Baterijska viđenja stvarnosti

 flred200
 

U filozofiji postoji pojam apriorija, unutrašnje pojmovne šeme koja prethodi iskustvu, a nedavno je Slavoj Žižek jednu svoju knjigu posvetio temi paralaktičkog pogleda. To je pogled koji menja ono što vidimo zavisno od tačke posmatranja. Sve to nije ništa novo, još je Niče naglašavo da je svako mišljenje perspektivno, da nastaje i uslovljeno je posebnom perspektivom.

Na ovom tragu ovde ćemo uvesti pojam baterijskog viđenja. Ono je mnogo manje zahtevno za analizu od paralaktičkog viđenja, jer ono ne boji čitavu stvarnost određenim uglom gledanja, nego poput baterijske lampe osvetljava i omogućava subjektu da vidi samo jedan uzak deo stvarnosti, dok sve ostalo ostaje u tami.

Kod nas postoji bar tri takva načina razmišljanja: nacionalistički, neoliberalni i evropejski, kako ćemo ga za sad nazvati u nedostatku boljeg imena. Ova tri načina razmišljanja dominiraju javnim mnjenjem i budući da je ono slabo, nekritičko i nerefleksivno, u tim viđenjima se godinama ništa ne menja. Ovaj tekst će biti pokušaj da se ova viđenja makar opišu za neki budući razvoj, ukoliko se takva mogućnost pojavi.

Nacionalistički pogled je lako opisati. On vidi samo uvrede nanete vlastitom narodu, odnosno, naciji, pošto nacionalisti misle da su narod i nacija isto. Vlastiti narod nije učinio ništa loše, zločini ne postoje, nije zločin ubiti pripadnika drugog naroda u ime nekog nacionalnog cilja. Nacionalista onoga ko je optužen da je učinio nešto takvo proglašava za heroja odbrane nacije (Mladić, Gotovina). Nacionalista u svom vidokrugu skoro obavezno ima i crkvu koju doživljava kao marker pripadnosti narodu i instancu koja može da bezprizivno opravda zločine. On negira ono što mu je zajedničko sa suparničkom nacijom (jezik, pismo, poreklo), a vidi samo razlike. Vlastita kolektivna prava se rastežu do krajnjih granica, a prava drugih umanjuju ili sasvim negiraju. I to je otprilke to. Nacionalističko viđenje se u ovom iscrpljuje, a dominantne javnosti u postjugoslovenskim državama  kreću se u ovom okviru. Sa nacionalistom se ne može razgovarati o onom što on ne vidi – zločini vlastite strane, odgovornost – jer će razgovor vrlo brzo skrenuti na njegove teme, na zločine suprotne strane.

Neoliberalni pogled je nešto teže prepoznati nego nacionalistički. Dok nacionalista voli za sebe da kaže da je nacionalista, neoliberali bi se najradije sakrili pod neutralni “liberalni” kišobran. Međutim, liberalizam i neoliberalizam se razlikuju prevashodno po širini zahvata svetla koje baca njihova figurativna baterijska lampa. Neoliberalni pogled vidi najpre zločine i nepravde istorijskog državnog socijalizma kao i njegovu ekonomsku neefikasnost, a onda  i prednosti konkurencije i političkih sloboda. Ali, tu je kraj. U mraku ostaje kriza u okviru neoliberalizma, problem privatnih monopola, neizbežna korupcija u neoliberalnom sistemu, zločini i zloupotrebe neoliberalnih vlasti i država, smanjivanje prava zaposlenih. Zbog ovoga će neoliberali hvaliti Pinočeovu diktaturu ili Bušov napad na Irak, nezavisno od posledica koje su pratile te poteze. Nepravedna preraspodela koja dovodi do povećavanja jaza između bogatih i siromašnih, nezaposlenost, „akumulacija razvlašćivanjem“, monopolske privilegije, korupcija – sve to se ili ne vidi ili se posmatra kao anomalija koja se u okviru poretka može prevazići. Ili kao anomalija koja se direktno stavlja na raboš fantomskog komunizma koji još opstaje u sistemu.

Tu je posebno zanimljiv odnos prema korupciji. Korupcija je u neoliberalnom sistemu nužno razvijena iz više razloga. Neoliberalni sistem počiva na negaciji univerzalnih vrednosti, a korupcija se upravo tako može definisati, tako da ne postoje apriorne prepreke u okviru neoliberalnog poretka da se korupcija razvija. Korupcija mora biti prisutna kako bi jedino rešenje za javna dobra bila njihova privatizacija, što je osnovni cilj neoliberalizma. Najzad, korupcija je najčistiji oblik privatizacije i sasvim je u skladu sa neoliberalnim geslom „privatni vlasnik je uvek bolji“.

Posle uspostavljanja najnovije vlasti, kod nas je borba protiv korupcije postala tema dana, sa svim detaljima koje ovde ne moramo opisivati. Ali, zanimljivo je da, iako je najšira javnost pozitivno reagovala na ovu promenu, ona nije naišla na nepodeljenu podršku u našoj (neo)liberalnoj javnosti. Tome nije razlog samo odbijanje da se podrži lider jedne stranke, već i ovaj dubinski problem u okviru neoliberalnog načina mišljenja.

To se dobro videlo u intervjuu koji je M. Prokopijević dao radiju Slobodna Evropa na početku ove kampanje. Prokopijević sasvim dobro opisuje mehnizme korupcije (saradnja tajkuna i politike, manipulacije zemljištem) ali kada je u pitanju njeno kažnjavanje stepenasto ublažava ovaj kritički stav. Najpre kaže kako bi trebalo kazniti samo 10 većih slučajeva za primer, a onda napominje da bi to oteralo investitore i da bi verovatno bilo nemoguće jer su privatnici mnogo spretniji od države (privatni vlasnik je uvek bolji). Prokopijević završava intervju predviđanjem da se ništa neće ni desiti osim eventualne osude nekog perifernog političara i dodaje da “zloupotreba službenog položaja” kao krivično delo ne postoji nigde u Evropi i da se to delo kači svakome ko se vlastima ne sviđa. Drugim rečima, na više retoričkih načina se obeshrabruje borba protiv korupcije tako što se ukazuje da je ona štetna, nemoguća i neopravdana. Sličan stav je nedavno izrazio i Dejan Ilić: „Korupcija nije bitna tema za Srbiju. Borba protiv korupcije je laž koja potiskuje bavljenje politikom u Srbiji.”, gde se sada borba protiv korupcije obeshrabruje kao nevažna i lažna. Objašnjenje koje se nameće je da neoliberali jednostavno ne žele da korupcija bude tema.

Treće baterijsko viđenje smo nazvali evropejskim, a možemo ga nazvati i lustracijskim, opet u nedostatku boljeg imena. Ovo viđenje je specifično za Srbiju i verovatno zemlje u sličnoj poziciji i ne naslanja se na raširene ideologije kao što to čine nacionalizam i neoliberalizam. Lustracijski pogled je koncentrisan na “suočavanje sa prošlošću”. Po njemu, suočavanje sa ratnom prošlošću Srbije je jedina tema kojom se treba baviti pošto se ono vidi kao pretpostavka za sve drugo.  Suočavanje nije samo sebi cilj, ono treba da vodi uočavanju i priznavanju krivice, izvinjenju, pokajanju i pristajanju na primerenu kaznu u vidu umanjivanja kolektivnih prava vlastitog naroda. Zbog toga Kosovo treba da bude priznato, R. Srpska ukinuta, odnosi sa Hrvatskom neometani prošlošću itd. Suočavanje sa prošlošću proizvodi i unutrašnje političke posledice: akteri koji su učestvovali u vlasti u prošlosti treba da budu lustrirani, a pošto za zločine u prošlosti nisu krivi samo pojedinci nego i većina koja ih je podržala, njihov demokratski interes može biti suspendovan a njihova sloboda treba da bude trajno ograničena ulaskom Srbije u EU. Taj ulazak se vidi kao jedini način da zemlja i region ne potonu u sukobe i nerazvijenost. Svako smanjivanje postojećih kolektivnih prava ove grupe koja je kriva za rat je poželjno, bilo kao kazna bilo kao prevencija. Zbog toga je, na primer, veća autonomija Vojvodine podržana. Dakle, lustracijsko viđenje se kreće u okviru jednostavne šeme: zločini Srbije – suočavanje – kažnjavanje – lustracija – smanjivanje kolektivnih prava – EU kao garant neponavljanja prošlosti.

Kao što smo već rekli, ovaj način viđenja je u velikoj meri specifičnost Srbije. U Hrvatskoj je postojala i još uvek postoji snažna javnost koja se zalaže za suočavanje sa prošlošću i odlazak sa vlasti i hapšenje odgovornih za zločine, ali nema ovog momenta smanjivanja kolektivnih prava u samoj Hrvatskoj i nema fokusa samo na suočavanje sa vlastitom prošlošću. Lustracijski pogled kod nas ne bavi se prošlošću drugih nacija (za to je postojala i formula “čistiti samo u svom dvorištu”), ne trudi se da univerzalizuje zahteve i stepen kažnjavanja, niti da opravda zahteve za umanjivanjem kolektivnih prava, ne vidi problem koji na demokratski sistem ostavlja zahtev za lustracijom, ne vidi problem sa tutorstvom EU.

Sve ove osobine nedavno su došle do izražaja oko pitanja belog glasa. Pošto je beli glas bio prodemokratski glas u odnosu na građane Srbije, evropejci  su mahom bili oštro protiv njega, a za glasanje za partije koje dele evropejsko-lustracijske stavove, kakav je eksplicite LDP, a u oportunoj meri  i DS. Oni su videli skandal u tome da se ne glasa za ove partije a još veći skandal u eventualnom glasanju za SNS po modelu koji je predložila Vesna Pešić, jer su oba glasanja bila usmerena radikalno suprotno od lustracijskog pogleda koji je nalagao lustraciju, makar glasanjem, i zanemarivanje svega što se nije nalazilo u lustracijskom pogledu (korupcija, kontrola medija, suspenzija demokratije). Lustracijski pogled takođe najčešće ne vidi da se ono što on osvetljava poklapa sa viđenjem nacionalista iz rivalskih nacionalizama.

Ova tri pogleda na stvarnost koja smo analizirali,  a koji se mogu vezati i za već poznate Prvu, Drugu i Srbiju (većine) ekonomista, u stvari imaju nešto zajedničko. To su sve desni pogledi. Prva dva su eksplicitno desni, a treći je desni po saveznicima (SAD, EU, tajkuni u medijima) i po formalnoj sličnosti sa nacionalizmima okolnih noroda.

Cilj ovog teksta je da se okolina ovih suženih, baterijskih pogleda na stvarnost osvetli.

Vladimir Milutinović

– See more at: http://filozofijainfo.com/stvarnosti&catid=90:nacionalizam&Itemid=115#sthash.1rBziaNk.dpuf

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s