Odnos ekonomske i političke slobode

Široko je ras­pro­stra­njeno vero­va­nje da su poli­tika i eko­no­mija odvo­jene i uglav­nom nepo­ve­zane; da je slo­boda poje­dinca poli­tički pro­blem a mate­ri­jalno bla­go­sta­nje eko­nom­ski pro­blem; da bilo koji oblik poli­tič­kog ure­đe­nja može da se kom­bi­nuje sa bilo kojim obli­kom eko­nom­skog ure­đe­nja. Glavna savre­mena mani­fe­sta­cija ove ideje je ,,demo­krat­ski soci­ja­li­zam“, čiji zago­vor­nici a pri­ori osu­đuju ogra­ni­če­nja indi­vi­du­alne slo­bode koja nameće ,,tota­li­tarni soci­ja­li­zam“ u Rusiji i koji su uve­reni u moguć­nost da neka država usvoji osnovne karak­te­ri­stike ruskog eko­nom­skog sistemna, a da obez­bedi indi­vi­du­alnu slo­bodu preko poli­tič­kog ure­đe­nja. Teza ovog pogla­vlja jeste da je ova­kvo sta­no­vi­šte ilu­zija, da postoji bli­ska veza eko­no­mije i poli­tike, da su moguće samo neke kom­bi­na­cije poli­tič­kog i eko­nom­skog ure­đe­nja, naro­čito da dru­štvo koje je soci­ja­li­stičko ne može da bude i demo­krat­sko — da garan­tuje indi­vi­du­alnu slobodu.

Eko­nom­ska ure­đe­nja igraju dvo­struku ulogu u una­pre­đi­va­nju slo­bod­nog dru­štva. S jedne strane, slo­boda u eko­nom­skom ure­đe­nju sama po sebi je kom­po­nenta slo­bode u širem smi­slu, te je time cilj po sebi. S druge strane, eko­nom­ska slo­boda je i neza­me­njivo sred­stvo za posti­za­nje poli­tičke slobode.

Prva od ovih uloga eko­nom­ske slo­bode zahteva pose­ban nagla­sak, jer naro­čito inte­lek­tu­alci imaju sna­žne pre­dra­sude u odnosu na nagla­ša­va­nje ovog aspekta slo­bode. Oni su skloni da pre­ziru ono što sma­traju mate­ri­ja­li­stič­kim aspek­tima života i sma­traju da je nji­hovo tra­ga­nje za navodno višim vred­no­stima dru­ga­či­jeg ranga po važno­sti i da zaslu­žuje posebnu pažnju. Za većinu osta­lih gra­đana, među­tim, nepo­sredni zna­čaj eko­nom­ske slo­bode može da se poredi bar sa indi­rekt­nim zna­ča­jem eko­nom­ske slo­bode kao sred­stvom poli­tičke slobode.

Gra­đa­nin Velike Bri­ta­nije koji posle Dru­gog svet­skog rata nije smeo da pro­vede godi­šnji odmor u SAD zbog kon­trole kursa nije bio ništa manje lišen osnovne slo­bode nego gra­đa­nin SAD kome je, zbog poli­tič­kih uve­re­nja, uskra­ćena pri­lika da pro­vede godi­šnji odmor u Rusiji. Prvo je bilo tobože eko­nom­sko ogra­ni­če­nje slo­bode, drugo poli­tičko, a u stvari nema bitne razlike.

Gra­đa­nin SAD koji je bio zako­nom pri­nu­đen da izdvoji oko deset pro­ce­nata svog dohotka za odre­đenu vrstu pen­zij­skog staža koji je vlada namet­nula, lišen je odgo­va­ra­ju­ćeg dela vla­stite slo­bode. Kako teško ovo liša­va­nje može da izgleda, vidi se iz slič­no­sti sa liša­va­njem reli­gij­ske slo­bode, koju bi svi sma­trali kao ,,gra­đan­sku“ ili ,,poli­tičku“ pre nego ,,eko­nom­sku“, koju je dra­ma­tično pri­ka­zala jedna epi­zoda sa far­me­rima iz sekte Amiša. Pri­nudne fede­ralne pro­grame za pen­zi­o­nere ova grupa sma­tra za krše­nje nji­hove lične indi­vi­du­alne slo­bode i odbija da plati poreze ili da dobije povla­stice. Zbog toga su im na lici­ta­ciji pro­da­vali stoku da bi se nami­rili dopri­nosi za soci­jalno osi­gu­ra­nje. Istini za volju, možda je malo onih koji pri­nudno pen­zij­sko osi­gu­ra­nje sma­traju za liša­va­nje slo­bode, ali onaj ko veruje u slo­bodu ne broji pristalice.

Gra­đa­nin SAD koji po zako­nima poje­di­nih fede­ral­nih država u SAD nije slo­bo­dan da se bavi pro­fe­si­jom koju sam oda­bere ako za to ne dobije dozvolu, isto je lišen suštin­skog dela svoje slo­bode. I čovek koji bi raz­me­nio neku robu sa recimo Švaj­car­cem za sat, ali u tome ga spre­čava kvota. Isto je sa kali­for­nij­skim trgov­cem koji je zatvo­ren zato što je pro­da­vao mine­ralnu vodu Alka Selt­zer po ceni nižoj od cene koju su odre­dili pro­i­zvo­đači prema tako­zva­nim ,,pošte­nim trgo­vač­kim“ zako­nima. Isto je i sa far­me­rom koji ne može da uzgaja onu koli­činu pše­nice koju želi. I tako dalje. Jasno je da je eko­nom­ska slo­boda sama po sebi izu­zetno važan deo ukupne slobode.

Posma­trano kao sred­stvo za posti­za­nje poli­tičke slo­bode, eko­nom­sko ure­đe­nje je važno zbog uti­caja na kon­cen­tra­ciju ili disper­ziju moći. Vrsta eko­nom­skog poretka koji direktno obez­be­đuje eko­nom­sku slo­bodu, naime, kon­ku­rent­ski kapi­ta­li­zam, takođe pro­mo­više poli­tičku slo­bodu jer je odvaja od eko­nom­ske moći i tako omo­gu­ćuje jed­noj da bude pro­tiv­teža drugoj.

Isto­rij­ske činje­nice jed­no­značno govore o odnosu poli­tičke slo­bode i slo­bod­nog trži­šta, Ne znam ni za jedan pri­mer u vre­menu ili na pro­storu nekog dru­štva koji je ozna­čen veli­kom merom poli­tičke slo­bode, a koji ne kori­sti nešto slično slo­bod­nom trži­štu radi orga­ni­zo­va­nja pre­te­žnog dela eko­nom­ske aktivnosti.

S obzi­rom da živimo u pri­lično slo­bod­nom dru­štvu, skloni smo da zabo­ra­vimo kako je ogra­ni­čen period i kutak zemlje gde je ikad bilo nečeg slič­nog poli­tič­koj slo­bodi: tipično sta­nje čove­čan­stva su tira­nija, rop­stvo i beda. Devet­na­e­sti vek i poče­tak dva­de­se­tog veka u zapad­nom svetu ističu se kao upa­dljivi izu­zeci od opšte ten­den­cije isto­rij­skog razvoja. Poli­tička slo­boda u ovom slu­čaju je došla sa slo­bod­nim trži­štem i razvo­jem kapi­ta­li­stič­kih usta­nova. Isto tako je bilo sa poli­tič­kom slo­bo­dom u zlatno doba Grčke i u prvim danima rim­skog doba.

Isto­rija samo pod­seća da je kapi­ta­li­zam neop­hodni uslov za poli­tičku slo­bodu. Jasno je da to nije dovo­ljan uslov. Faši­stička Ita­lija i faši­stička Špa­nija, Nemačka u razli­či­tim peri­o­dima za posled­njih sedam­de­set godina, Japan pre Prvog i Dru­gog svet­skog rata, car­ska Rusija dece­ni­jama pre Prvog svet­skog rata — sve su to dru­štva koja je nemo­guće opi­sati kao poli­tički slo­bodna. Ipak, u sva­kom od njih je pri­vatno pre­du­zet­ni­štvo bilo domi­nantni oblik eko­nom­ske orga­ni­za­cije. Zato je sasvim moguće imati eko­nom­sko ure­đe­nje koje je suštin­ski kapi­ta­li­stičko i poli­tičko ure­đe­nje koje nije slobodno.

Čak i u takvim dru­štvima gra­đani su imali mnogo više slo­bode nego gra­đani moderne tota­li­tarne države poput Rusije ili naci­stičke Nemačke, gde je eko­nom­ski tota­li­ta­ri­zam kom­bi­no­van sa poli­tič­kim tota­li­ta­ri­zmom. Čak je i u car­skoj Rusiji bilo moguće da neki gra­đani, u odre­đe­nim okol­no­stima, pro­mene posao bez odo­bre­nja poli­tičke vla­sti, jer su kapi­ta­li­zam i posto­ja­nje pri­vat­nog vla­sni­štva bili neka­kva zapreka cen­tra­li­zo­va­noj moći države.

Odnos poli­tičke i eko­nom­ske slo­bode slo­žen je i ni u kom slu­čaju jed­no­stran. Počet­kom XIX veka, Ben­tam (Bent­ham) i filo­zof­ski radi­kali bili su skloni da poli­tičku slo­bodu sma­traju kao sred­stvo za posti­za­nje eko­nom­ske slo­bode. Oni su vero­vali da masama sme­taju namet­nuta ogra­ni­če­nja, i kad bi poli­tičke reforme dale većini ljudi pravo glasa, oni bi činili ono što im kori­sti, što će reći, gla­sali bi za laissez-faire. Gle­dano una­trag, ne može se reći da nisu bili u pravu. Bilo je dosta poli­tič­kih reformi pra­će­nih eko­nom­skom refor­mom, koju je pre­o­vla­đu­juće usme­ra­valo shva­ta­nje laissez-faire. Ogro­man porast bla­go­sta­nja masa pra­tio je ovu pro­menu eko­nom­skog uređenja.

Tri­jumf ben­ta­mov­skog libe­ra­li­zma u Engle­skoj XIX veka pra­tila je reak­cija — pove­ćano meša­nje vlade u eko­nom­ska pita­nja. Prvi i Drugi svet­ski rat su umno­gome poja­čali ovu težnju ka kolek­ti­vi­zinu u Engle­skoj i drugde. Bla­go­sta­nje je ume­sto slo­bode postalo domi­nantna crta u demo­krat­skim zemljama. Pre­po­zna­jući impli­citnu pret­nju indi­vi­du­a­li­zmu, inte­lek­tu­alni nasled­nici filo­zof­skih radi­kala — Dajsi (Dicey), Mizes (Mises), Hajek i Saj­mons, da pome­nemo samo neke — stra­ho­vali su da će nepre­stano kre­ta­nje ka cen­tra­li­zo­va­noj kon­troli eko­nom­ske aktiv­no­sti doka­zati isprav­nost Puta u rop­stvo, kako je Hajek naslo­vio svoju pro­nic­ljivu ana­lizu toga pro­cesa. Nji­hov akce­nat je bio na eko­nom­skoj slo­bodi kao sred­stvu za posti­za­nje poli­tičke slobode.

Doga­đaji posle Dru­gog svet­skog rata odnos eko­nom­ske i poli­tičke slo­bode pri­ka­zuju u dru­gom sve­tlu. Kolek­ti­vi­stičko eko­nom­sko pla­ni­ra­nje sva­kako je zadi­ralo u indi­vi­du­alnu slo­bodu. Bar u nekim zemljama, među­tim, posle­dica nije bilo guše­nje slo­bode, već pot­puna pro­mena eko­nom­ske poli­tike. Engle­ska je opet naj­o­či­tiji pri­mer. Pre­kret­nica je možda bio ,,zakon o kon­troli zapo­šlja­va­nja“ koji je, upr­kos mno­gim sum­njama, labu­ri­stima bio neop­ho­dan da spro­vedu svoju eko­nom­sku poli­tiku. Taj zakon bi pod­ra­zu­me­vao cen­tra­li­zo­vano odre­đi­va­nje zani­ma­nja poje­din­cima kada bi se u pot­pu­no­sti pri­me­nio i sproveo.Ovo se toliko kosilo sa lič­nom slo­bo­dom da je zakon pri­me­njen samo u zane­mar­lji­vom broju slu­ča­jeva, a onda je ubrzo uki­nut. Nje­govo uki­da­nje je bilo vesnik odlu­ču­juće pro­mene u eko­nom­skoj poli­tici ozna­če­noj sma­nje­nim osla­nja­njem na cen­tra­li­zo­vane ,,pla­nove“ i ,,pro­grame“, popu­šta­njem kon­trole i jačim akcen­tom na pri­vatno trži­šte. Sli­čan pomak u poli­tici desio se u većini dru­gih demo­krat­skih država.

Pri­bli­žno obja­šnje­nje ovih pomaka u poli­tici jeste ogra­ni­čen uspeh cen­tral­nog pla­ni­ra­nja ili nje­gov pot­pun neu­speh u posti­za­nju nave­de­nih ciljeva. Među­tim, ovaj neu­speh treba pri­pi­sati, bar u izve­snoj meri, poli­tič­kim impli­ka­ci­jama cen­tral­nog pla­ni­ra­nja i pro­ti­vlje­nju da se do kraja prati nje­gova logika kad to zahteva bez­ob­zirno gaže­nje bri­žno čuva­nih pri­vat­nih prava. Moguće je da je taj pomak samo pri­vre­meni pre­kid kolek­ti­vi­stičke ten­den­cije u ovom veku. Čak i da je tako, on ilu­struje tesnu vezu poli­tičke slo­bode i eko­nom­skog uređenja.

Isto­rij­ska činje­nica sama po sebi nikad ne može da bude sasvim uver­ljiva. Možda je samo slu­čaj­nost što se šire­nje slo­bode desilo u isto vreme kad i razvoj kapi­ta­li­stič­kih i trži­šnih usta­nova. Zašto bi onda bilo neka­kve veze? Koje su logičke veze eko­nom­ske i poli­tičke slo­bode? Raspra­vlja­jući o ovim pita­njima, raz­mo­tri­ćemo prvo trži­šte kao nepo­srednu kom­po­nentu slo­bode, a potom i posrednu vezu trži­šnog ure­đe­nja i poli­tičke slo­bode. Usputni pro­i­zvod ovoga će biti skica ide­al­nog eko­nom­skog ure­đe­nja za slo­bodno društvo.

Kao libe­rali, uzi­mamo slo­bodu poje­dinca, ili možda poro­dice, kao kraj­nji cilj u pro­ceni dru­štve­nog ure­đe­nja. Slo­boda kao vred­nost u ovom smi­slu ima veze sa inter­ak­ci­jama među lju­dima; ona nema nika­kvo zna­če­nje za Robin­zona Kru­soa na pustom ostrvu (bez nje­go­vog Petka)1. Robin­zon Kruso na svom ostrvu je podlo­žan ,,ogra­ni­če­njima“, ima ogra­ni­čenu ,,moć“ i samo ogra­ni­čen broj moguć­no­sti, ali nema pomena slo­bode u smi­slu bit­nom za našu raspravu. Slično tome, u nekom dru­štvu slo­boda nema šta da kaže o tome šta poje­di­nac radi sa svo­jom slo­bo­dom; to nije sve­o­bu­hvatno moralno načelo. Naravno, glavni cilj libe­rala jeste da pre­pu­sti poje­dincu da se rve s moral­nim pro­ble­mom. ,,Stvarno“ zna­čajni moralni pro­blemi jesu oni sa kojima se suo­čava poje­di­nac u slo­bod­norn dru­štvu – šta da radi sa svo­jom slo­bo­dom. Postoje dva skupa vred­no­sti koje će libe­ral nagla­ša­vati – vred­no­sti rele­vantne za odnose među lju­dima, što je kon­tekst u kojem on daje pri­o­ri­tet slo­bodi i vred­no­sti rele­vantne za poje­dinca u ispo­lja­va­nju nje­gove slo­bode, što je domen indi­vi­du­a­li­stič­kog morala i filozofije

Libe­ral ljude shvata kao nesa­vr­šena bića. On pro­blem dru­štvene orga­ni­za­cije sma­tra kao nega­ti­van pro­blem spre­ča­va­nja ,,loših“ ljudi da nanose štetu, isto kao i omo­gu­ća­va­nje ,,dobrim“ lju­dima da čine dobro; naravno, ,,loši“ i ,,dobri“ ljudi mogu biti jedni te isti, zavi­sno od toga ko o njima sudi.

Osnovni pro­blem dru­štvene orga­ni­za­cije jeste kako koor­di­ni­sati eko­nom­ske aktiv­no­sti veli­kog broja ljudi. Čak i u rela­tivno zao­sta­lim dru­štvima potrebna je raz­ra­đena podela rada i spe­ci­ja­li­za­cija funk­cija da bi se efi­ka­sno kori­stili raspo­lo­živi resursi. U razvi­je­nim dru­štvima je mnogo veća skala na kojoj je potrebna koor­di­na­cija da bi se pot­puno isko­ri­stile moguć­no­sti moderne nauke i teh­no­lo­gije. Mili­oni ljudi doslovno jedni dru­gima sva­kog dana obez­be­đuju hleb nasu­šni, a da ne govo­rimo o auto­mo­bi­lima. Iza­zov je za onoga ko veruje u slo­bodu kako pomi­riti ovu široko ras­pro­stra­njenu među­za­vi­snost sa poje­di­nač­nom slobodom.

U suštini, postoje samo dva načina koor­di­ni­sa­nja eko­nom­skih aktiv­no­sti mili­ona ljudi. Jedan je cen­tralno upra­vlja­nje koje pod­ra­zu­meva upo­trebu pri­sile — teh­niku voj­ske i moderne tota­li­tarne države. Drugi način je dobro­voljna sarad­nja poje­di­naca — teh­nika tržišta.

Moguć­nost koor­di­na­cije preko dobro­voljne sarad­nje zasniva se na ele­men­tar­nom – mada često pori­ca­nom — pred­u­slovu da obe strane imaju kori­sti od eko­nom­ske trans­ak­cije, pod uslo­vom da je trans­ak­cija obo­strano dobro­voljna i da su uče­snici u nju upućeni.

Raz­mena stoga može da uspo­stavi sarad­nju bez pri­nude. Funk­ci­o­nalni model dru­štva orga­ni­zo­va­nog preko dobro­voljne raz­mene jeste eko­no­mija slo­bodne raz­mene pri­vat­nog pre­du­zet­ni­štva — ono što nazi­vamo kon­ku­rent­ski kapitalizam.

U naj­jed­no­stav­ni­jem obliku, takvo dru­štvo se sastoji od veli­kog broja neza­vi­snih doma­ćin­stava — tako­reći kolek­cija Robin­zona Kru­soa. Svako doma­ćin­stvo kori­sti resurse koje kon­tro­liše da pro­i­zvede robu i usluge koje raz­me­njuje za robu i usluge koje pro­i­zvode druga doma­ćin­stva, prema uslo­vima pri­hva­tlji­vim za obe ugo­vorne strane. Time je zado­vo­lje­nje potreba omo­gu­ćeno indi­rektno, pro­i­zvod­njom robe i usluga za druge ume­sto direktno, pro­i­zvod­njom robe za sop­stveno nepo­sredno kori­šće­nje. Pod­sti­caj za pri­hva­ta­nje ovog indi­rekt­nog puta pred­sta­vlja, naravno, pove­ćana pro­i­zvod­nja omo­gu­ćena pode­lom rada i spe­ci­ja­li­za­ci­jom funk­cija. Pošto doma­ćin­stvo uvek ima moguć­nost da pro­i­zvodi nepo­sredno za sebe, ono ne mora da ulazi ni u kakvu raz­menu, osim ako od nje nema kori­sti. Usled toga neće biti raz­mene ako obe strane nemaju koristi.

Sarad­nja se tako postiže bez pri­sile. Spe­ci­ja­li­za­cija funk­cije i podela rada ne bi sti­gle daleko kad bi kraj­nja pro­i­zvodna jedi­nica bilo doma­ćin­stvo. U savre­me­nom dru­štvu oti­šli smo mnogo dalje. Uveli smo pre­du­zeća koja su posred­nici između poje­di­naca kao ponu­đača usluga i poje­di­naca kao kupaca robe. Slično tome, spe­ci­ja­li­za­cija funk­cije i podela rada ne bi sti­gle daleko kad bismo morali da se osla­njamo na trampu pro­i­zvoda za pro­i­zvod. Shodno tome, novac je uve­den kao sred­stvo da olakša raz­menu i omo­gući raz­dva­ja­nje čina kupo­vine od čina prodaje.

Upr­kos važnoj ulozi pre­du­zeća i novca u našoj stvar­noj eko­no­miji, upr­kos broj­nim i slo­že­nim pro­ble­mima koje oni pokreću, glavna karak­te­ri­stika trži­šne teh­nike uspo­sta­vlja­nja sarad­nje pot­puno se pri­ka­zuje u jed­no­stav­noj eko­no­miji raz­mene koja ne sadrži ni pre­du­zeća ni novac. Kao u jed­no­stav­nom modelu, tako i uslo­že­nom pre­du­zeću i robno-novčanoj eko­no­miji, sarad­nja je strogo indi­vi­du­alna i dobro­voljna pod uslo­vom da su (a) pre­du­zeća pri­vatna, tako da su kraj­nje ugo­vorne strane poje­dinci i da su (b) poje­dinci stvarno slo­bodni da pri­stupe ili ne pri­stupe neka­kvoj raz­meni, te je svaka trans­ak­cija strogo dobrovoljna.

Mnogo je lakše nave­sti ove uslove uop­šteno nego detaljno ili tačno ozna­čiti insti­tu­ci­o­nalno orga­ni­zo­va­nje koje naj­bo­lje vodi nji­ho­vom odr­ža­va­nju. Stručna eko­nom­ska lite­ra­tura dosta se bavi upravo ovim pita­njima. Osnovni uslov jeste odr­ža­va­nje zakona i poretka da bi se spre­čila fizička pri­sila jed­nog poje­dinca nad dru­gim i ispu­nili dobro­voljni ugo­vori, i time ,,pri­vat­nom“ dao smi­sao. Pored toga, možda naj­veći pro­blemi pro­i­stiču od mono­pola — koji ometa stvarnu slo­bodu pori­čući poje­din­cima alter­na­tive u odre­đe­nim raz­me­nama — i od ,,efe­kata na oko­linu“ — efe­kata na treće strane koje nije moguće kom­pen­zo­vati. O ovim pro­ble­mima će se detalj­nije
raspra­vljati u sle­de­ćem poglavlju.

Sve dok je efi­ka­sna slo­boda raz­mene, glavna oso­bina trži­šne orga­ni­za­cije eko­nom­ske aktiv­no­sti jeste da spre­čava jednu osobu da smeta dru­goj u pogledu većine nje­nih delat­no­sti. Potro­šač se štiti od pri­sile pro­davca pri­su­stvom dru­gih pro­da­vaca sa kojima može da posluje. Pro­da­vac se štiti od pri­nude potro­šača posto­ja­njem dru­gih potro­šača kojima može da pro­daje. Zapo­sleni se štiti od pri­sile poslo­davca posto­ja­njem dru­gih poslo­da­vaca za koje može da radi i tako dalje.

A trži­šte ovo postiže bez­lično i bez cen­tra­li­zo­vane vla­sti. Naravno da je glavna pri­medba slo­bod­noj eko­no­miji upravo to što ona tako dobro oba­vlja ovaj posao. Ona daje lju­dima ono što žele, a ne ono što odre­đena grupa misli da bi oni tre­balo da žele, U osnovi većine argu­me­nata pro­tiv slo­bod­nog trži­šta leži nedo­sta­tak vere u samu slobodu.

Posto­ja­nje slo­bod­nog trži­šta sva­kako ne ukla­nja potrebu za vla­dom. Napro­tiv, vlada je nužna i kao forum za odre­đi­va­nje ,,pra­vila igre“ i kao sudija koji tumači i spro­vodi dogo­vo­rena pra­vila. Trži­šte umno­gome sma­njuje raspon pita­nja koja moraju da se reše poli­tič­kim sred­stvima, i time svodi na mini­mum direktno vla­dino uče­šće. Karak­te­ri­stična oso­bina delo­va­nja preko poli­tič­kih kanala jeste da zahteva ili spro­vodi pri­ličnu jed­no­o­bra­znost. Velika pred­nost trži­šta, s druge strane, jeste što dozvo­ljava veliku raz­no­li­kost. To je, poli­tički rečeno, sistem pro­por­ci­o­nal­nog pred­sta­vlja­nja. Svaki čovek može da glasa, tako­reći, za boju kra­vate koju hoće i da je i dobije; on ne mora da vidi koju boju želi većina i da tada popu­sti, ako je u manjini.

Na ovu oso­binu trži­šta mislimo kad kažemo da trži­šte daje eko­nom­sku slo­bodu. Ali ovo svoj­stvo takođe nosi impli­ka­cije koje sežu dalje od usko eko­nom­skih. Poli­tička slo­boda znači odsu­stvo pri­nude jed­nog čoveka nad dru­girn. Fun­da­men­talna pret­nja slo­bodi jeste moć pri­nude, bilo u rukama monarha, dik­ta­tora, oli­gar­hije ili tre­nutne većine. Oču­va­nje slo­bode zahteva ukla­nja­nje takve kon­cen­tra­cije moći do naj­ve­ćeg mogu­ćeg ste­pena i ras­po­delu one moći koja ne može da se eli­mi­niše — sistem koč­nica i pro­tiv­teža. Odva­ja­njem orga­ni­za­cije eko­nom­ske aktiv­no­sti od nad­zora poli­tičke vla­sti, trži­šte eli­mi­niše izvor sile pri­nude i omo­gu­ćava eko­nom­skoj sili da bude koč­nica poli­tič­koj moći, ume­sto da je ojačava.

Eko­nom­ska moć može da se decen­tra­li­zuje. Ne postoji zakon odr­ža­nja koji nameće razvoj novih cen­tara eko­nom­ske moći na račun posto­je­ćih cen­tara. Poli­tičku moć, s druge strane, teže je decen­tra­li­zo­vati. Mogu da postoje brojne male neza­vi­sne vlade. Ali mnogo je teže odr­ža­vati brojne male, pod­jed­nako moćne cen­tre poli­tičke moći u okviru samo jedne velike vlade nego imati brojne cen­tre eko­nom­ske moći u samo jed­noj veli­koj eko­no­miji. Može da bude mnogo mili­o­nera u veli­koj eko­no­miji. Ali može li biti više od jed­nog stvamo izu­zet­nog vode, jedne osobe kojoj su upu­ćeni ener­gija i entu­zi­ja­zam suna­rod­nika? Ako cen­tralna vlada stekne moć, vero­vatno će to biti na račun lokal­nih vlada. Izgleda da postoji nešto kao utvr­đena suma poli­tičke moći koja se raspo­re­đuje. Shodno tome, ako se eko­nom­ska moć pri­druži poli­tič­koj moći, kon­cen­tra­cija izgleda skoro nei­zbe­žna. S druge strane, ako se eko­nom­ska moć drži odvo­jeno od poli­tičke moći, ona može da posluži kao koč­nica i pro­tiv­teža poli­tič­koj moći.

Snaga ovog apstrakt­nog argu­menta možda se naj­bo­lje može poka­zati pri­me­rom. Da prvo raz­mo­trimo jedan hipo­te­tički pri­mer koji može pomoći da se istaknu načela o kojima se radi, a potom neke stvarne pri­mere iz nedav­nog isku­stva koji ilu­struju način na koji deluje trži­šte da bi se saču­vala poli­tička sloboda.

Jedna od oso­bina slo­bod­nog dru­štva sigurno je slo­boda poje­di­naca da zastu­paju i otvo­reno pro­pa­gi­raju radi­kalne pro­mene u struk­turi dru­štva — sve dok se zastu­pa­nje ogra­ni­čava na ube­đi­va­nje i ne uklju­čuje silu ili druge oblike pri­nude. Znak je poli­tičke slo­bode nekog kapi­ta­li­stič­kog dru­štva kad ljudi mogu otvo­reno da zastu­paju i rade za soci­ja­li­zam. Isto tako, poli­tička slo­boda u soci­ja­li­stič­kom dru­štvu bi zahte­vala da ljudi budu slo­bodni da zastu­paju uvo­đe­nje kapi­ta­li­zma. Kake bi mogla da se zaštiti slo­boda zala­ga­nja za kapi­ta­li­zam u soci­ja­li­stič­kom društvu?

Da bi ljudi mogli da se zalažu za bilo šta, oni u prvom redu moraju biti spo­sobni da zara­đuju za život. Već ovo je pro­blem u soci­ja­li­stič­kom dru­štvu, pošto su svi poslovi pod nepo­sred­nom kon­tro­lom poli­tič­kih vla­sti. Od soci­ja­li­stičke vlade bi se tra­žio čin samo­po­ri­ca­nja – čiju teškoću pod­vlači isku­stvo u SAD posle Dru­gog svet­skog rata sa pro­ble­mom ,,sigur­no­sti“ među fede­ral­nim slu­žbe­ni­cima — da dozvoli svo­jim slu­žbe­ni­cima da zastu­paju poli­tiku upravo suprotnu zva­nič­noj doktrini.

Ali pret­po­sta­vimo da dođe do ovog čina samo­po­ri­ca­nja. Da bi zastu­pa­nje kapi­ta­li­zma išta zna­čilo, zago­vor­nici moraju da finan­si­raju svoj cilj — da odr­ža­vaju javne sastanke, štam­paju pam­flete, da zaku­pljuju vreme na radiju, izdaju novine i časo­pise i tako dalje. Kako da sakupe sred­stva? U soci­ja­li­stič­kom dru­štvu vero­vatno ima ljudi sa viso­kim dohot­kom, možda čak veli­kim kapi­ta­lom u obliku vla­di­nih obve­znica i slič­nog, ali to bi oba­ve­zno bili visoki funk­ci­o­neri. Moguće je zami­sliti nižeg soci­ja­li­stič­kog slu­žbe­nika kako zadr­žava svoj posao, iako se otvo­reno zalaže za kapi­ta­li­zam. Ali teško je zami­sliti naj­vi­šeg soci­ja­li­stič­kog funk­ci­o­nera kako finan­sira ova­kve ,,sub­ver­zivne“ aktivnosti.

Jedini izvor sred­stava bio bi da veći broj nižih slu­žbe­nika pri­kupi manje iznose. Ali ovo nije pravi odgo­vor. Da bi se iskam­čila ova sred­stva, mnogi ljudi bi već tre­balo da budu ube­đeni u to, a naš pro­blem je kako da započ­nemo i finan­si­ramo kam­pa­nju za tako nešto. Radi­kalni pokreti u kapi­ta­li­stič­kim dru­štvima nikad nisu finan­si­rani na ovaj način. Oni su imali podr­šku neko­liko boga­tih poje­di­naca koji su bili ube­đeni u nešto, kao Fre­de­rik Van­der­bilt Fild (Field), ili Anita Mekor­mik Blejn (McCor­mick Bla­ine) ili Kor­lis Lamont, da pome­nemo neka, danas istak­nuta imena, ili Fri­drih Engels, ako idemo još dalje u pro­šlost. Ovo je uloga nejed­na­ko­sti bogat­stva u čuva­nju poli­tičke slo­bode koja se retko pri­me­ćuje — uloga pokrovitetja.

U kapi­ta­li­stič­kom dru­stvu neop­hodno je samo ube­diti neko­liko boga­tih ljudi da daju sred­stva za bilo koju ideju, ma koliko čudnu, a takvih osoba ima mnogo, usled čega je mnogo neza­vi­snih fokusa podr­ške. Naravno, nije nužno ni ube­diti ljude ili finan­sij­ske usta­nove koje imaju sred­stva u isprav­nost ideja koje se pro­pa­gi­raju. Samo ih treba ube­diti da to pro­pa­gi­ra­nje može da bude finan­sij­ski uspe­šno; da će novine ili časo­pis ili knjiga ili neki drugi podu­hvat doneti pro­fit. Kon­ku­rentni izda­vač, na pri­mer, ne može sebi da dozvoli da štampa samo štivo sa kojim se on lično slaže; nje­gov kri­te­ri­jum mora da bude vero­vat­noća da će trži­šte biti dovoljno veliko da mu vrati ono što je uložio.

Na ovaj način trži­šte pre­kida zača­rani krug i omo­gu­ćava finan­si­ra­nje ova­kvih podu­hvata malim parama veli­kog broja ljudi koje pret­hodno ne treba ube­đi­vati. Ova­kvih moguć­no­sti nema u soci­ja­li­stič­kom dru­štvu; postoji samo sve­moćna država.

Napreg­nimo sada maštu i pret­po­sta­vimo da je soci­ja­li­stička vlada sve­sna tog pro­blema i da je sasta­vljena od ljudi želj­nih da saču­vaju slo­bodu. Da li vlada može da nabavi sred­stva? Možda može, ali je teško videti kako. Mogla bi da otvori biro za pomoć sub­ver­ziv­noj pro­pa­gandi. Ali kako bi iza­brala koga da pomaže? Ako bi davala pomoć sva­kom ko je traži, vrlo brzo bi ostala bez sred­stava, jer soci­ja­li­zam ne može da porekne ele­men­tarni eko­nom­ski zakon da dovoljno visoka cena povlači za sobom veliku pot­poru. Ako zastu­pa­nje radi­kal­nih ciljeva donosi dovoljnu nadok­nadu, ponuda zastup­nika će biti neograničena.

Šta­više, slo­boda da se zastu­paju nepo­pu­larne stvari ne povlači da takvo zastu­pa­nje ništa ne košta. Napro­tiv, ni jedno dru­štvo ne bi bilo sta­bilno kad bi zastu­pa­nje radi­kalne pro­mene bilo bez tro­škova, kad bi bilo mnogo manje doti­rano. Pot­puno je pri­kladno da ljudi pod­nose žrtve da bi zastu­pali ciljeve u koje iskreno veruju. Naravno, važno je saču­vati slo­bodu samo za ljude koji su spremni na samo­pre­gor, jer se inače slo­boda sro­zava do povla­stice i neod­go­vor­no­sti. Suština je u tome da cena zastu­pa­nja nepo­pu­la­mih ciljeva bude pod­no­šljiva i nerestriktivna.

Ali još nismo gotovi. U dru­štvu slo­bod­nog trži­šta dovoljno je imati sred­stva. Snab­de­vači papi­rom voljni su da ga pro­daju Daily Wor­keru isto kao i Wall Street Jour­nalu. U soci­ja­li­stič­kom dru­štvu ne bi bilo dovoljno imati sred­stva. Hipo­te­tički pri­sta­lica kapi­ta­li­zma morao bi da ubedi vla­dinu fabriku da mu proda papir, vla­dinu štam­pa­riju da mu štampa pam­flete, vla­dinu poštu da ih raz­deli narodu, vla­dinu agen­ciju da mu izda pro­stor za govore i tako dalje.

Možda postoji neki način na koji bi se pre­va­zi­šle ove teškoće i saču­vala slo­boda u soci­ja­li­stič­kom dru­štvu. Ne može se reći da je to pot­puno nemo­guće. Jasno je, među­tim, da postoje veoma realne teskoće da se osnuju usta­nove koje će efi­ka­sno čuvati moguć­nost razlike u mišljenju.

Koliko ja znam, nema pri­sta­lica soci­ja­li­zma i slo­bode koji su se stvarno suo­čili sa ovim pita­njem ili bar počeli insti­tu­ci­o­nalno orga­ni­zo­va­nje koje bi dozvo­lilo slo­bodu u okviru soci­ja­li­zma. Nasu­prot tome, jasno je kako kapi­ta­li­stičko dru­štvo slo­bod­nog trži­šta pod­stiče slobodu.

Upa­dljiv kon­kre­tan pri­mer ovih apstrakt­nih načela pred­sta­vlja isku­stvo Vin­stona Čer­čila (Churc­hill). Od 1933. do izbi­ja­nja Dru­gog svet­skog rata, Čer­cilu nije bilo dozvo­ljeno da govori preko bri­tan­skog radija koji je, naravno, bio vla­din mono­pol pod upra­vom BBC-ja. Reč je bila o prvom gra­đa­ninu države, članu Par­la­menta, ranije mini­stru kabi­neta, čoveku koji je očaj­nički poku­ša­vao, svim mogu­ćim sred­stvima, da ubedi svoje suna­rod­nike da pre­du­zmu korake kako bi odbili pret­nju Hitle­rove Nemačke. Čer­čilu nije bilo dozvo­ljeno da Bri­tan­cima govori preko radija, jer je BBC bio vla­din mono­pol a nje­gov polo­žaj suviše ,,sporan“.

Još jedan tako očit pri­mer, zabe­le­žen 26. janu­ara 1959. u Timeu, ima veze sa gaše­njem ,,crne liste“. Ovako kaže Time­ova priča: Cere­mo­nija dode­lji­va­nja Oskara je naj­viši domet dosto­jan­stva Holi­vuda, ali pre dve godine dosto­jan­stvo je zado­bilo uda­rac. Kad je neki Robert Rič (Rich) pro­gla­šen za naj­bo­ljeg sce­na­ri­stu zaHra­brog čoveka (.The Brave One) , on se nikad nije poja­vio da primi nagradu. Robert Rič je bio pse­u­do­nim koji je sakri­vao jedaog od oko 150 sce­na­ri­sta… sa ,,crne liste“ film­ske indu­strije od 1947. godine, osum­nji­če­nih da su komu­ni­sti ili nji­hovi sim­pa­ti­zeri; Ovaj slu­čaj je bio naro­čito nepri­ja­tan jer je Film­ska aka­de­mija zabra­nila svim komu­ni­stima ili pri­sta­li­cama 5. amand­mana da uče­stvuju u kon­ku­ren­ciji za Oskara. Pro­šle nede­lje su i Pra­vilo o komu­ni­stima i miste­rija Ričo­vog tden­ti­teta izne­nada bili obelodanjeni.

Ispo­sta­vilo se da je Rič u stvari Dal­ton (Johny Got His Gun) Trambo (Trumbo), jedan od ,,dese­to­rice holi­vud­skih sce­na­ri­sta — oso­be­njaka“ koji su 1947. godine odbili da sve­doče na saslu­ša­nju o komu­ni­zmu u film­skoj indu­striji. Pro­du­cent Frenk King je uporno tvr­dio da je Robert Rič ,,neki mla­dić sa bra­dom iz Špa­nije“: ,,Oba­ve­zni smo prema našim deo­ni­ča­rima da kupu­jemo naj­bo­lje sce­na­rije. Trambo nam je doneo Hra­brog čoveka i mi smo ga kupili…“

U stvari, to je bio zva­nični kraj holi­vud­ske ,,crne liste“. Za zabra­njene sce­na­ri­ste, nezva­nični kraj je nastu­pio mnogo ranije. Tvrdi se da su za naj­ma­nje pet­na­est odsto holi­vud­skih fil­mova sce­na­rio napi­sali sce­na­ri­sti sa ,,crne liste“. Pro­du­cent King je izja­vio: ,,U Holi­vudu ima više duhova nego igde. Svaka kom­pa­nija u gradu sara­đi­vala je sa sce­na­ri­stima sa ‘crne liste’. Mi samo prvi potvr­đu­jemo ono što svi znaju.“

Čovek može da veruje, kao što ja veru­jem, da bi komu­ni­zam uni­štio svu našu slo­bodu, čovek može da bude pro­tiv njega svim srcem, pa da ipak isto­vre­meno veruje da je u slo­bod­nom dru­štvu nepod­no­šljivo da nekog spre­ča­vaju da sklapa dobro­voljne, uza­jamno pri­vlačne aran­žmane sa dru­gima samo zato što on veruje u komu­ni­zam ili ga pro­pa­gira. Nje­gova slo­boda uklju­čuje i slo­bodu da pro­pa­gira komu­ni­zam. Slo­boda uklju­čuje i slo­bodu dru­gih da ne posluju s njim pod tim okol­no­stima. Holi­vud­ska ,,crna lista“ bila je čin neslo­bode koji uni­štava slo­bodu zato što je bila tajni spo­ra­zum što je kori­stio pri­nudna sred­stva da spreči dobro­voljnu raz­menu. Nije uspeo zato što je lju­dima, zbog trži­šta, bilo skupo da odr­ža­vaju tu ,,crnu listu“, Komer­ci­jalni nagla­sak, činje­nica da ljudi koji vode pre­du­zeća imaju pod­sti­caj da zarade što više novca, šti­tila je slo­bodu poje­di­naca sa ,,crne liste“ dajući im dru­ga­čiji oblik zapo­sle­nja i pod­sti­čući ljude da ih zapošljavajiu.

Da su Holi­vud i film­ska indu­strija bili državna pre­du­zeća ili da je u Engle­skoj to bilo pita­nje zapo­šlja­va­nja u BBC-ju, teško je pove­ro­vati da bi ,,holi­vud­ska dese­to­rica“ ili njima slični našli zapo­sle­nje. Isto tako, teško je pove­ro­vati da bi pod ovim okol­no­stima verni sled­be­nici indi­vi­du­a­li­zma i pri­vat­nog pre­du­zet­ni­štva ili verni sled­be­nici bilo kog dru­gog gle­di­šta osim sta­tusa quo mogli da dobiju posao.

Makar­ti­zam je još jedan pri­mer uloge trži­šta u čuva­nju poli­tičke slo­bode iz našeg isku­stva. Pot­puno izvan bit­nih pita­nja koja su tu u igri i valja­no­sti optu­žnica, kakvu su zaštitu imali poje­dinci, a naro­čito vla­dini slu­žbe­nici, od neod­go­vor­nih optu­žbi i čepr­ka­nja po stva­rima koje su otkri­vali pro­tiv nji­hove volje? Nji­hovo pozi­va­nje na Peti amand­man bilo bi samo pra­zna sprd­nja da nije bilo alter­na­tive držav­nom zaposlenju.

Nji­hova osnovna zaštita bilo je posto­ja­nje pri­vatne trži­šne eko­no­mije u kojoj su mogli da zarade za život. Ni tako ova zaštita nije bila apso­lutna. Mnogi poten­ci­jalni pri­vatni poslo­davci bili su, ispravno ili pogre­šno, pro­tiv zapo­šlja­va­nja ovih ljudi pri­ko­va­nih na stub srama. Moguće da je u ovom slu­čaju bilo mnogo manje oprav­da­nja za tro­škove namet­nute mno­gim uspe­šnim lju­dima nego za tro­škove koji se obično nameću lju­dima koji zastu­paju nepo­pu­larne stvari. Ali u svemu tome važno je da su ti tro­škovi bili ogra­ni­čeni i ne pre­te­rano visoki, kao što bi bili da je državno zapo­sle­nje bilo jedina mogućnost.

Inte­re­santno je napo­me­nuti da je nesra­zmerno veliki udeo ume­ša­nih ljudi očito oti­šao u naj­kon­ku­rent­nije sek­tore eko­no­mije — malu pri­vredu, trgo­vinu, poljo­pri­vredu — tamo gde se trži­šte naj­više pri­bli­žava ide­alu slo­bod­nog trži­šta. Niko ko kupuje hleb ne zna da li pše­nicu od koje se hleb pravi gaji neki komu­ni­sta, repu­bli­ka­nac, faši­sta, crnac ili belac. Ovo ilu­struje način na koji bez­lično trži­šte odvaja eko­nom­ske aktiv­no­sti od poli­tič­kih pogleda i štiti ljude od dis­kri­mi­na­cije u eko­nom­skim aktiv­no­stima iz razloga koji su
ire­le­vantni za nji­hovu pro­duk­tiv­nost — bilo da su ovi razlozi pove­zani sa nji­ho­vim pogle­dima ili bojom kože.

Kao što ovaj pri­mer poka­zuje, grupe u našem dru­štvu čiji je ulog naj­veći u oču­va­nju i jača­nju kon­ku­rent­skog kapi­ta­li­zma jesu one manjin­ske grupe koje naj­lakše mogu da postanu pred­met nepo­ve­re­nja i mržnje većine — crnci, Jevreji, stranci, da pome­nemo samo naj­o­či­gled­nije. Da para­doks bude veći, nepri­ja­te­lji slo­bod­nog trži­šta — soci­ja­li­sti i komu­ni­sti — regru­to­vani su u nat­pro­por­ci­o­nal­noj sra­zmeri baš iz ovih grupa.Umesto da pri­znaju da ih je posto­ja­nje trži­šta zašti­tilo od sta­vova nji­ho­vih suna­rod­nika, oni pogre­šno trži­štu pri­pi­suju pre­o­stalu diskriminaciju.

_______________________________________________________________________

Mil­ton Frid­man — “Odnos eko­nom­ske i poli­tičke slo­bode“ pred­sta­vlja prvo pogla­vlje Frid­ma­nove knjige Kapi­ta­li­zam i slo­boda, kod nas obja­vljene u edi­ciji Glo­bal Book (Mil­ton Fri­ed­man, Kapi­ta­li­zam i slo­boda, Glo­bal Book, Novi Sad, 1997.) – Pre­vod: Zoe Pavlo­vić

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

One response »

  1. Lilly Tatic kaže:

    Reblogged this on TS IMPERIAL – BANKING NEWSLETTER and commented:

    Eko­nom­ska ure­đe­nja igraju dvo­struku ulogu u una­pre­đi­va­nju slo­bod­nog dru­štva. S jedne strane, slo­boda u eko­nom­skom ure­đe­nju sama po sebi je kom­po­nenta slo­bode u širem smi­slu, te je time cilj po sebi. S druge strane, eko­nom­ska slo­boda je i neza­me­njivo sred­stvo za posti­za­nje poli­tičke slobode.

    Prva od ovih uloga eko­nom­ske slo­bode zahteva pose­ban nagla­sak, jer naro­čito inte­lek­tu­alci imaju sna­žne pre­dra­sude u odnosu na nagla­ša­va­nje ovog aspekta slo­bode. Oni su skloni da pre­ziru ono što sma­traju mate­ri­ja­li­stič­kim aspek­tima života i sma­traju da je nji­hovo tra­ga­nje za navodno višim vred­no­stima dru­ga­či­jeg ranga po važno­sti i da zaslu­žuje posebnu pažnju. Za većinu osta­lih gra­đana, među­tim, nepo­sredni zna­čaj eko­nom­ske slo­bode može da se poredi bar sa indi­rekt­nim zna­ča­jem eko­nom­ske slo­bode kao sred­stvom poli­tičke slobode.

    Gra­đa­nin Velike Bri­ta­nije koji posle Dru­gog svet­skog rata nije smeo da pro­vede godi­šnji odmor u SAD zbog kon­trole kursa nije bio ništa manje lišen osnovne slo­bode nego gra­đa­nin SAD kome je, zbog poli­tič­kih uve­re­nja, uskra­ćena pri­lika da pro­vede godi­šnji odmor u Rusiji. Prvo je bilo tobože eko­nom­sko ogra­ni­če­nje slo­bode, drugo poli­tičko, a u stvari nema bitne razlike.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s