Бомбардовање Београда 24.март -10.јун 1999.године
By Београд кога више нема
1555393_591580714252331_813281439_n

94 photos

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), у Србији познато као Милосрдни анђео или НАТО агресија, била је завршна фаза Рата на Косову и Метохији, које је трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.НАТО је 24. марта 1999. године у 20:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца.Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласило независност Косова од Србије, што Србија не признаје.Током агресије оборена су два НАТО авиона (F-117 и F-16), 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. Велики преокрет у дотадашњим борбама се десио након покшаја заузимања Ораховца од стране ОВК, након чега је у саме сукобе ушла и ВЈ а ОВК је на том подручју била разбијена. Снаге МУП-а Србије и ВЈ крећу у офанзиву и за месец дана разбијају снаге ОВК са свих важнијих подружија. Свако наступање оружаних снага прате и конвоји избеглица и драматични извештаји западних медија.САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао“.Охрабрена интервенцијом Запада, ОВК је у лето 1998. покренула офанзиву.ао непосредан повод за напад НАТО-а искоришћена је акција полиције 15. јануара 1999. године у селу Рачак, где се налазило упориште ОВК, односно припадници батаљона „Садик Шаља“. Тада је током акције дошло до сукоба са припадницима Ослободилачке војске Косова у којем је разбијено упориште и заплењено оружје али надлежни органи неуспевају да зарше увиђајај над страдалима. Током ноћи 15. на 16. јануар полиција није била у селу а 16. јануара долазе припадници Верификационе мисије на челу са Вилијамом Вокером као и већи број новинара и затичу лешеве по селу, а највећи њихов број у јарку недалеко од центра села. Вилијам Вокер то одмах проглашава масакром, а снимци и извештаји о масакру одмах обилазе свет. Југословенски званичници демантују да је било масакра. Формира се заједнички форензички тим југословенских и финских форензичара. Иако раде заједно аутопсије над телима, Хелена Ранта на конференцији за штампу 17. марта 1999. године у Приштини каже, како је касније признала под притиском Вилијама Вокера, да је дошло до „злочина против човечности“ чиме се потврђује да је дошло до масакра. Овакав закључак, као и медиска кампања, наводе званичнике чланица НАТО-а да започну ваздушне ударе на СРЈ како би спречили даљу „хуманитарну катастрофу“.Случај Рачак се нашао у оптужници против Слободана Милошевића и генерала ВЈ и полиције али је касније повучен.Према званичним информацијама, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона F-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:Дана 27. марта Југословенска ПВО срушила амерички „невидљиви“ бомбардер F-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот Дејл Зелко (тада потпуковник) спасен 6 сати након обарања. (види Обарање F-117 код Буђановаца). Дана 26. априла у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач, током тренажне мисије. Двојица пилота повређена.Дана 1. маја пао амерички АВ-8Б Харијер услед механичког квара при слетању на носач авиона.Дана 2. маја амерички F-16 срушен западно од Београда. Пилот Дејвид Голдфајн (тада потпуковник) спасен. Дана 5. маја у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач. Двојица пилота погинула.Осим ових губитака, треба додати обарања 9 беспилотних летелица (УАВ), 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. Тадашње власти у Београду су говориле о обарању више десетина авиона, што никада није потврђено од стране НАТО пакта, иако су руски извори неке од тих обарања потврдили незванично. Током агресије заробљена су три маринца америчких снага. Остаци срушених авиона F-117, F-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО и стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања су погодиле и још 36 авиона и 2 хеликоптера. Остаци ових погођених летелица нису пронађени на простору СРЈ.

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s