u mačvanskom selu Crna Bara. U njegovom domu 16. oktobra 1840. godine bilo je bučno i svečano. Rodio mu se sin Miloš. Napredno dete posle završene osnovne škole u Glogovcu odlazi u Beograd, gde na Beogradskom liceju uči pravne nauke. Željan znanja, posle završene gimnazije stiže u Moskvu i na Državnom univerzitetu sa odličnim uspehom za tri godine završava pravne nauke. Pored ostalih predmeta, Milojević je kod tada čuvenog profesora J. Bođanskog slušao i uporednu filologiju slovenskih živih i izumrlih plemena. Tada se upoznao i sa zavidnim dostignućima ruske lingvistike, etnologije, arheologije i istoriografije. Došao je i do literature na ruskom u kojoj su istraživani drevni jezici, počevši od sanskrita, zatim do dela koja su se bavila istorijom Indije, Rusije, Kine, Egipta, Kavkaza, Balkana, baltičkog prostora. Posle svih tih proučenih dela Milojević se definitivno svrstao u grupu onih naučnika pristalica autohtonističke istorijske škole koja je nudila dokaze da su Srbi najstariji balkanski narod, te da su na ovim područjima živeli mnogo pre Rimljana i Grka.

U to vreme na Velikoj školi i u Srpskom učenom društvu srpski istoričari su već bili prihvatili takozvanu germansku istorijsku školu koja je stigla iz slavističkog centra Bečkog univerziteta. Prema toj školi, koja je svoju teoriju nametnula nama kao naučnu osnovu, Sloveni su stigli na Balkan u sedmom veku. Glavni zagovornici ove teorije bili su Stojan Novaković, Milojevićev zemljak iz Šapca i školski drug, i Ilarion Ruvarac, arhimandrit.

Po povratku iz Moskve Milojević se 1865. zapošljava kao pisar u Okružnom sudu u Valjevu. U vreme srpsko-turskih ratova od 1876. do 1878. godine osnovao je i poveo u rat dobrovoljačke jedinice Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Njegovi dobrovoljci, pred kojima je uvek prvi jurišao, nikada se nisu povukli sa bojnog polja, a ostalo je zabeleženo da su u bitkama oslobodili čak četiri stotine srpskih sela.

Milojević ratuje, putuje, predaje u školama i istražuje korene Srba. U skromnoj biografiji, između ostalog, piše: „Putovao je prerušen. Sad je bio majstor zidar, sad zograf (‘moler’) koji je stupao u pogodbe za izradu crkvenih živopisa, a kadšto se — gde i kad treba — javljao i pravim imenom i smerom svojim“.—

Ratovao je Milojević na nekoliko frontova. Godine 1881. za časopis „Istok“, kako je sam zapisao, za dva dana i noć napisao je članak koji je kasnije pretočen u knjigu „Naši manastiri i kaluđerstvo“ sa 120 strana. U uvodu on veli: „Od nekog doba neprestano se potrza u našim novinama, osobito takozvanim ’preko’, pa još i u našim ovde skupštinama, čas naročito, a čas opet i kao mimored, pitanje o našem kaluđerstvu, manastirima, a naročito manastirskim imanjima. To je u poslednjoj, odveć plodotvornoj, svakojakim i svevazmožnim zaključcima i ozakonjenjima, skupštini donesen i zaključak da se naši manastiri smanje, svedu na nekakve ’istorijske manastire’ u samoj stvari i zapravo unište, a kaluđerski red sa svim istraje i iživi u našoj narodnosti“.

Na nedavno održanoj promociji karte „Srpski belezi na Kosovu i Metohiji“ direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Mileta Milić, između ostalog, rekao je i kako je prvi popis srpskih belega na Kosmetu sačinio Miloš S. Milojević. U arhivi SANU postoji i pismo koje je Milojević 1870. godine poslao Srpskom učenom društvu o prvom popisu arheoloških starina u Zapadnoj Srbiji. U istoj ustanovi postoji još jedno pismo koje je Milojević poslao nekom od tadašnjih ministara gde kaže „da će on, iako bolestan, ići na Kosmet radi nekog pregovora, jer je u Prištini u po bela dana u centru ubijen jedan pop. Sve to ima veze sa „Albanskom ligom“ koja se povezuje i prelazi u ruke austro-madžarske koja nemirima hoće da iznudi od Evrope ovlašćenje da taj kraj posednu“. (Pismo nosi datum 4. januar 1881. godine.

SRBI PRE RIMLJANA

Pokušavajući da dokaže da su Srbi starosedeoci na ovim područjima, Milojević ostavlja i ovakav zapis: „Da je srpska crkva starija i od rimske i grčke, osim potvrde pape Jovana îî, pisane kralju srpskom Mihailu, kojom tvrdi da je srpska crkva starija i od grčke i od rimske, svedoče tolike silne bivše episkopije, postojavše do Konstantina Velikog, među kojima samo da pomenem: Sredačku (Sofijsku), Skopljansku, Nišku, Beogradsku, Vodensku, Morozviždsku, Remešku itd, svedoče još toliki sveci i mučenici Srbi, koji se boriše protiv idolopoklonika i muhamedanaca, jeretika i bezbožnika Bugara i ostalih, kao brojni episkopi“.

Onima koji su mislili drugačije od Milojevića, a nije ih bilo malo, sigurno su smetale i ovakve Milojevićeve beleške. U jednom od zapisa Miloš S. Milojević piše „da su Srbi kao roblje rimsko, živeći od iskoni u svim ovim svojim sadašnjim zemljama, a tada još i od Italije ili Sredozemnog mora, pa do Grčkog, i od Jadranskog pa do Crnog, imali i svoje hramove i svoje sveštenstvo, i uređenu svoju crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa, koji su najpre, i to od prvog veka po Hristu pa sve do četvrtog, sedeli u predgrađu Sirmijumovom, drugoj rimskoj prestolnici, takozvanoj, i još i danas nazivajućoj se Mitrovici na Savi, zbog čega je se od tih srpskih mitropolita, ili arhijera, to predgrađe nekadašnjeg ogromnog Sirmijuma tako i prozvalo, pa su odavde, navalom Huna u četvrtom veku po Hristu, morali izmaći se dalje, zajedno sa državnom rimskom vlašću u Zvečan, današnje razvaline u dnu Kosova, i u predgrađu istoga staniv se opet mu dali svoj naziv Mitrovica, koja još i danas postoji, na Kosovu, u poslednjem svom ropscu kao varoš“.

Kada je došlo do sudara „prsa u prsa“ germanske i Milojevićeve autohtonističke škole, ovaj naš velikan 1881. godine piše ovako: „Srpskom učenom društvu nije stalo bilo ni do prostora srpskih zemalja, koje Porfirogenit u svom delu „De Admin“ navodi, koji prostor većinom obuhvata i bivša Pećka srpska patrijaršija, a u kome i sada žive Srbi, već ono gura srpske zemlje i još sada tamo živeći srpski narod u svakojake tuđince, samo da ne budu Srbi, a u svojim školskim knjigama i istorijama dokazuje dokle je plot kneževine Srbije, da su i Srbi dotle itd… Evo samo radi bruke i sramote naše i naših previsoko naučenih zapadnih pitomaca i državnika, koji znaju koliko se krompira u svakom loncu godišnje svoj Đermaniji skuva, koliko se čaša piva, kakvog i gde, proizvede i popije, koliko se i kakvih kotleta pojede, šampanjskog vina proizvede i popije u svoj Francuskoj, koliko se i kakvih, od koje porode, goveda, od koliko godina itd. bifteka napravi i pojede u Engleskoj, proizvede i popije konjaka, punča itd, a ne znaju i neće da znaju da još žive Srbi kao što i u gornjem svom delu Porfirogenit kaže, koji je najhrđavije pisao za Srbe i sveo ih što je mogao na najmanji prostor“.

JEDNA ZVEZDA SE UGASILA

I pored evidentnih teškoća na koje je nailazio u svojim istraživanjima, nekoliko Milojevićevih dela ipak je ugledalo svetlost dana. Tokom 1871. godine, dok se klešta bojkota nisu sastavila, „Glasnik“ Srpskog učenog društva objavio mu je tri dela: „Pravila svete Petke Paraskeve srpske“, „Pravila svetom Simeunu srpskom“ i „Opšti list srpske patrijaršije u Peći“. Prikupio je, mahom po Staroj Srbiji, sistematizovao i podelio po vrstama i motivima oko sedam stotina narodnih pesama, objavljenih u tri sveske 1869, 1870. i 1875. godine pod naslovom „Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog“.

Gotovo u isto vreme, takođe u tri knjige, 1871. 1872. i 1877. godine, objavio je „Putopis dela Prave (Stare) Srbije“. Najznačajnije njegovo delo „Odlomci istorije Srba i srpskih i jugoslovenskih zemalja u Turskoj i Austriji“ izašlo je u dve knjige 1872. Godine 1873. izdao je istorijsko-etnografsku geografsku mapu Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji, a 1881, kao dodatak ovoj mapi, „Narodopisni i zemljopisni pregled srednjeg dela Prave (Stare) Srbije“ sa etnografskom mapom srpskih zemalja u kneževinama: Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Kraljevini Rumuniji, Austro-Ugarskoj i Turskoj carevini.

Krajevi koji su verovali Milojeviću i njegovom radu oduživali su mu se još za života. Tako je postao počasni član gradskih opština Prokuplja, Vranja, Kuršumlije, Niša, počasni član opština Draguške, Velikoplanske i Končićke u srezu Prokupačkom, okruga Topličkog. Za iskazanu hrabrost u srpsko-turskim ratovima odlikovan je Srebrnom i Zlatnom medaljom za hrabrost i Takovskim krstom petog, četvrtog i trećeg stepena, dobitnik je Ratne spomenice i još mnogih drugih odličja.

Miloš S. Milojević je umro iznenada 1897. godine. Istraživači njegovog života i rada, doduše oni koji uporno tragaju za njegovom zaostavštinom, pominju kao mogućnost da je Milojević — otrovan. Bilo kako bilo, činjenica je da se o njegovom radu i danas u nekim krugovima ćuti, a u nekim govori šapatom. A jedan nekrologičar ovim rečima je otpočeo izveštaj o smrti Miloša Milojevića: „Jedna zvezda na srpskom nebu utrnula je. Ona beše neobičnog sjaja, te i ako zvezda osvetljavaše daleku… daleku prošlost naroda srpskoga, osvetljavaše tamne kutove prostrane otadžbine Srbinove, i na toj svetlosti mi poznadosmo što nismo poznavali, videsmo braću našu, srpski narod u svoj Srbiji od iznad Kaloče i Moriša, pa do Beloga mora, i od sinjeg Jadranskog mora, pa do reke Alte, Osme i Donje Marice“.

Ognjan Radulović
Deo teksta preuzet sa: Politika

***

Po povratku iz Moskve Milojević se 1865. zapošljava kao pisar u Okružnom sudu u Valjevu. U vreme srpsko-turskih ratova od 1876. do 1878. godine osnovao je i poveo u rat dobrovoljačke jedinice Moravsko-dobričko-dobrovoljački ustaški kor, Dobrovoljačko-ustaški raško-ibarski kor i Deževsko-ibarsko-ustaški kor. Njegovi dobrovoljci, pred kojima je uvek prvi jurišao, nikada se nisu povukli sa bojnog polja, a ostalo je zabeleženo da su u bitkama oslobodili čak četiri stotine srpskih sela.

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

4 responses »

  1. Lilly Tatic kaže:

    Reblogged this on фбр монитор and commented:

    Miloš S. Milojević je umro iznenada 1897. godine. Istraživači njegovog života i rada, doduše oni koji uporno tragaju za njegovom zaostavštinom, pominju kao mogućnost da je Milojević — otrovan. Bilo kako bilo, činjenica je da se o njegovom radu i danas u nekim krugovima ćuti, a u nekim govori šapatom. A jedan nekrologičar ovim rečima je otpočeo izveštaj o smrti Miloša Milojevića: „Jedna zvezda na srpskom nebu utrnula je. Ona beše neobičnog sjaja, te i ako zvezda osvetljavaše daleku… daleku prošlost naroda srpskoga, osvetljavaše tamne kutove prostrane otadžbine Srbinove, i na toj svetlosti mi poznadosmo što nismo poznavali, videsmo braću našu, srpski narod u svoj Srbiji od iznad Kaloče i Moriša, pa do Beloga mora, i od sinjeg Jadranskog mora, pa do reke Alte, Osme i Donje Marice“.

    Sviđa mi se

  2. Lilian kaže:

    Nažalost, zaborav će verovatno da pokrije i Deretića. Mi smo narod koji želi da zaboravi sebe

    Sviđa mi se

  3. Miro kaže:

    Само једна будућа србска институција умјесто САНУ и Матице српске може колико толико поправити стање и спасити од пропадања што је остало од Проф. Милојевића. А та институција мора бити потпуно очишћена од комуниста, ватиканаца и хрвата.

    Sviđa mi se

  4. Драгоје-Рајо Кујовић kaže:

    Уважени Г-дин. Миро, немојте се Ви плашити „комуниста“ и Комуниста, нити „ватиканаца“ нити Хрвата (мислим на научни кор) плашите се Срба који Срба који Историју ( са велико“И“) схватају као „…перцепцију појединца…“ и Срба који на престављање научних књига ( они кажу промоцију), дожу с лептир машном држећи у рукама НЕПРОЧИТАНУ књигу!!! Да зло буде веће, говоре о научној књизи (о непрочитаној књизи) као о „нечему “ што је баласт прошлости“ који нас заплиће пред Вратима Европе! (И ако није убичајено, требао сам написати о овом упозоравајућем тексту, молим за извињење, а ово сам морао да напишем.) Књиге, књиге…. па и ону Историју од грофа Бењамина Калаји-а, коју је сам аутор забранио у Босни јер је била штампана Ћирилицом.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s