Јамес Гуиллауме (1876): Идеје о друштвеном уређењуПетак, 16 новембар 2012 01:41

Имплементација идеја изложених на страницама које ћете управо прочитати може се остварити само револуционарним покретом.

Вода се до тачке на којој може пробити брану која је задржава не подиже за један дан: вода се подиже полако и постепено, али када једном досегне жељени ниво, рушење је брзо и брана пропада у трен ока. Постоје, дакле, двије сукцесивне појаве, од којих је друга неопходна последица прве: прва је полагана промена у размишљању, промена потреба и метода деловања у друштву, а када ово обраћење с временом дође довољно далеко да се потпуно проведе у дело, долази нагла и одлучујућа криза, револуција, која је само врхунац дуготрајног развоја, изненадна промена која се дуго припремала и коначно постала неминовна.

Ниједној озбиљној особи неће се догодити да унапред назначи начине и средства којима треба спровести револуцију, ту преко потребну увертиру за друштвену обнову. Револуција је природна појава, а не чин 1 или неколицине појединачних воља, она не делује у складу са неком унапред утврђеном шемом, него се дешава на несавладив подстицај потреба који нико не може наредити. Не тражите, стога, од нас нацрт револуционарнога похода: такве детињарије препуштамо онима који још увек верују у могућност и ефикасност персоналних диктатура у остварењу људског ослобођења.

Ограничићемо се на то да укратко изложимо оно што сматрамо пожељним карактером револуције, ако желимо избјећи повратак на странпутице из прошлости. Тај карактер изнад свега треба бити негативан и деструктиван. Није ствар у томе да се поправе неке старе институције не би ли се прилагодиле новом друштву, него о томе да им се стане на крај. Ради се, дакле, о потпуном укидању владе, војске, судова, Цркве, школе, банака, и свега што је с њима повезано. Истовремено, постоји позитивна страна револуције: то је радничко присвајање средстава за рад и читавог капитала.

Требали бисмо објаснити како замишљамо ово преузимање власништва. Прво, дозволите нам да кажемо нешто о земљи и сељаштву.У неким земљама, али посебно у Француској, буржуји и клер дуго су настојали преварити и преплашити сељаке говорећи им да је циљ револуције одузети им земљу. То је подмукла лаж непријатеља народа. Револуција жели управо супротно: циљ јој је одузети земљу буржоазији, племству и клеру, да би је разделила оним сељацима који је уопште немају. Ако нека површина припада сељаку и он је обрађује, револуција у то неће дирати. Управо супротно, да је слободно поседује биће му загарантовано и бит ће ослобођен свих намета. Земљу од које је државна благајна убирала порез и која је била под тегобним хипотекама, револуција ће ослободити баш као што ослобађа радника: нема више пореза, нема више хипотека; земља је поново слободна, као и човек.

Што се тиче земље буржуја, племства и клера, земље коју су сеоски сиромаси обрађивали до дана данашњег за своје господаре, револуција ће је одузети онима који су је украли и вратити је онима којима по правди припада, онима који је обрађују.

Шта ће револуција направити да одузме земљу буржоазији, израбљивачима и преда је сељацима? До данас, кад год би буржуји провели политичку револуцију, кад год би повели један од оних покрета чији је једини исход био да се народу промијене господари, имали би обичај земљи објављивати декрете и прогласе о жељама нове владе: комунама би био послат декрет, а префект, судови, градоначелник и жандари бринули су о његовој имплементацији.

Права народна револуција неће следити тај пример: неће састављати декрете, неће захтевати услуге полиције и владе. Људе неће настојати ослободити декретима, речима на папиру, него делима.

Сељаци

У овом поглављу ћемо испитати начин на који се сељаци требају организовати да би извукли највећи могући добитак од својег средства за рад, од земље.

Након револуције, ево положаја у којем ће се наћи сељаци: неки, који су већ били ситни поседници, задржавају део земље који настављају обрађивати својим снагама, заједно са својом породицом. Остали, а њих је више, закупници код неког крупног земљопоседника, или надничари код неког фармера, удружиће снаге да би заузели велики део земље, и обрађиваће га заједнички. Од ова два договора, који је бољи?

Ово није питање теорије, јер ми полазимо од чињеница и утврђујемо што се може непосредно спровести. С тог гледишта, за почетак кажимо да је основна ствар, ствар због које је и предузета револуција, остварена: земља је постала власништво онога ко на њој ради, сељак више не ради за добит израбљивача који живи од његова зноја.

Када је остварен овај огроман добитак, остало је мање важно: ако тако пожеле, сељаци могу поделити земљу на засебне поседе и сваком раднику доделити један од њих, или уместо тога могу узети земљу у заједничко власништво и обрађивати је заједно. Међутим, премда ово може бити мање важно у поређењу са основном чињеницом, ослобођењем сељака, питање најбољег приступа обрађивању и поседовању земље такође заслужује пажљивије испитивање.

У региону која би пре револуције била напучена сељацима ситним поседницима, тамо где тло није погодно за велика имања, где се пољопривреда још увек држи метода из времена патријарха или где је употреба машина непозната или слабо раширена – у таквој регији бит ће природно да сељаци задрже облик својине на који су навикли. Сваки од њих ће наставити да ради на свом поседу, као што је чинио раније, с том разликом да ће његови претходни слуге (ако их је имао), постати његови колеге ис њим ће делити плодове земље стечене заједничким трудом.

Но, вероватно је да ће након неког времена сељаци који су остали ситни поседници увидети предности које могу имати промијене ли свој традиционални начин рада. За почетак, удружити ће се да би основали мали комунални канцеларија задужен за продају или размену њихових производа: то почетно повезивање довешће их до тога да га испробају иу вези других ствари. Деловаће заједнички да би набавили различите машине конструисане да им олакшају рад; међусобно ће си помагати у обављању неких задатака који се боље изводе када их брзо ради велик број руку, и без сумње ће на крају почети опонашати своју браћу, индустријске раднике и оне са великих поседа, и одлучити да уједине своју земљу и оснују пољопривредно удружење. Неколико година држат ће се старих навика, али чак и ако у неким комунама прође читав нараштај пре но што се сељаци одлуче за колективно власништво, та одгода неће представљати озбиљан проблем; јер, није ли крајњи циљ сеоског пролетаријата, чак и оним у комунама које се држе прошлости, популација слободних радника који живе у обиљу и миру?

С друге стране, тамо где постоје велики посједи, огромна имања са знатним бројем радника чији су усклађени и здружени напори неопходни за обрађивање земље, превладава колективно власништво. Видећемо да територију читаве 1 комуне, а понекад и неколико њих, сачињава један једини пољопривредни посед, где се користе методе пољопривредне производње на велико. У тим огромним заједницама пољопривредних радника неће бити покушаја да се на истој земљи узгоје различити производи, као што то данас чини ситни сељак на својој малој парцели; 1 поред других, на једном хектару земље, нећемо видети мали део са пшеницом, мали део са кромпирима , онај са лозом па с крмивом, воћкама итд Због еколошких услова, положаја и хемијског састава, свако тло је погодно за један избор производа: стога, неће се сијати жито на земљи која погодује лози, неће се покушавати узгојити кромпир на тлу које би боље послужило као пашњак. Ако има земљу само једног типа, пољопривредна заједница ће узгајати само једну врсту производа, знајући да узгој на велико доноси много боље резултате уз мање рада, и производе које треба набавиће разменом, радије него да производи мален урод лошијег квалитета на тлу које за то није погодно.

Унутрашња организација пољопривредне заједнице неће нужно свуда бити иста: пре ће бити доста разнолика већ према преференцијама удружених радника; ако се придржавају принципа једнакости и праведности, у вези с тим треба узети у обзир само оно што им је практично и корисно.

Управљање заједницом може се поверити или једној особи или већу које су одабрали сви њени чланови: чак ће бити могуће раздвојити различите административне функције и поверити их засебним комитетима. Трајање радног дана неће одредити неки општи закон који је примењив на националном нивоу, него ће о њему да одлучи сама заједница. Како је заједница веза свих пољопривредних радника у региону, треба прихватити да ће се, што се трајања радног дана тиче, о стандардној пракси по свој прилици заједнички договорити сви радници. Производи рада припадају заједници и од ње сваки члан прима, или у натури (основне животне потрепштине, одећу, итд) или у валути за размену, накнаду за обављени рад. У неким удружењима, таква накнада биће сразмерна одрађеној сатници; другде ће одражавати и сатницу и природу обављених задужења; но, могуће је испробати иу пракси спровести и другачије договоре.

Питање расподеле постаје мање важно 1 када се реши питање власништва и када више нема капиталиста који живе на рачун радничких маса. Међутим, сматрамо да је начело којем бисмо се требали покушати што више приближити ово: од сваког према способностима, свакоме према потребама. Једном када се – захваљујући машинама и напредовању спознаја о индустрији и пољопривреди – производња толико повећа да у великој мери премаши потребе друштва – а то ће се догодити унутар неколико година од револуције – 01:00 када стигнемо до тога доћи ће крај савесном одмеравању удела за сваког радника: сваки од њих моћи ће посегнути у издашне друштвене резерве, задовољити све своје потребе, без страха да ће их икада исцрпети, а злоупотребу и расипање ће спречити морални осећај који ће израсти међу слободним и једнаким радницима. У међувремену, за време прелазног периода свака комуна за себе треба одредити методу коју сматра најприкладнијом за расподелу производа међу својим члановима.

Индустријски радници

Као што је то са сељацима, могуће је разликовати и неколико категорија индустријских радника. За почетак, постоје струке у којима су оруђа практично безначајна, где подела рада не постоји или једва да постоји, и где, последично, појединачни радник може произвести сваки производ једнако добро као и када би радио са другима. Овамо припадају, на пример, професије кројача, обућара, итд Затим постоје струке које захтевају сарадњу више радника, утичу се ономе што се описује као снага колектива, и тај приступ већином следе у радионицама: пример су штампарска радници, столари и зидари. Напокон, постоји и трећа индустријска категорија у којој се подела рада јако развила, у којој се производи на велико иу којој је потребно употребљавати моћне машине и имати приступ знатном капиталу. Примери су текстилна, металуршка постројења, рудници итд  [1]

У случају радника који припадају првој категорији, колективни рад није неопходан: и без сумње ће се у много случајева догодити да ће у својој малој радионици кројач или обућар радије радити сами. То је сасвим природно, особито зато што у мањим комунама може постојати само један радник у сваком од ових заната. Па ипак, премда не желимо дирати у независност појединца, сматрамо да је, тамо где је то могуће, боље радити заједнички: у друштву себи једнаких, раднику подстицај даје могућност одмјеравања са осталима: он ће производити више, радити срчаније, поврх тога, заједнички рад омогућава појединцу да боље прати целину, а целини да прати појединца.

Што се тиче радника из друге две категорије, њима удруживање намеће сама природа њиховог рада: како њихова средства за рад више нису само алати за личну употребу, већ су пре машине или алати чија употреба захтева сарадњу више радника, власништво над том опремом не може бити другачије него колективно.

Свака радионица, свака фабрика стога ће бити радничко удружење које ће бити слободно да собом управља онако како сматра прикладним, све док су појединцима гарантована њихова права и све док се у пракси спроводе начела једнакости и правде. У претходном поглављу, у вези пољопривредних радничких удружења или заједница понудили смо, с обзиром на управљање, радно време и расподелу производа, примедбе које су, наравно, подједнако примењиве на индустријске раднике и зато их не морамо понављати. Управо смо рекли да, где год постоји индустрија која захтева нешто сложенију опрему и заједнички рад, мора постојати заједничко власништво над средствима за рад. Али постоји нешто што треба утврдити: треба ли то заједничко власништво припадати искључиво оној радионици у којој се користи, или би уместо тога требало да буде власништво свих радника ове или оне индустрије?

Сматрамо да је ово последње решење исправно. Када, на пример, ако дође револуција, штампарији града Рима преузму све градске штампарије, они би се одмах требали састати на општој скупштини и на њој објавити да су све штампарије у Риму заједничко власништво свих римских штампарских радника. Након тога би, чим то буде могуће, требало да предузме следећи корак и исказати солидарност са штампарским радницима из осталих градова у Италији: исход овог солидарног споразума биће установљење свих штампарија у Италији као колективног власништва федерације италијанских штампарских радника. На основу овог позаједничења, штампарска радници широм Италије моћи ће ићи радити у било који град у земљи, и биће им загарантовано да ће тамо наћи средства за рад којима ће се имати право служити.

Али, док, према нашем мишљењу, власништво над средствима за рад треба да буде додељено удружењу, ми не мислимо рећи да, изнад тимова радника који сачињавају радионице, треба постојати нека врста индустријске владе овлашћене за располагање средствима за рад онако како сматра прикладним. Не: радници различитих радионица освојена средства за рад уопште не препуштају бризи неке више моћи зване корпорације. Они чине следеће: под одређеним условима једни другима гарантују право уживања освојених средстава за рад и, давши својим колегама из осталих радионица удео у тој овлашћења, заузврат примају удео у власништву над средствима за рад о којима брину колеге с којима су ушли у солидаран договор.

Комуна

Комуна обухвата раднике који стално бораве на истом локалитету. Узевши као модел комуну каква постоји у највећем броју случајева, и занемаривши изузетка, дефинирајмо комуну – као локалну федерацију удружења произвођача. Ова локална федерација или комуна основана је да би обављала одређене службе које нису ствар само овог или оног удружења, него их се све тичу и зато су познате као јавне службе. Комуналне јавне службе могу се подвести под следеће рубрике:

А) Јавни радови

Сви домови су власништво комуне. Након револуције, сви привремено настављају живјети у истим пребивалиштима као и пре, а изузетак су породице које су живеле у нездравим или сувише неприкладним домовима и које комуна одмах треба преселити у празне станове зграда које су раније биле власништво богаташа.

Изградња нових кућа са здравим, пространим и удобним становима, који ће заменити сиротињске шупе из округа у којима је народ раније живео, биће један од првих задатака слободног друштва. Комуна ће се томе одмах посветити и притом неће само успети да ангажује зидарска, столарска, браварска, кровопокривацки предузећа, итд, него ће одмах пронаћи и корисно занимање за мноштво људи који су пре револуције били без посла и без заната; они ће се запослити као радници на градилиштима која ће се отворити широм ослобођене регије, нарочито у градовима. Нове зграде биће подигнуте на трошак свију – што значи да ће различите струке грађевинара заузврат за обављени рад од комуне примити обвезнице које су им потребне да би обилато могли субвенционирати уздржавање свих својих чланова. А будући да ће куће бити изграђене на трошак свију, биће потребно да буду доступне свима, што значи да ће њихово коришћење бити бесплатно, и од никога се неће захтевати да плаћа порез или ренту за стан који ће заузети.

Будући да су станови бесплатни, чини се да би то могло довести до озбиљних размирица, јер нико неће бити вољан да задржи лош смештај и сви ће се препирати око најбољих станова. Но, сматрамо да би било погрешно помислити да би из тога могли произаћи озбиљни проблеми, а ево и зашто. Прво, требали бисмо рећи да је неспремност на живот у лошем смештају и чежња за бољим сигурно врло легитимна жеља: и управо смо због те жеље, чијем ћемо снажном појављивању бити сведоци, сигурни да ће свуда, ради њеног задовољења, бити предузети енергични кораци – кроз изградњу нових домова. Али док се не изграде, заиста ћемо морати бити стрпљиви и сналазити се са постојећом залихом: као што смо рекли, комуна ће се побринути за најхитније потребе и најсиромашније породице ће сместити у прозрачне куће богаташа: а када је реч о остатку популације, верујемо да ће револуционарно одушевљење уродити осећајем несебичности и пожртвовности који ће обезбедити да свако са вољом, барем накратко, поднесе неудобан смештај, и да се никоме неће десити да се посвађа са сретнијим суседом који привремено може имати удобнији смештај.

Након неког времена, захваљујући енергији с којом ће радити грађевинари, а на подстицај широко распрострањених захтева, смештаја ће бити у изобиљу и моћи ће се задовољити сваки захтев: свако ће само требати бирати и бит ће сигуран у то да је смештај по његовом укусу осигуран .

Ово што говоримо уопште није толико фантастично или чудесно колико би се таквим могло чинити онима који свој поглед никада нису усмерили с ону страну хоризонта буржујске друштва: управо супротно, ствари не би могле бити једноставније или природније, толико природне да би било немогуће да се све одигра другачије. Заправо, чиме би се запослиле војске зидара и осталих грађевинских радника, ако не бескрајном изградњом удобних станова који би заиста били вредни тога да у њима станују чланови цивилизиранога друштва? Хоће ли их они требати градити годинама, све док свака породица не добије сопствени стан? Не. То ће бити краткорочан подухват. Када га једном доврше, хоће ли одложити своја оруђа? Не, наравно да не: они ће наставити да раде, побољшавати и обнављати постојеће залихе, и туробне четврти, уске уличице, неприкладне куће наших садашњих градова постепено ће ишчезнути: на њиховом месту биће подигнуте куће у којима ће бити смештени радници којима ће бити враћена њихова људскост.

Б) Размјена

У новом друштву неће више бити трговине у смислу који тај појам има данас. Свака комуна ће основати канцеларију за размјену, чији ћемо рад управо што боље објаснити.

Радничка удружења, као и појединачни произвођачи (у секторима у којима се може наставити појединачна производња) своје производе ће похранити у канцеларији за размену. Вредност различитих производа биће одређена унапред договором између регионалних струковних федерација и различитих комуна, а на основу статистика. Канцеларија за размену ће произвођачима у вредности њихових производа издавати ваучере за размену: ови ваучери важиће на читавом територију Федерације комуна. Од производа на тај начин похрањених у канцеларији за размену, неки су намењени за употребу у самој комуни, а остали за извоз у друге комуне, а тиме и за размену са осталим производима. Први од ових производа биће послани на различите комуналне тржнице – за њихово оснивање прибегава се привременом коришћењу за то најпогоднијих дућана и складишта некадашњих трговаца. Од тих тржница, неке ће бити намењене прехрамбеним намирницама, одећи друге, треће кућанским потрепштинама итд Производи за извоз требају остати у општим складиштима, све док их се не пошаље комунама којима требају.

Предухитримо једну примедбу. Може нам се рећи: уреди за размену у свакој комуни преко ваучера произвођачима дају доказ о вредности њихових производа и то пре но што имају било какво гаранција да ти исти производи „иду“. Ако производи не буду „ишли“, у каквом је онда положају канцеларија за размену? Не ризикује ли губитак и није ли деловање које му је поверено веома ризично? На то одговарамо да је сваки уред за размену унапред сигуран у то да ће производи које прима „ићи“, тако да не може бити никаквих проблема у томе што произвођачима одмах издаје потврду о њиховим вредностима у облику ваучера за размену.

Постојаће неке категорије радника којима ће бити физички немогуће донети своје производе у уред за размену: такав пример су грађевински радници. Али канцеларија за размену ће им свеједно служити као посредник: они ће у њему регистровати различите радове које су обавили, чија ће вредност бити увек договорена унапред, и канцеларија ће им за ту вредност издати ваучере. Исто ће важити и за различите раднике запослене у комуналној администрацији: њихов рад добија облик, не индустријски произведене робе, него пружених услуга; те услуге биће вредноване унапред и канцеларија за размену ће издавати потврде о њиховој вредности.

Улога канцеларије за размену није само примати производе које му доносе радници комуне: он сарађује са осталим комунама, и увози производе које је комуна присиљена набавити споља, или као додатак исхрани, или као сировине, гориво, фабричке производе итд Такви увезени производи се заједно са локалним производима нуде у комуналним складиштима. Потрошачи долазе у различита складишта, машући својим ваучерима који се могу поделити на купоне различитих вредности: и тамо, на основу стандардне цене, набављају сву робу која им може требати.

До сада, наш понуђени приказ делатности уреда за размену не разликује се битно од садашње трговачке праксе: заправо, ове делатности нису ништа друго него купопродајне трансакције: канцеларија купује производе од произвођача и продаје их потрошачима. Али сматрамо да ће се након неког времена моћи исправити мањкавости праксе канцеларије за размену и да ће с временом нови аранжман заменити овај стари: размена ће ишчезнути и место препустити једноставној расподели.

Ево шта под тиме подразумевамо:

Све док је залиха неког производа мањкава и све док се он у комуналним складиштима налази у мањој количини од оне потребне потрошачима, потребно је увести мере за његову рационалну расподелу: најлакши начин да се проведе рационална расподела је да се потрошачима тај производ продаје, што значи да га се учини доступним само онима који ће за њега понудити неку цену. Али када, захваљујући чудесном порасту производње који ће неизбежно уследити када се рад рационално организује – 01:00 када, захваљујући том порасту, ова или она врста производа премаши количину коју популација може потрошити, више неће требати ограничавати потрошаче; моћи ће се без продаје, која је била својеврсна кочница претераној потрошњи: комунални уреди више неће продавати производе потрошачима, већ ће им их делити у складу са њиховим захтевима.

Ова замена размене расподелом може се спровести брзо када је реч о основним потрепштинама: јер почетни напори удружења произвођача биће пре свега фокусирани на њихову обилату производњу. Ускоро, друге ствари, које је данас још увек тешко набавити и које се због скупоће сматра луксузом, моћи ће се производити на велико и постати предмет расподеле, а то значи широке потрошње. С друге стране, други предмети, малобројни и не тако важни (рецимо, бисери, дијаманти, неки метали) никада не могу постати предмети опште употребе јер им је доступност по природи ограничена; али, будући да више неће бити на високој цени као данас, за њима једва да ће постојати потражња, уз изузетак научних удружења која ће их желети похранити у природословне музеје или их употребљавати у производњи неких инструмената.

Ц) Прехрамбени производи

Снабдевање прехрамбеним намирницама, на неки начин, само допуњује услугу размјене. Заиста, ово што смо управо рекли о канцеларији за размену, може се применити на све производе, укључујући производе намењене посебно за исхрану. Међутим, сматрамо да је корисно у засебном пасусу додате нешто детаљније објашњење поступака потребних за расподелу главних прехрамбених производа. Данас је трговина пекарским и месарским производима, винима и производима из колонија препуштена на милост и немилост приватника и шпекуланата који се свакојаким преварама настоје обогатити на рачун потрошача. Ново друштво ће то морати одмах исправити, а лек ће се састојати у томе што ће све што има везе са расподелом основних прехрамбених намирница, добити статус комуналне јавне услуге.

Но, припазимо: ово не значи да комуна присваја неке гране производње. Не: сама производња остаје у рукама производних удружења. Али у случају, рецимо, хлеба, од чега се састоји производња? Од ничега осим узгоја жита. Пољопривредник сеје и жање жито и доставља га за комуналну размену: ту улога произвођача престаје. Млевење тог жита у брашно, претварање брашна у хлеб више немају никакве везе са производњом; то је рад упоредив са радом који обављају различити запослени комуналних трговина, рад који се обавља да би се прехрамбени производ, жито, учинио доступним потрошачима. Исто важи и за говедину, итд

Дакле, можемо видети: са становишта начела, нема ничега логичнијег од тога да пекарница, месарница, винарија, итд буду у надлежности комуне. Као последица, жито, 01:00 када стигне у трговине комуне, треба самлети у брашно у комуналној воденици (подразумева се да неколико комуна може делити исту воденицу): брашно треба претворити у хлеб у комуналним пекарама, а хлеб ће комуна поделити потрошачима. Исто важи и за месо: животиње се кољу у комуналним кланицама и комадају у комуналним месарнице. Вина се складиште у комуналним подрумима и потрошачима их издаје специјализовано особље. Напокон, остале прехрамбене намирнице, већ према томе треба ли их потрошити одмах или не, похрањују се у комуналним складиштима или их се излаже на тржницама камо их потрошачи могу доћи потражити.

Размјену ће се што брже настојати надоместити расподелом првенствено с обзиром на ову категорију производа – хлеб, месо, вино итд Када се једном свима успе обезбедити издашна снабдевање храном, доћи ће до осетног напретка у наукама, индустрији и цивилизацији уопште.

Д) Статистика

Комунални комитет за статистику биће задужен за упоређивање свих статистичких података који имају утицаја на комуну. Различита тела или удружења произвођача стално ће ажурирати податке о својем чланству ио променама свог особља, тако да подаци о броју чланова запослених у различитим гранама производње могу бити одмах доступни.

Статистички комитет ће од канцеларије за размену набављати обухватне податке о производњи и потрошњи. Преко статистика које се на овај начин прикупљају од свих комуна у региону, моћи ће се научно утврдити равнотежа између производње и потрошње: равнајући се према таквим подацима, моћи ће се повећати број запослених у гранама где је производња била недовољна, и обавити прерасподела радника тамо где је производња прекомерна. Захваљујући њима моћи ћемо одредити – не савршено, али за праксу довољно добро – релативну вредност различитих производа и то ће послужити као темељ за цене уреда за размену. Али то није све: комитет за статистику и даље ће морати да обављају задатке које су тренутно у надлежности грађанске државе – он ће бележити рођења и смрти. Нећемо рећи бракове јер у слободном друштву добровољно сједињавање мушкарца и жене више неће бити службен чин, него радије посве приватан чин без потребе за правним санкционисањем. Многе друге ствари улазе у надлежност статистичког комитета: болести, метеоролошка посматрања, укратко, све што се дешава редовно и стога подлеже бележењу и прорачунима, и на основу чије се статистичке анализе могу добити неки подаци, а повремено чак и извести неки научни закони.

Е) Хигијена

У рубрику хигијене сврстали смо разноврсне јавне службе чије је добро обављање кључно за одржавање здравља у комуни. Прво место припада, наравно, здравственој заштити, коју ће комуна учинити доступном свим својим члановима те бесплатном. Лекари више неће бити индустријалци који на болеснима настоје што више да зараде; они ће бити запослени комуне, она ће их плаћати, и њихова брига биће доступна свима којима затреба. Али лекарска брига само је један део ове сфере људског деловања и знања која се односи на здравље: онај који се тиче излијечења. Но, није довољно лечити болести, треба их и спречити. И то је права улога хигијене.

Могли бисмо наставити па наводити и остале ствари на које би требало обратити пажњу, а улазе у надлежност хигијенског комитета, али ово мало што смо управо рекли за сада је довољно да се стекне представа о његовим функцијама и важности.

Ф) Безбедност

Ова служба обухвата мере неопходне да се зајамчи лична сигурност сваког становника комуне, као и да се заштите грађевине, производња, итд, од сваког разарања и несрећа. Мало је вероватно да ће и даље бити случајева крађе и разбојништва у друштву у којем ће свако моћи да живи слободно од плодова свог рада иу којем ће му бити задовољене све потребе. Материјално благостање, као и интелектуална и морална оплемењеност која ће проистећи из истински људског одгоја и образовања пруженог свима, у сваком случају ће изузетно проредити ону врсту злочина која је производ разузданости, беса, окрутности и других порока.

Међутим, мере предострожности ради очувања безбедности особа неће бити бескорисне. Ова служба, коју би се могло – да тај појам нема одвећ погрешне импликације – назвати комуналном полицијом, неће као данас бити поверена специјализованим одредима; сваки становник биће дужан у њој учествовати, и измењивати се у обављању различитих безбедносних служби које ће основати комуна.

Овде ће се без сумње шпекулирати о поступању према некоме ко је крив за убиство или друге насилне злочине у егалитарном друштву. Очигледно, убици се не може дозволити да безбрижно одшета својим путем, под изликом поштовања права појединца и оповргавања ауторитета, нити можемо чекати да му неки жртвин пријатељ одузме живот у замену за онај који је он био одузео. Биће потребно одузети му слободу и задржати га у посебној установи све док га се са сигурношћу не буде могло вратити у друштво. Како према њему треба поступати за време заточеништва? У складу с којим принципима ће се одредити трајање тог заточеништва? То су осетљиве ствари, и мишљења су још увек подељена. Да би се оне решиле, биће потребно да се поуздамо у методу покушаја и грешке: али чак и већ сада знамо да ће, захваљујући карактерним променама које ће бити исход образовања, злочин постати велика реткост: злочинце за које се данас сматра да су застрањење , сматрати ће се болеснима или лудима; питање злочина које данас запошљава толико судија, адвоката и тамничара, изгубиће на друштвеној важности и постати ће само натукница у филозофији медицине.

Г) Дете није ничије власништво

Прва ствар коју треба размотрити је уздржавање деце. Данас су за негу и едукацију своје деце задужени родитељи; ово је исход лоше праксе која дете сматра родитељским власништвом. Дете није ничије власништво, него припада себи; а док траје период у којем се још увек не може да се побрине за сопствену заштиту, и када због тога може бити извргнуто израбљивању, на друштву је да га заштити и зајамчи му неометани развој. На друштву је и да се побрине за његово уздржавање: субвенционирањем његове потрошње и разноврсних трошкова које ствара његова едукација, друштво му само даје предујам који ће дете вратити својим радом 1 када постане произвођач.

Стога, за дететово уздржавање требало би да брине друштво, а не родитељи. Верујемо да се, када једном прихватимо то опште правило, требамо суздржати од прописивања неког прецизног и детаљног начина на који би га требало имплементирати; требали бисмо ризиковати утопизам; морамо слободи пружити прилику и причекати штогод што нас искуство има научити. Кажимо само то да с обзиром на дете друштво представља комуна и свака комуна ће требати утврдити који начин сматра најбољим за издржавање деце: на неким местима, предност ће се дати заједничком животу, негде другде деца ће бити остављена мајкама, барем до неке доби, итд .

Али ово је само једна страна овог питања. Комуна децу храни и облачи, даје им кров над главом: ко ће их поучавати, ко ће од њих направити људе и произвођаче? И према каквом плану ће се одвијати њихова едукација? На оваква питања наш одговор ће бити: едукација деце требала би бити целовита, што значи да би истовремено требало да се развија све телесне и интелектуалне способности, тако да се дете претвори у свестрану одраслу особу. Овакву едукацију не би требало поверити посебној касти учитеља: свако ко може да понуди неко знање, умеће или занат, може га поделити и требао бити бити позван да га подијели.

У едукацији треба разликовати два нивоа: једну на којој дете, између пете и дванаесте године, још увек није достигло доб за стицање подуке у наукама, и када заправо треба развити његове телесне способности, и другу на којој дете, између дванаесте и шеснаесте године, треба увести у више грана људског знања, и истовремено бити на пракси у једној или више грана производње.

Као што смо видели, на првом нивоу се у бити ради о развоју дечјих телесних способности, јачању тела и увежбавању осетила. Данас су задаци изоштравања вида, слуха или увежбавања развијања спретности руку препуштене случају; за разлику од тога, рационална едукација ће, посебним вежбама, око и ухо учинити онолико колико снажнима за то у њима има потенцијала; а што се тиче руку, брижљиво ће се пазити да се деца не навикну само на коришћење десне руке: уложит ће се труд у то да буду спретна ис једне ис друге руком. Истовремено са увежбавањем осетила и порастом телесних снага помоћу промишљених вежби, започет ће и образовање ума, али на посве спонтан начин: дететов ум аутоматски ће се пунити низом научних чињеница. Лично опажање, искуство, разговори међу децом, или са појединцима који су задужени за надзирање њихове подуке, биће једине лекције које ће примити за време ове фазе.

Треба укинути школу у којој педагог влада својевољно иу којој ученици чезну за слободом и играма на отвореном. На својим скупштинама, деца ће бити посве слободна: сама ће организовати своје игре, своје састанке и основаће Дискусијска групу која ће им пратити рад и имаће арбитре да решавају њихова кошкања, итд На овај начин, одрастати ће навикнути на јавни живот, одговорност, узајамност; наставник којега ће одабрати својом слободном вољом да их образује више неће бити презрени тиранин, већ пре пријатељ којега ће с ужитком слушати.

На другом нивоу, када деца дођу до дванаесте или тринаесте године, систематски ће, једну за другом, учити главне гране људског знања. Поучавање неће бити поверено људима којима ће то бити једино занимање: учитељи овог или оног знања истовремено ће бити произвођачи који ће део свог времена трошити на мануелни рад: иу свакој грани наћи ће се не један човек, него мноштво људи у комуни који ће поседовати неко знање и бити расположени за поучавање. Штавише, заједничко читање добрих уџбеника, и расправе које ће следити иза таквог читања увелико ће умањити важност која се тренутно придаје особи наставницима.

Истовремено са дететовим телесним развојем и стицањем знања, оно ће одрадити своје струковно науковање као произвођач. На првом нивоу едукације, потреба да поправи или преиначи материјале за игру већ је увела дете у руковање главним алатима. На другом нивоу, оно ће посетити мноштво радионица и убрзо ће за себе изабрати једну или неколико специјализација. Његови инструктори ће и сами бити произвођачи: у свакој радионици биће ученици и део времена сваког радника биће посвећено томе да им показује радне процедуре. Овој практичној подуци биће придодато и неколико теоријских лекција.

Младо људско биће ће до своје шеснаесте или седамнаесте године на овај начин прикупи широк распон људских знања и биће спремно само наставити учити, ако то пожели; осим тога, већ ће имати изучен занат, након чега ће се придружити редовима корисних произвођача, тако да својим радом друштву може вратити оно што му дугује за своју едукацију.

Преостаје нам да кажемо нешто о дететовом односу са својом породицом. Има људи који тврде да друштвена организација која дететово уздржавање чини дужношћу друштва, није ништа друго до „уништење породице“. То је бесмислена фраза: све док је за прављење деце потребна сарадња двију особа супротног пола, постојаће очеви и мајке, а природна веза сродства између детета и оних којима дугује своје постојање не може се избрисати из друштвених односа. Неопходно је променити карактер ове везе. У давнини је отац био апсолутни господар дететов, и имао је право над његовим животом или смрти: у модерна времена, очински ауторитет добио је нека ограничења, и што би могло бити природније од тога да се у слободном и егалитарном друштву оно што преостане од тог ауторитета потпуно истисне и уступи место односима чисте привржености?

Наравно, не тврдимо да се према детету треба понашати као према одрасломе, да треба испоштовати све његове бесне испаде и да дете не треба да уче послушности онда када се његови каприци косе са правилима која су установили науку и здрав разум. Управо супротно, ми кажемо да дете треба усмеравање; али у раној доби, за то усмеравање не би требали бити овлашћени искључиво родитељи, који су често некомпетентни и врло често злоупотребљавају дане им овлашћења. Ако је циљ едукације коју дете прима да га што брже припреми за то да управља самим собом помоћу свеобухватног развоја свих својих способности, онда са таквим системом едукације није компатибилна никаква ускогрудна ауторитарна тенденција. Будући да односи оца и сина више неће бити они господара и роба, већ пре они учитеља и студената, старијег и млађег пријатеља, може ли се и замислити да би због тога патила узајамна приврженост родитеља и детета? Неће ли се десити управо супротно када дође крај непријатељствима и размирицама за које нам данашња породица може да обезбеди толико примера, и којима је готово увек узрок очева тиранија над децом?

Дакле, нека нико не каже да ће ослобођено, обновљено друштво уништи породицу. Управо супротно, научиће оца, мајку и дете узајамној љубави, узајамној бризи и поштовању за њихова узајамна права: иу исто време, изнад ис ону страну породичних привржености које обухватају само узак круг и које, ако су искључиве, могу загорчати живот, срца ће надахнути узвишенијом, племенитији љубави, љубави за породицу која је човечанство.

Федеративна мрежа

Кренувши од ограниченог подручја комуне или локалне федерације група произвођача, промотримо друштвено уређење које добија надопуну у, с једне стране, установљењу регионалне федерације производних удружења која обухвата све радничке групе припадне истој производној грани, ис друге стране, у установљењу Федерације комуна.

(…) Већ смо укратко назначили што је федерација производних удружења. У окриљу садашњег друштва, постоје организације које у исто удружење повезују све раднике неке струке: федерација штампарских радника један је пример. Али ове организације само су блед наговештај онога што би оваква федерација требала бити у будућем друштву. Она ће бити сачињена од свих производних група које припадају истој грани рада; оне ће се повезати не више зато да заштите своје наднице од шефове грабежљивости, него првенствено ради тога да једне другима гарантују право на коришћење средстава за рад која свака од њих поседује и која узајамним договором имају постати колективним власништвом читаве федерације; надаље, када федерира, групе постају овлашћене за спровођење сталног надзора над производњом, и последично, за појачавање или смањивање њеног интензитета, промисливши о потребама које показује цело друштво.

Оснивање федерације удружења произвођача биће изузетно једноставно изведено. Након револуције, групе произвођача које припадају истој индустрији ће из једног града у други, једне другима слати делегате, да буду посредници у доласку до споразума. Из тих специјалних састанака произаћи ће сазивање свеопштег конгреса делегата производних удружења на неком зборном месту. Тај конгрес положиће темеље федеративног уговора који ће онда бити дан на одобрење свим групама федерације. Биће основано трајно секретаријат, које изабире конгрес федерације и које је том конгресу одговорно, да посредује између група које чине федерацију, као и између дотичне федерације и осталих федерација.

Када су једном на такав начин организоване све гране производње, укључујући оне које се баве пољопривредном производњом, земљу ће прекрити огромна федеративна мрежа која укључује сваког произвођача, а тиме и сваког потрошача, а статистика о производњи и потрошњи, које се налазе у надлежности секретаријата на нивоу неколико производних федерација, омогућиће да се на рационалан начин одреди број сати нормалног радног дана, цена производа и њихова размјенска вредност, као и количина производа које треба израдити да би се удовољило захтевима потрошача.

Људи навикли на шупље фразе неких тобожњих демократа могли би можда питати не би ли се радничка удружења требала, преко гласања свих чланова федерације, директно умешати у уговарање ових различитих појединости: А када одговоримо одречно, они ће се бунити против онога што ће назвати ауторитетом секретаријата којем се дају овлашћења да одлучује о за њих толико важним питањима и да доноси одлуке од највеће важности. Наш одговор биће да задатак за коју је задужено трајно секретаријат сваке федерације нема ништа с владавином било каквог ауторитета: заправо, реч је само о прикупљању и упоређивању података добијених од производних група, а једном када су ти подаци прикупљени и објављени ио извођењу нужних импликација које имају за радно време, цену производа итд То је једноставан математички прорачун који се не може извести на два различита начина или имати два различита резултата: могућ је само један резултат и свака особа може га сама за себе проверити, јер ће свако пред собом имати податке, а трајно секретаријат задужено је само за њихово бележење и објављивање свима на увид. Чак и данас, поштанска служба, рецимо, обавља посао врло сличан ономе који ће бити поверен секретаријату производних федерација, и никоме не би пало на памет да се жали на злоупотребу ауторитета само зато што поштански уред одлучује, без да се обрати општем праву гласа, о томе како писма требају бити разврстана и запакована за доставу на њихова одредишта што брже и економски што прикладније.

Додајмо да ће се групе произвођача које сачињавају федерацију мешати у рад секретаријата на начин много ефикаснији и директнији од пуког гласања: у бити, управо ће оне прибављати информације, све статистичке податке које секретаријат само упоређује, тако да је секретаријат само пасивни посредник преко којег групе комуницирају једна с другом и преко којег јавно бележе резултате својих сопствених активности.

Гласање је средство прикладно за решавање проблема који се не могу научно решити, и које треба препустити хировитој равнотежи бројева, али у стварима које подлежу научном решавању, нема потребе за гласањем; о истини не одлучују гласачки листићи, она се једноставно бележи сви и остају запањени тиме колико је заправо очигледна.

Но, до сада смо показали само једно лице изванкомуналне организације: а поред федерације производних удружења, потребно је основати Федерацију комуна.

Нема социјализма у једној земљи!

Револуција не може бити ограничена на једну једину земљу; ако не жели властиту пропаст, она у себе мора увући, ако не читав свет, онда барем знатан део цивилизованих земаља. Уистину, данас ниједна земља није самодовољна: за производњу и потрошњу неопходни су интернационални односи, и они не могу да раскинути. Када би државе суседне оној земљи која је у револуцији успеле да наметну непробојну блокаду, револуција би, изолована, била осуђена на пропаст. Стога, будући да спекулира о претпоставци да револуција успе у некој датој земљи, морамо претпоставити и да ће у исто време своју револуцију спровести већина европских земаља.

Није неопходно да ново друштвено уређење које уведе револуција, у свакој земљи где је пролетаријат збацио буржујску владавину, буде исто до последњег детаља. С обзиром на разлике у мишљењима које су се до сада појавиле између социјалиста германских земаља (Немачка, Енглеска) и оних из латинских и словенских земаља (Италија, Шпанија, Француска, Русија), вероватно је да ће се друштвено уређење које усвоје немачки револуционари, рецимо, у више ствари разликовати од уређења које усвоје италијански или француски револуционари. Али такве разлике немају никакве везе са интернационалним односима; главна начела у оба случаја су иста, између ослобођених народа из различитих земаља није могуће да се не успоставе односи пријатељства и солидарности.

Подразумева се да ће се вештачке границе које су створиле постојеће владе срушити пре револуције. Комуне ће се повезати слободно, према својим економским интересима, језичким афинитетима и географском положају. А у неким земљама, попут Италије или Шпаније, које су превелике да оснују само једну агломерацију комуна, и које је сама природа разделила на неколико различитих регија, без сумње ће настати не једна, него неколико комуналних федерација. То неће значити раскид јединства, повратак на стару атомизираност, на мале, непријатељске, изоловане политичке државе; њихови интереси биће исте врсте и оне ће међусобно склопити пакт о уједињавању, и овај добровољни савез, укорењен у истинској корисности, у заједници истих циљева и потреба, у сталној размени услуга, биће снажан и чврст на посве другачији начин од лажног јединства политичке централизације које се установљује насиљем и које нема неки други раисон д’етре осим израбљивања земље у корист повлашћене класе.

Уговор о уједињавању неће бити склопљен само између Федерација комуна у истој земљи: када старе политичке границе постану сувишне, све Федерације комуна, једна по једна, ући ће у овај братски савез и једном када начела револуције тријумфирају у читавој Европи, велики сан о братству народа , остварив само социјалном револуцијом, постати ће збиљност.

Белешке:

[1]  Међутим, треба приметити да се чак иу овим струкама, ради уштеде времена и новца, може применити индустријски приступ производње на велико. Ово што кажемо о њима се, дакле, може применити само на прелазни период. 

Наслове поглавља додао Д. Гуерин

Извор: Д. Гуерин (2005), Но Годс, Но Мастерс: Ан Антхологи оф Анарцхисм, Оакланд, Единбургх анд Лондон: АК Пресс, стр. 247-267

С енглескога превела: Ана Штамбук

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

2 responses »

  1. Pomno sam procitao ovaj clanak, plan, predlog i vidjenje revolucije koja bi bila u stanju da preokrene ne svet ,a ono nasu poljoprivredu , industriju ,osnovno i srednje skolstvo. . Mogu reci ne samo kao starjia generacije vec u penziji i ne kao neki socijalista ili komunista, vec jednostavno kao covek koji vec duze vrmena razmislja i sanja o ovakvioj raspodeli rada i uredjenja. Ovaj clanek mi je ponovo rasirio krila i posto mi danas u eri potpune komunikacije ,nauke, industrjalizacije , obrazovanja itd. Sve ove nove (stare) mogucnosti samo otvaraju novo i brze stvaranje jednog jednakijeg drustva ,tim pre sto je ovo sto se danas desava i kod nas i u dobrom delu sveta dostiglo kulminaciju ..svega loseg. A ja i ako rodjen u velegradu samo sanjam o drustvu koje bi na jedan (slican ovde napisanom) ljudskiji i pravedniji nacin resilo sve probleme ljudi ,koji nam danas namece kvazi kapitalizam. Treba sa danasnjim saznanjima ,tehnikama i razvojiem uopste , prilagodit ovaj tekst , vrlo studiozno i pazljivo ,dodati sve ono sto nedostaje , prilagoditi. Vazno je da cilj ostane isti primeren ovom vremenu. Misljenja sam da komune o kojima je rec moraju ispocetka da budu manje ,mislim teritorijalno, ustvari praviti manje kombinate u sredinama pogodnim za poljoprivrednoj proizvodnji i svom pratecom industijom. Pri tome mislim na pilot projekte sa minimalnim ucscem lokalne samouprave. Da ne bih i dalje ja razvijao ovde vec postavljene ideje , smatram da bi svi istomisljenici trbalo da daju svoj doprinos i da ovo bude pocetak jedne takve mini revilucije koja bi bila realna i postavljena na zdrave i realne osnove. Ako ovo ostavimo ovako ne dovrseno i prepustimo se nezajezljivoj burzoaziji i jos gorem partiskom politikanstvu ,koje zivi od izbora do izbora ,a za to vreme ne bira sredstava da se sto vise obogati zaduzujuci ovaj nas napaceni narod. O posledicama u daljeim prepiskama i nadam se organizovanijem dogovoru.

    Liked by 1 person

  2. […] .James Guillaume: Ideje o drustvenom uredjenju.. […]

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s