1911815_714550128565222_519848064_n
О БЕСМРТНОСТИ
Непознати. Код тебе нисам дошао да се исповиједам. Ја бих хтио тек онако, да попричам са тобом, но, да ли је то могуће?
Духовник. Зашто не би било могуће?
Непознати. Па, видиш, ја хоћу да разговарам са тобом о вјери, али ја сам сам човјек који уопште не вјерује у Бога.
Духовник. Зашто онда хоћеш да разговараш са мном?
Непознати. Ти ћеш ми дозволити да на твоје питање одговорим искрено?
Духовник. Да.
Непознати. Ја не само да не вјерујем; ја не могу уопште да замислим како неко може вјеровати, уз савремено стање науке. Мене интересује, и хтио бих да схватим, шта, на крају крајева, стоји иза вјере образованих људи, које не можеш назвати окорјелим лажовима? Ја сам одлучио – ако ти не одбијеш – да попричам са тобом отворено и, да тако кажем, очи у очи – у чему је ту ствар?!
Духовник. Ја ни најмање не сумњам у истинитост своје вјере, и спреман сам да је браним.
Непознати. Одлично. Али, има још и ово: о чему ја с тобом могу да причам? Мислиш ли ти да је могуће разматрати сва питања са човјеком невјерујућим, и потпуно непознатим?
Духовник. Говори о свему што сматраш да је потребно.
Непознати. Прије свега, ја бих хтио да говорим о бесмртности. Одреди вријеме, када ћеш бити слободан.
Духовник. Говори одмах.
Непознати. Бојим се да ће се наш разговор отегнути.
Духовник. Наставићемо га сљедећи пут.
Непознати. Добро. Само не тражи од мене да будем у свему досљедан. Ја ћу говорити онако, како размишљам када останем сам… Бесмртност… Шта је то – живот послије смрти? А ко ће то тада живјети? Неко или нешто што се налази у мени, што не бива уништено послије уништења мојег тијела? Ако мене баце у ватру, од мојег тијела – мозга, срца, костију – остаће само шака пепела. И ето, ја морам због нечега да вјерујем да ћу ја, упркос томе, негдје, ко зна гдје, наставити да постојим. Какве су основе за ту вјеру? Није ли то проста жеља за вјечним животом и страх од уништења? Мој разум одбија да замисли било какво постојање без материјалне основе. Ја не могу да на човјека гледам као на видљиву футролу у коју је смјештена невидљива душа. И ево, футрола се сломила. Њу можеш да спалиш, а душу да узмеш, извадиш и ставиш на друго мјесто? И шта значи то друго мјесто? Хоће ли она заузимати неки простор? Или је та тајанствена, бесмртна душа, осим што је невидљива, још и „беспросторна“? Шта је онда она? За мене је то чиста бесмислица. И какве тврдње и докази могу присилити мој разум да „повјерује“ у ту бесмислицу?.. За сада ћу се зауставити на овоме.
Духовник. Прије него што одговоримо на твоје питање: „какве су основе за такву вјеру?“, пробаћемо да размотримо да ли је то баш толика „апсолутна бесмислица“ за твој разум, како се чини на први поглед. Узми чисто физичку област. Бачени камен пада на земљу. То виде сви. И сви знају да је разлог пада камена – привлачна сила Земље. Али нико ту силу, коју називају тежа, не види.
Непознати. Али какве везе има сила са душом? Да би сила имала дејство, неопходна је материјална средина. А ви сматрате да душа може постојати без тијела, то јест, без икакве материјалне средине.
Духовник. Савршено тачно. Ја сам ти и рекао да као примјер узимам област чисто физичку. Природно је да ту појаве могу бити само у материјалној средини. Ја хоћу да укажем на то да су и у физичкој области могућа различита својства битија, – ево, напримјер, силе немају све особине материје. Видљива су само дејства сила.
Непознати. Да, наравно. Особине сила и материје јесу различите, али то поређење није убједљиво за питања о постојању душе изван тијела. Научни експерименти са несумњивошћу откривају и утврђују да је такозвани психички живот, заправо, резултат физичко-хемијских процеса, и због тога се живот никако не може одвајати од материје. А одатле слиједи да са уништењем тих физичко-хемијских процеса у живом организму – мора бити уништен и сав живот. Значи, никаква „душа“ не може остати.
Духовник. О каквим ти експериментима говориш?
Непознати. О оним који су установили да је мисао резултат одређених физичко-хемијских процеса мозга. Вјештачко надраживање неких жлијезда изазива одређене психичке реакције. Повреда одређених ћелија резулатира, као механичка посљедица, промјеном одређених психичких стања, и т.д. и т.д. Ти, наравно, то знаш. Па зар ти факти не доказују, и то непобитно, да су све појаве „душевног“ живота, заправо, просте посљедице тих промјена, односно, биолошких процеса који се одвијају у нашем тијелу?
Духовник. Доказују, али сасвим не то. Они доказују да се душа, сјединивши се са тијелом, налази у некој чврсто спрегнутој вези са њим и, да би дјеловала у материјалном свијету, захтијева одређене материјалне услове. То је најбоље појаснити примјером, опет узетим из физичке области. Узми електричну енергију и електричну сијалицу. Када је сијалица исправна, електрична енергија даје свјетлост, сијалица свијетли. Али, ево, танка нит у сијалици се прекинула. Нестало је струје. Сијалица не свијетли. Значи ли то да електрична енергија не постоји и да су струја и сијалица једно те исто? Струја постоји независно од сијалице. Али да би себе испољила, потребан јој је цијели низ материјалних услова. Баш као и она „енергија“ коју називамо „душа“. Ако повриједиш материјални апарат који служи за изражавање душевног живота, напримјер, овај или онај дио мозга, – душевни живот неће моћи да се изражава, или ће се изражавати неправилно и непотпуно. Али из тога уопште не слиједи да је твој мозак исто што и твоја душа, или да је твој душевни живот резултат физичко-механичких процеса у ћелијама мозга. Као што не слиједи да су сијалица и струја једно те исто.
Непознати. Али постојање електричне енергије не потврђује се само исправном сијалицом, него и мноштвом других примјера и експеримената. Чиме се доказује битије душе?
Духовник. Причекај. О томе ћемо касније. За сада ми говоримо само о томе – може ли се сматрати да је за разум потпуна бесмислица – тврдити да постоји неко битије и без матријалне основе. Затим, ја те морам питати: узима ли у обзир елементарни, примитивни људски рацио, који највише и прави препреке вјери, узима ли у обзир он научно поимање материје? Јер, по научној представи материје, она уопште није то што ти видиш. Зар ти видиш атоме који се непрестано крећу, а управо они чине – за око непокретну – материју? Зар ти видиш мноштво електрона који се крећу унутар тих покретних атома? И можеш ли ти сасвим да занемариш тезе философије које говоре да, спознавајући материјални свијет, ти спознајеш, ти постижеш само она „субјективна стања своје свијести“, која зависе од твојих спољашњих чула, те зато о суштини саме материје ништа и не можеш знати. Да имаш другачије органе вида, другачије органе слуха, опипа и укуса – цијели свијет би ти изгледао другачији. И можеш ли ти у потпуности одбацити тврдње философије да простор и вријеме нису ништа друго, до категорије твог разума? Ако се у обзир узме све то, неће ли се теби учинити да је питање „материје“ толико сложено, да је савршено немогуће његово упрошћавање на груби, и већ сасвим ненаучни, материјализам?
Непознати. Допустимо да је тако. Али какве закључке ти одатле извлачиш?
Духовник. Закључци које ја одатле извлачим немају велику тежину. Ја сам само хтио да кажем како о суштини материје ми знамо много мање него што мислимо да знамо, и да нам појаве и феномени који су савршено несумњиви дају основу да не сматрамо да је обично материјално битије, које се опажа помоћу пет наших чула, једино могућа форма материјалног битија уопште.
Непознати. Али из тога се не може извести закључак о постојању таквог битија, као што је душа.
Духовник. Разумије се. И ја такав закључак за сад и не правим. Штавише: ја морам да ти кажем да, чак и када у животу који нас окружује стварно не би било никаквих признака постојања битија које нема материјалну основу, само то ни у којем случају не би рјешавало питање – да ли такво битије може постојати. Ми смо обучени у материјалну форму, сви наши органи су потчињени материјалним законима. И ништа чудно нема у томе што помоћу њих можемо спознати само оно што има материјалну основу. Али идемо даље. Какве су то основе за нашу вјеру у бесмртност? Може ли се бесмртност доказати? Ја сам те правилно схватио? Ти управо тако постављаш питање?
Непознати. Да.
Духовник. Шта ти подразумијеваш под ријечју „доказати“?
Непознати. Под тиме ја подразумијевам или факте, или логичка расуђивања која су општеобавезујућа за човјеков разум.
Духовник. Добро. Што се тиче питања бесмртности, какви докази би тебе задовољили?
Непознати. Прије свега, наравно, факти. Када би са „онога свијета“ била дата било каква свједочанства да се живот човјекове душе наставља послије смрти тијела, ја бих питање сматрао ријешеним. Али тога нема. Остаје друго: логика. Логика је, наравно, мање убједљива од факата, али у некој мјери може да их замијени.
Духовник. Свједочанстава о којима ти говориш има мноштво. Али таква је особина невјерја: оно увијек захтијева и тражи факте, а онда их одбацује. Тешко је било шта доказати помоћу факата, када људи захтијевају да, када им се презентују, сами ти факти, са своје стране, буду доказани.
Непознати. И – шта да се ради? Нећемо ваљда да као вјеродостојне факте морати да прихватамо приче из житија светих?
Духовник. Наравно да бисмо могли, само, ја знам да се теби сада таквим фактима ништа не може доказати, зато што за тебе ти факти имају потребу за доказивањем, и то не мање од потребе за доказивањем бесмртности душе.
Непознати. Апсолутно тачно.
Духовник. Ми ћемо рјешењу питања приступити мало другачије. Такође ћемо поћи од факта. Али од факта који је за тебе несумњив и неспоран: од твог сопственог унутрашњег искуства.
Непознати. Не разумијем баш сасвим.
Духовник. Причекај, разумјећеш. За сада ћу да те питам ово. Напримјер, ти својим властитим очима видиш зелено дрво. А теби путем логичких закључивања докажу да то дрво, уствари, не постоји. Хоћеш ли ти послије тога рећи: „То је лаж – оно постоји“?
Непознати. Рећи ћу, наравно.
Духовник. Е, тако. Управо такав пут сам ја изабрао у својим расуђивањима. Узимам оно што ти видиш и у шта не сумњаш, а онда условно стајем на тачку гледишта „негирања бесмртности“. Доказујем ти да је оно што видиш и у шта никако не сумњаш, заправо, једна обична „бесмислица“, и да оно уствари уопште не постоји. Хоћеш ли ти тада рећи: „То је лаж, оно постоји – ја то знам“?
Непознати. Хоћу, рећи ћу.
Духовник. Али тада ћеш морати да се одрекнеш од моје полазне тврдње, условно допуштене, наравно: од негирања бесмртности.
Непознати. Све то ми није баш најјасније.
Духовник. Биће ти јасно ускоро. А сада ми реци – признајеш ли ти у човјеку слободну вољу?
Непознати. Наравно да признајем.
Духовник. Признајеш ли неку – било какву – моралну разлику у поступцима људи, то јест, једне поступке људи сматраш добрим, а друге лошим?
Непознати. Разумије се.
Духовник. Признајеш ли некакав – какав било – смисао у свом постојању?
Непознати. Да, признајем. Али остављам себи за право да тај смисао видим у ономе што се мени чини да је смисао. За мене је он у једном, за друге може бити у нечем потпуно другом.
Духовник. Одлично. И тако, дакле, за тебе су несумњиви факти: слобода воље, разликовање добра и зла и некакав смисао живота?
Непознати. Да.
Духовник. Све ти то видиш, у све то ти не сумњаш?
Непознати. Да.
Духовник. А сада ја на извјесно вријеме постајем човјек који ни у шта не вјерује, и који никакав други свијет, осим материјалног, не признаје. Почињем логички да расуђујем, и долазим до неизбјежног закључка да је то што је за тебе „несумњиво“, уствари, једна обична бесмислица: нема ни слободе воље, ни добра, ни зла, ни смисла живота. И ако у мојим доказима не нађеш ни најмању грешку, хоћеш ли ти мени рећи, упркос томе, да ја говорим неистину, да слобода воље постоји, да постоје добро и зло и смисао живота, да то није бесмислица, него несумњиви факат?
Непознати. Да, рећи ћу.
Духовник. Али, ако то кажеш, зар нећеш онда морати да одбациш полазну моју тезу, из које су изведени сви ти закључци, односно, моје невјерје?
Непознати. Хм… Па, да…
Духовник. Је ли ти сада јасан пут мојег расуђивања?
Непознати. Да.
Духовник. Добро, почнимо са логичким расуђивањем. Пред нама је питање о слободи воље. Шта се подразумијева под тим појмом? Очигледно, такво начело, чија дејства нису одређена неким узроком, односно, које само одређује своја дејства, и представља њихов првоузрок. Воља човјекова порађа низ узрочно-условљених акција, сама при томе остајући слободна, то јест, неусловљена узроцима. Слажеш ли се да тачно дефинишем појам слободе воље?
Непознати. Да.
Духовник. Можемо ли ми признати постојање таквог начела? Разумије се: не можемо. За нас материјалисте, појам „слободе“ је очигледна бесмислица, и наш разум никаква друга дејства, осим узроком условљених, ни замислити не може. Јер, свијет се састоји од различитих комбинација атома и електрона. Никаквог другог битија, осим материјалног, нема. Човјек ту није никакав изузетак. И он је својеврсна комбинација атома. Човјечије тијело и човјечији мозак се могу разложити на одређену количину хемијских једињења. У смислу материјалности нема никакве разлике између живог организма и такозване не-одушевљене ствари. А свијет материјални потчињен је одређеним законима, од којих је један од основних – закон узрочности. У том материјалном свијету нема никаквих бесмислених и апсурдних појмова „слободних“ дејстава. Лопта се котрља када је ми шутнемо. Не може се покренути док је не ударимо, и не може а да се не покрене када ударимо по њој. Она би била смијешна када би, уз претпоставку да има свијест, почела да друге лопте убјеђује да се она котрља по својој слободној вољи и да је то, што је била гурнута, била њена слободна жеља. Она није ништа више до лопта која се котрља у зависности од тога како је и колико јако ударено по њој, тако да она, с обзиром да је, заправо, само ствар, узалуд умишља да је некакво „слободно“ биће.
Све до сада речено може бити изнесено у сљедећем – логички неизбјежном – реду: никакво друго битије, осим материјалног, не постоји. Ако је то тако, онда је и човјек – само дјелић материје. Ако је човјек само дјелић материје, он је онда потчињен свим законима по којима живи материјални свијет. Ако свијет живи по законима узрочности, онда и човјек живи по истим тим законима. Ако материјални свијет не познаје слободне, „безузрочне“ појаве, онда ни воља човјекова не може бити слободна, и сама мора бити узрочно-условљена. И тако, дакле, слобода воље не постоји. Слажеш ли се: ја размишљам строго логично?
Непознати. Да.
Духовник. А слажеш ли се са закључком таквог размишљања?
Непознати. Не, наравно, не слажем се. Ја осјећам своју слободу.
Духовник. Идемо даље. Пред нама је питање о добрим и лошим поступцима. Један човјек је дао посљедње парче свог хљеба другом гладном човјеку. А други, сит човјек је од гладног отео његово посљедње парче хљеба. Признајеш ли ти моралну разлику та два поступка?
Непознати. Признајем.
Духовник. А ја тврдим да никакве материјалне разлике између та два поступка нема, зато што су, уопште, појмови добра и зла – чиста бесмислица. Ми смо већ показали бесмисленост појма слободе воље у материјалном свијету. За исту такву бесмислицу ми морамо признати и појмове добра и зла. Како се може говорити о моралном понашању лопте која се котрља када је ударају и зауставља се када наиђе на препреку? Ако су све појаве условно-узрочне, онда у моралном смислу између њих нема разлике. Појмови добра и зла логички неизбјежно претпостављају постојање појма слободе. Како се може говорити о лошим и добрим поступцима, када и једни и други једнако не зависе од лица које их чини?
Замисли аутомат који даје само покрете који зависе од натегнуте опруге: зар ћеш рећи да је аутомат поступио морално или неморално када је спустио своју ручицу? Он ју је спустио, зато што није могао да поступи другачије, зато што је тако направљена његова опруга, и зато се његова механичка дејства никако не могу морално оцјењивати.
А чиме се жив човјек разликује од аутомата? Само тиме што је опруга аутомата видљива, а опруга човјека није. Како је један, тако је и други – само комад материје, тако да они никакве друге акције, осим механичке, односно, узрочно-условљене, предузимати не могу.
Све што смо до сада рекли опет ћемо довести у кратак и логички досљедан низ мисли: никаквог другог свијета, осим материјалног, нема. Ако је то тако, онда је и човјек – само дјелић материје. А ако је он дјелић материје, онда је потчињен законима материјалног свијета. У материјалном свијету све је узрочно-условљено, и зато човјек нема слободу воље. А ако он нема слободу воље, онда се сви његови поступци, као механички неизбјежни, у моралном смислу не разликују. Дакле, „добро“ и „зло“ у материјалном свијету не постоје. Да ли се ти слажеш са мном, односно, да ли ја расуђујем логички потпуно досљедно?
Непознати. Да, ја нисам примјетио никакву грешку у твојим расуђивањима.
Духовник. Значи, ти се слажеш са мојим закључцима?
Непознати. Не, не слажем се.
Духовник. Зашто?
Непознати. Зато што у мени постоји осјећање за добро и зло, и ја се никада нећу сагласити са тврдњом да нема моралне разлике између подлих и благородних поступака.
Духовник. Врло добро. Идемо даље. Пред нама је питање о смислу живота. Ти признајеш да живот има неки смисао?
Непознати. Да, признајем.
Духовник. А ја тврдим да никаквог циља и никаквог смисла у човјековом животу нема, зато што ни о каквом смислу не може бити ни говора тамо гдје се одбацује слобода воље и гдје се на сав живот гледа као на ланац механичких појава. Када кажеш: пружио сам руку да узмем чашу – ти имаш два факта која су узајамно повезана онако како је циљ повезан са средством. Циљ је да се узме чаша, а средство је пружена рука. И мада си ти, као парче материје, лишен слободе воље, па због тога и твој циљ и средство нису ништа друго до обичне механичке појаве, ипак се у извјесном смислу може рећи да је у покрету твоје руке био неки циљ. Ако узмеш сав свој живот, у његовој цјелокупности, и поставиш питање о циљу тих, међусобно повезаних сврсисходних факата – таквог циља, ако се негира вјечни живот, не може бити. Смрт прекида твој живот, и самим тим се прекида и циљ, ма каквог га ти себи задао ради оправдавања читавог свог живота, и сав живот чини „бесциљним“. Ако се негира бесмртност и призна само материјални свијет, о циљу се може говорити искључиво у строго ограниченом и уском смислу – као о циљу одвојених поступака, а да се при томе никада не смије сметнути са ума да је сваки човјеков поступак само механички условљена акција његовог материјалног аутомата. Слажеш ли се ти са тим?
Непознати. Не, не слажем се. Зар човјек не може за циљ свог живота имати тако узвишено стремљење, као што је срећа будућих покољења?
Духовник. Не, не може. Као прво, не постоји ништа узвишено, као и ништа ниско; јер, све што се чини, чини се једнако не-слободно, аутоматски, по овим или оним законима материје. Ако један човјек умире ради будуће среће људи, а други те исте људе издаје непријатељу, то није зато што један поступа узвишено, а други ниско, него зато што они, једноставно, поступају различито, као два различита аутомата са различитим опругама, и те опруге проузрокују различите, али ипак само аутоматске реакције. Ако се питање посматра и са друге стране – са тачке гледишта условне сврисходности тих појава – тај „узвишени циљ“ никако не може оправдати човјеков живот. Заиста, ако човјеков живот нема циљ, како се онда тај циљ може наћи у срећи будућих покољења? Јер, живот сваког појединачног представника тих будућих покољења такође нема никаквог смисла. На који начин људски живот може осмислити срећа бесмислено живећих будућих људи? Ма како да бесмислицу и бесциљност помјерамо у будућност, она од те далеке удаљености не добија ни на циљу, ни на смислу.
Непознати. Међутим, људи који потпуно негирају вјечни живот, управо у име тог циља жртвују себе, и то не на ријечима само, него и на дјелу. Очигледно, за њих „срећа будућих покољења“ није празан звук. За празан звук нећеш дати свој живот.
Духовник. Као прво, они не жртвују свој живот из неких тамо – ко зна каквих – циљева, него опет због истог оног основног разлога: тако се код њих комбинују атоми, тако дјелује механичка побуда, да они другачије и не могу поступити. Наравно, ако останемо вјерни логици, такву ћемо жртву морати назвати потпуно бесмисленом. И ако ти кажеш човјеку: иди да умиреш за срећу људи који ће живјети послије неколико деценија, – он ће бити у праву када ти одговори: какве везе имам ја са срећом тих мени непознатих и потпуно непотребних људи, да бих ја за њих дао свој властити живот?
Непознати. То су, ипак, ужасни закључци.
Духовник. Да, ужасни. Али да њих се неизбјежно мора доћи. И ако не можеш да их прихватиш, ако осјећаш њихову неистину, мораш одбацити полазну тезу, односно, мораш одбацити негирање бесмртности. Јер ови су закључци, на крају крајева, за твој разум много бесмисленији од признавања битија без материјалне основе или „беспросторности“ душе.
Непознати. Да, наравно. Нарочито је тешко прихватити закључак о непостојању смисла живота. Тако је величанствена историја човјечанства, тако су прекрасни производи умјетности, на крају крајева, у сопственом животу сваки човјек има толико узвишених стремљења, толико унутрашњих борби, да ти заиста изгледа дивља помисао да је све то бесмислено. Али шта се ту мијења уз твоју вјеру у бесмртност?
Духовник. Све се мијења! Вјечни живот, као нешто што нема граница и самим тим нема потребу за својим оправдавањем у нечем што слиједи иза њега, сам себи може бити довољан циљ, и због тога може да да смисао свом претходном низу појава, односно, свим коначним тренуцима земаљског живота. Зауставимо се на овоме подробније. Са формалне стране, земаљски живот људи је континуални низ узрока и посљедица на који се може, са тачке гледишта сврсисходности, гледати као на низ средстава и циљева. Напримјер: идем улицом да купим хљеб. Чиним низ покрета који представљају средство за достизање циља – куповину хљеба. Какав је циљ куповине хљеба? Гладан сам, и хоћу да утолим глад. Али, да ли се може рећи да је циљ мог живота да утолим глад? Такав циљ не може оправдати живот, зато што се све што је коначно одређује оним што долази послије њега, и то нешто за њега представља циљ. Коначни циљ, који даје смисао свим дотадашњим претходним моментима у животу, може бити само онај који остаје заувијек, и због тога нема потребу за неким сљедећим циљем као својим оправдањем. Такав циљ и јесте живот вјечни. У њему је смисао живота земаљског.
Непознати. И како ћеш одредити тај смисао? Ради чега треба живјети, ако постоји бесмртност?
Духовник. Одговор је прост и јасан. Треба живјети тако, да би се у процесу земаљског живота достигло најбоље устројство своје бесмртне душе. Нас чека вјечни живот и, у зависности од овдје достигнутог духовног стања, овако или онако ће протицати наше вјечно битије. Освијетљен тим вјечним задатком, сав земаљски живот, до посљедње ситнице, добија велики смисао. При одрицању бесмртности најкрупнији догађаји имају ништаван значај, зато што је сав твој живот, у свој својој цјелокупности, бесмислен, те зато и ништаван. Уз вјеру у бесмртност, напротив, најништавнији догађај добија велики смисао, зато што твој вјечни живот има велики смисао. За вјерујућег човјека у животу нема ситница. Све може имати позитивно или негативно значење за унутрашње устројство душе, зато што је све у животу важно, све је повезано са вјечним његовим начелом, у позитивном или негативном смислу.
Непознати. Да, одговор је јасан. Али, колико се, опет, рађа нових питања и недоумица! Зашто се онда рађају идиоти? Какав је смисао у томе да умре тек рођено дијете, и тако даље, и тако даље?..
Духовник. Да, има много питања на које не можемо одговорити. Зато што нам много тога није откривено у Божијем Откровењу, и за човјеков разум је, без откровења с висине, недоступно. Али зар они који признају само материјални свијет могу одговорити на сва питања, и зар су сви феномени њима јасни? Ипак, тебе то не тјера да посумањаш у оно што сматраш основним истинама о материји. Тако је и овдје. Ако на неко питање немамо одговор, то уопште не треба да нас збуњује – под условом да смо појмили главно: да свијет има још једно битије, осим видљивог, материјалног, и да човјек, осим тијела, има и бесмртну душу. А што се тиче твог питања о дјеци и идиотима – ми њих, у извјесној мјери, можемо објаснити. Ми знамо какав је смисао човјековог живота на земљи. Али уопште не знамо зашто је потребно да се он роди, зашто је потребно сједињење душе и тијела. Очигледно, само то сједињење је неопходан услов вјечног живота који је човјеку даровао Господ. Ако је то тако, и новорођенчад, и идиоти – имају тај услов као учесници у вјечном животу. И тиме се већ оправдава њихов долазак на свијет. Само не знамо због чега је процес земаљског живота неким људима потребан у цјелости, а другим уопште није неопходан, и они умиру само што су се њихове душе обукле у материјалну форму, док трећи, на крају, као идиоти, морају претпјети физичко одрастање, имајући душу савршено заграђену слабошћу разума.
Непознати. Још једно питање. Ако је смисао живота негдје тамо, на небесима, онда све овдашње постаје исто, и све разлике нестају. Зашто се борити против зла? Трпи. Кад умреш – е, онда ћеш бити блажен. Међутим, против преношења смисла живота у загробну област у мени се буни моје право на живот овдје, на земљи.
Духовник. То, што ти говориш – то је увријежена и потпуно лажна предрасуда. Баш напротив: вјера у бесмртност улијева енергију за борбу против зла. Човјек није парче материје подложно распаду, него нешто што има велику вриједност, зато што је он носилац вјечног, бесмртног начела. Зато сво биће вјерујућег човјека бива обухваћено жељом да се бори против онога што унаказује и убија ту вјечну вриједност.
Човјеку вјерујућем је онолико важније да се бори против зла, него што је то човјеку невјерујућем, колико је вјечност већа од кратког магновења земаљског живота. Ако се невјерујући људи, за које човјек није ништа више од комада материје, и који живе не зна се због чега неких 50-60 година а затим се распадају на саставне дијелове, ако се, кажем, они боре против зла, како тек мора да се бори онај, за којег човјек има вјечну, бесмртну душу?
Непознати. Све је то тако компликовано, тако апстрактно, и тако тешко за прихватити!
Духовник. Простота невјерја је само привидна. Невјерујући људи поступају несавјесно. Они поричу бесмртност, и тиме себе ослобађају од моралних обавеза које на човјека налаже религија. Невјерје даје простор за удовољавање страстима, и необузадни егоизам постаје човјекова главна покретачка снага. Али, прокрчивши себи пут за егоистички живот, они у исто вријеме не желе да извуку све закључке и логичке консеквенце на које их обавезује невјерје. А када би они те закључке извели савјесно, из тога би испао такав ужас, да им не би преостајало ништа друго, осим да бјеже од својег невјерја и да од безнадежног очајања спас траже у религији. Умјесто тога они више воле грубу самообману. Настављају да користе ријечи које, из њихових уста изречене, немају никаквог смисла: „слобода“, „добро“ и „зло“, „смисао живота“ – и тим ријечима спасавају себе од ужаса неизбјежних консеквенци невјерја. Али те су ријечи туђе, оне невјерницима не припадају. Тим ријечима стварни садржај даје само религија. А овако, код њих – то је самообмана, прилично вјешта, мада не и стабилна. Невјерје је одбацило религију – зато што му је тако било удобније, позајмило од ње ријечи на које нема никакво право (зато што му је, такође, тако удобније), али оно не може задовољити човјекову савјест. Јер, она ће неминовно рећи, више или мање чујно, оно што си рекао ти: ја осјећам слободу воље. Значи, човјек није ствар. Ја осјећам разлику између добра и зла. Значи, постоји други, не само матријални свијет. Ја осјећам да живот има смисао. Значи, невјерје је лаж. Против насиља свакодневног, профанисаног, елементарног рација протествује наш бесмртни дух и побуђује савјест да тражи истину. Не рацио, него сама душа зна –  Max Miloshevich

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s