1238711_629165747103661_687234194_n

Мада се многи Срби ових година поистовећују с америчким Индијанцима, значајније поређење ваљало би да буде с америчким Јужњацима. Јер, за разлику од америчких Северњака – Јенкија – пореклом углавном Енглеза са додатком нешто Холанђана и Немаца, Југ су од почетка населили британски Келти. А да су Келти на Британска острва дошли из Централне Европе и са Балкана то се Англосаси труде да забашуре: све њихове студије о Келтима баве се поглавито британском варијантом, мада су се Келти прославили пре свега као Боји (бојовници из Бојке, или Бохемије, данашње Чешке), Волоси (или Власи, са Балкана), Гали (Галићи из Галије, другог Галичника), Келтибери (из Иберије, данашње Шпаније чији се Ибар и данас зове Ебро), и тек на крају као Шкоти, Ирци, и Велшани.

Наиме, судбина Срба – међу којима келтски слој није занемарљив, нарочито у брђанским крајевима – готово је истоветна са келтском, а индијанском тек у другом изводу. Са Келтима Срби имају крвну везу, а са Индијанцима – понеким – само сличну судбину. Јер за разлику од Апача, Кијова, Суа, па и Ирокеза – свих малореких, суздржаних, а у рату окрутних – попут многих Шкота-брђана, Ираца, Велшана, Француза и Шпанаца, Срби цене отвореност, искреност, својеглавост, повремено и милосрђе, а воле да попију, да се развеселе, пренагле, побију се, и потом кају. Марко Краљевић сличнији је Кухулину, британском диву, но што су и један и други индијанским, тевтонским, скандинавским, или грчко-римским херојима. Јер и Кухулин и Марко умеју да се смеју, и себи ако треба.

Но, тај смех се и Србима и Келтима – нарочито америчким Јужњацима – једнако о главу обио. Ко се последњи смеје, најслађе се смеје, кажу Северњаци. Тевтонски смех – тежак, суров, подругљив, изазван вратоломијама тела чешће но духа (енглески смех почивао је дуго на pratfalls – кловновским падовима, чему се и данас Немци грохотом смеју), већ преко сто педесет година усмерен је у Америци на Crackers – гејаке, или Hillbillies – брђане, у оба случаја Келте, због њихове непосредности, непромишљености, наивности и пршења. За Јенкије све што Југ чини – било да се спрда као Моравци, Власи, или Крајишници, или да се дичи као Златиборци, Херцеговци или Црногорци – пуко је блесављење поред обиља посла којим се ваља бавити. Усто, смех Јенкија осољен је злурадошћу Јевреја и Хазара, а енглески и подсмехом одрођеног, такође у основи галског племства.
Јер, другог племства до келтског Европа на Западу дуго није имала.

Мада по Алманаху Гота (Gothas Almanach) европско племство испада поглавито тевтонско, однос према себи и другима као господи у корену је келтски (Роберт Грејвс је сматрао и Ахајце Келтима) и српски. Тако се у Лужичана и Помораца друштво делило на жупане, витезове, и смерде, а код Скита, Сармата, Међана (Медића), Перса (Прса), Сака (Хотећих) и сличних на краља (реџу или рађу) понекад и цара, па кнезове, марјане, себре (слободне сељаке) и отроке (неслободне, под заштитом слободних). Западноевропско племићко име Алан, рецимо, само је назив једног сарматског народа који је протутњао Европом од Каспијског мора до Шпаније и са Вандалима (по мишљењу Олифанта Смитона, приређивача Гибона: Вендима) нестао у Северној Африци. Но о Србима и Келтима мало се писало до скора, уз велику пажњу да се не повежу међусобно, а камоли са данашњом етничком сликом Запада. Зато су се прве озбиљније књиге о исконском односу Соја према Богу и људима појавиле тек другом половином прошлога века, када је Црно племство проценило да је безбедно дозволити опела упокојенима.
Тада је одата почаст и Индијанцима, филмовима и књигама као што су Сломљено копље, Мали велики човек, Плави војник, Плес са вуковима, Џеронимо, и припуштено нешто ирске и шкотске традиције у медије, мада су готово сви тевтонски и јеврејски интелектуалци наставили свој обрачун са Ребеком Вест,
Његошем, Владиком Николајем Велимировићевим и другим, не тако познатим племићима. Јер, ако сој презире несој, Црно племство се плаши и мрзи Србе, Келте, па и Романе, Грке и Словене. Наиме, видећи себе као властелу памети, воље, и промисли, насупрот гојских узурпатора од соја, духа, душе и срца, укривени владари Млетака и других трговачких република средњевековне Европе својом завишћу и злочинством исписали су и добар део европске историје.

Мада неспособни да владају и собом, лажни аристократи из Anti-Gothas Almanach-a су богатством и мрављом упорношћу успели да зацаре светском привредом и политиком, међународним и невладиним организацијама, чиновништвом и тајним службама већине модерних држава, те удружењима попут Шрајнера, Лајонса, Киваниса, Ротаријанаца, Слободних зидара, Малтешких витезова, Темплара, Розенкројцера и сличних, као и већином западних културних, универзитетских и научних кругова.

Зато су о Келтима, нарочито америчким, тек осамдесетих година први писали, наравно незапажено, историчар Грејди Маквини (Grady McWhiney), аутор још непреведене Гејачке културе (Cracker Culture, the University of Alabama Press, Tuscaloosa and London, 1988) и Јуришај, и умри! (Attack, and Die! од истог издавача, 1984) и Ричард Вивер (Richard Weaver), професор књижевности са Универзитета у Чикагу, аутор такође непреведене Јужњачке традиције на заласку (The Southern Tradition at Bay, Regnery Gateway, Washington, DC, 1989).
Пркосећи незваничној забрани карактерологије, попут Цвијића или Дворниковића, Грејди Маквини се у своје две књиге нашироко бави проучавањем и процењивањем галског пркоса, кочоперности, љубави за велики и лепи гест, јуначења, или, једноставно, хероичног и често необузданог исказивања животне радости и обиља животне снаге.
“Вредности Јужњака и Јенкија”, пише Маквини, “као и оне Келта и Енглеза, нису биле само различите, већ међусобно супротстављене… Готово сви посматрачи у последња три века описивали су Северњаке и Енглезе као марљиве и пословне фармере, трговце, и произвођаче опседнуте зарадом и предузетништвом, често хладне и круте, повремено грубе и грабежљиве… Један Швајцарац је тврдио да су Енглезима чак и куплераји озбиљни и пословни. А један немачки посетилац признавао је енглеску ефикасност али се ипак питао “о духовном стању нације у којој се вредност појединца мери његовим дохотком, и у којој се каже, рецимо, да је неко “вредан сто хиљада фунти”.
Са друге стране Маквини примећује: “Јужњаци су уживали у свему што се новцем да прибавити, презирући међутим људе који би живот посветили његовом стицању. Један путник из осамнаестог века тврдио је да су “Јужњаци задовољни да живе из дана у дан, само да имају за бакалук и да могу себи приуштити нешто радости и весеља; остало им не треба… Један Јенки је чак изјавио да Јужњаци уствари презиру новац, и да су им дражи и њихови пси него иметак.”
“Многи посматрачи”, пише Маквини, “тврдили су да разлика између Севера и Југа потиче од северњачке љубави за градски живот а јужњачке за сеоски, са свим његовим тегобама и захтевима. “На Северу, Јужњак се среће са изопачењем свих
својих обичаја”, приметио је декан Универзитета Јејл, “и тешко би га ишта навело да овде и остане”.

Даље Маквини каже: “У начелу Јужњаци су сумњали да је Овај Свет могуће побољшати, или да то ваља чинити. Очекивали су више од Следећег, верујући да ће им Тамо живот бити угоднији и бољи… Мада романтични и отворено реакционарни, многи су, за разлику од већине Северњака, прихватали несавршеност људи и природе”. Британски Келти, подсећа Маквини, беху исти: “Ниподаштавали су грађане и занатлије, и ценили борбу изнад сваке пословности. У шеснаестом веку Џон Мејџор је запазио да: “Шкоти своје синове не васпитавају да буду занатлије. Обућаре, кројаче и сличне држе недоличним и неспособним за рат. Становнике градова такође сматрају некадрим за војевање”, а Маквини додаје да су сви посматрачи и путници по галским крајевима Британије приметили да брђани редом дају предност сеоском животу над градским.
Уочавајући да Јужњаци у суштини аристократски гледају на свет, Маквини се не упушта у опис тог светоназора.

Но Ричард Вивер, аристократа животом и делом, отворено суочава свет келтског, племићког Југа са изопачењима Севера, где је предавао књижевност синовима и ћеркама трговаца, пословних људи, службеника, радника и осталих најамника. Модернисти би Вивера покудили због хваљења живота на земљи, међу људима од части, господства, и угледа, насупрот његовог избивања у Чикагу Јевреја и насељеника који често нису знали енглески. Но, са свог изузетног знања, ерудиције, и искуства, Вивер се изгледа није заваравао да има места другачијих од Чикага. Дух Вавилона и Содоме, Хефестовог Ада и посувраћене, берсеркерске Валхале стизао је, наиме, и до најудаљенијих забити Југа, колико и до Балкана или Закавказја. “Несигурност наше цивилизације”, пише Вивер у Уводу своје Јужњачке традиције на заласку, “расла је са нашом владавином над природом, мада нам беше обећано нешто посве супротно. Накупили смо читаве гомиле машинерије надајући се да ћемо њоме утицати на цивилизаторски дух, или бар ослободити силе које би га подржавале. Но, баш тај дух показује све знакове посустајања – то се дало назрети и пре Светских ратова – и свугде су вулгарност, морална тупост и опадање у надирању. Заведени смо да својим главним задатком сматрамо победу и владавину над природом, укључујући ту простор и време.

Напредак у примени механичке силе, а нарочито наша све већа покретљивост, поздрављени су као аутоматски прогрес. Та мисао се показала врло примамљивом, поставши безмало општеприхваћена догма помоћу које лукави искоришћују оне који не мисле довољно: претпостављам, да је њена привлачност управо у ослобођању од потребе за размишљањем. Наука је постала сама себи циљ: као да је покренут неки оријашки строј замишљен да нас аутоматски доведе до неке невиђено напредне цивилизације. Под утицајем технике и роботизованог рада лако смо заборавили да је најтежи и најодговорнији задатак васпитати људе, и владати њима за опште добро”.
“Дух Југа”, пише Вивер, “тако очито супротстављен духовном расапу модерног света, традиционално је и отворено повезан са европском цивилизацијом. Стога се савремена публицистика тим духом бави површно, супротстављајући га модернитету и занемарујући чињеницу да са он ослања на значајније истине о људској природи него већина савремених филозофија. Попут битија којим се бавио Аристотел, Јужњачка традиција вуче четвороструки корен. Њен најочитији огранак јесте феудално схватање друштва које се, мада пренесено из Старога света, на Југу сматра толико природним и очигледним да Јужњаке до данашњих дана нико није убедио да га напусте.

“Други огранак је витешко предање, то јест, романтични идеализам уско повезан са хришћанством, коме је част главни принцип понашања. С тим у спрези стоји и староставни концепт господина. Први пут поменут код Аристотела, пренесен преко Кастиљонеа (Castiglione), Сер Томаса Елиота (Sir Thomas Elyot), и других, он захтева стабилно друштвено уређење и систем класног образовања. Коначно, ту је и религиозност, тешко објашњива формалним хришћанством колико општом, историјском религиозношћу. Укратко, својим осећајем за наднаравно Јужњаци одају почаст божанском духу и моћи, и животу као чуду. Сви ови чиниоци постојали су на предратном Југу (пре Грађанског рата 1861-65; прим. ур.) и чине стубове јужњачке самосвојности и данас”. (Виверова књига објављена је 1989. године; прим. ур.)

Виверов опис соја и Маквинијев подробно обрађен однос “тевтонске” Америке и Велике Британије према Келтима, од антике до модернитета, упозорење су и нама. Јер, мада су нам Келти родбина, за њима као историјским жртвама можемо само тужити, трудећи се да нама још дуго нико не пише читуљу. Наиме, попут Хрвата, Словенаца, или Шиптара, многи Келти су се приклонили сили мимо духа и постали најжешћи и најприљежнији тевтонски измећари. “Ако их не можеш победити, придружи им се” (“If you can’t beat them, join them”), каже једна конвертитска пословица. Тако су се за рата у Босни најгори наспрам Срба показали Ирци и Велшани, згађени нашим мурдарлуком, осветољубивошћу, лакомисленошћу и простодушношћу, управо особинама које Маквини сматра типично њиховим и јужњачким. Но душа и дух народа се не дају мењати колико ни у појединца, па ћемо можда баш захваљујући свом вечитом дечаштву ми претрајати где Келти нису. (А да ни они нису посве мртви сведочи, између осталог, и филм Мела Гибсона Храбро срце).

Јер, ни живот ни људи нису никаква “енергија” већ жива сила способна да се обнавља док дише; пошто су им генерали Грант и Шерман спалили добар део земље, Јужњаци, мада и данас ударна снага америчке војске, остали су зато једини бели Американци с којима можемо наћи заједнички језик. Наиме, једино јунаци могу разумети и прихватити друге јунаке, макар као часне непријатеље. Да смо се Америци отворено одупрли још 1991, када је Словенце напујдала на отцепљење, прошли бисмо боље него надмудрујући се с њом. Са рачунџијама се не ваља надрачунавати нити са коцкарницом коцкати: сами Американци то најбоље знају, тврдећи да се “поштен човек не да преварити” (“You can’t cheat an honest man.”) А што се тиче Сасенаха (Sasenachs), како Шкоти зову Енглезе, или Коцкастих глава (Squareheads), како Јужњаци зову Немце, своје особине ни једни ни други нису крили ни приликом првих удара на Британце, Лужичане, и Балте.

Нису се случајно, наиме, Јевреји прикучили Германима: викиншке провале, нормански походи, крсташки геноциди над свим Вендима без разлике, уништење галства у Француској и Средњој Европи, затирање Велшана, Шкота и Ираца и последњи, одлучујући удар на све праве Људе у Америци, Јевреји су добро разумели. Од поклоника моћи на Овоме Свету друго се није ни могло очекивати до да се удруже – не по завери већ карактеру, попут паса исте нарави и пасмине.
Од Јенкија који су пред Грађански рат топовњачама натерали Јапанце да тргују с њима, и сопствени Југ ратом опустошили, поробивши га потом горе него Босну и Космет данас, који су на Јапан из страха бацили атомске бомбе а на нас из пизме уранске, који су допустили, па изгледа и подстакли уништење багдадског музеја и библиотеке, добро не треба очекивати. Но, мада Тевтонци заједно са Јеврејима владају Америком, па све више и светом, основни амерички однос према животу још је добрим делом јужњачки. Цела вестерн епопеја, на пример, јужњачка је, као и америчка војна традиција, којом се чак Јенки поносе.

Тако је носилаца Конгресне медаље части са Југа несразмерно више него осталих Американаца. Наредник Алвин Јорк из Првог светског рата био је брђанин са Југа, као и Оди Марфи из Другог. У Вијетнаму се тај однос није променио, тако да су јеврејске филмаџије увек инсистирале на ликовима јужњачког наредника, или јужњачког убице ијекавског, јужњачког изговора, приметног и површним познаваоцима енглеског. Наиме, ругање Јужњацима провлачи се целокупном холивудском продукцијом: и у цртаћима, Легхорн или Јосемити Сем су Јужњаци, смешни ваљда са своје српске необузданости – очите, рецимо, и код Паје Патка (Donald Duck), Шкота не само именом. Насупрот тога, сви покушаји да се смерност и политичка коректност једног Микија Мауса, Англосаса, учине привлачним пропали су, не само код нас.

Говорећи о америчком фашизму, јеврејски интелектуалци Севера указују стога на Кју Клукс Клан и јужњачке rednecks (црвених вратова од рада на сунцу), као што бесне на све Србе, посебно горштаке. И у америчком и српском случају, међутим, фашизам заиста постоји, али га треба тражити управо код Јенкија и Јевреја, те потомака комуниста који би српско село и ијекавицу искоренили, или их скрајнули до нестанка, као и код покатоличених и исламизираних Срба који су свој фашизам потврдили у сваком рату, а често и у “миру”. Стога су књиге као Виверова или Маквинијеве драгоцене при разоткривању замене теза, и побуда које су довеле до сатанизације или исмевања Људи а повлашћивања мањина, грађана, и несоја, уз уздизање јеврејства и тевтонства. Смех, наиме, јесте делотворан, али ће и наш и јужњачки одјекивати Балканом и Америком и пошто се улице многих метропола затисну гомилама погорелаца и избеглица – као 6. априла 1941, или неког неодређеног датума ове, или следеће деценије.

(Предлог преводиоцу: The Southern Tradition at Bay (Јужњачка традиција на заласку), од Ричарда Вивера (Richard Weaver) и Cracker Culture (Гејачка култура) од Грејдија Маквинија (Grady McWhiney)

Момчило Селић

СРПСКИ ЛИСТ
Гласник Српског клуба
БРОЈ 2: О СОЈУ

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

One response »

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s