10300683_791803530851652_2042722009823199848_n

Падом Берлинског зида и колапсом СССР-а, Џорџ Буш старији је у обраћању нацији пред оба дома Конгреса, јануара 1991. године најавио изградњу новог свјетског поретка, тог давно зацртаног циља англоамеричке елите, постављеног крајем 19 вијека.

Према Хенрију Кисинџеру, Америка је три пута покушавала изградити нови свјетски поредак.

 

 

 

Први неуспјeли покушај десио се за вријеме и послије И свјетског рата, кроз 14 тачака Вудроа Вилсона, којима је конципирана нова архитектура у свјетској политици, што је послије Версајског мира резултирало стварањем Друштва народа. Вудроу Вилсон није успио у покушају да издејствује ратификацију Версајског мировног уговора двотрећинском већином у америчком Сенату.

Други неуспјели покушај представља писање Атланске повеље 1941. од стране Черчила и Рузвелта, којом су требали бити ударени темељи новог свијетског поретка послије слома нацизма. И овај покушај је доживио слом, јер је совјетска армија имала делеко више успјеха него што су САД и Британија предвидјели, па се на крају рата нашла у Њемачкој. Како је Стаљин ускоро дошао и до атомске бомбе, свијет се подијелио на два идеолошки супротстављена блока. Америка је ипак искористила шансу да у име брањења тзв. демократског свијета злоупотријеби готово све међународне институције створене наконДругог свјетског рата, посебно оне финансијске ММФ и СБ.


 

И коначно, трећи покушај грађења, представља већ поменуто обраћање Џорџа Буша старијег 1991. послије краја хладног рата и слома СССР-а. Буш је нагласио, да је та велика идеја тај давно постављени идеал „нови свјетски поредак у којем ће различите нације радити у корист заједничког циља, како би досегли универзалне тежње човјечанства: мир, слободу и владавину закона. То је свијет за кога се вриједи борити, јер од те борбе зависи будућност наше дјеце”.

У име истог тријумафализма Фукујама ће наговијестити крај историје, јер, како он тврди демократске државе по правилу не могу ратовати између себе. Умјесто мира и благостања, нови свјетски поредак је донио хистерични покушај Америке у изградњи униполарног међународног поретка.

Дилип Хиро наглашава да су САД у периоду од пада Берлинског зида, па до инвазије на Ирак 2003. године имале десет великих војних интервенција, дакле сваких 15 мјесеци једна, што је био свјетски рекорд. Да би се нашла оправданост таквој агресивној спољној политици требало је послије пада СССР-а наћи новог противника. Тог новог противника у обрисима наслућује Самјуел Хантингтон у књизи коју је написао као идеолошку подршку будућем америчком ангажману, а која је насловљена „Сукоб цивилизација”.

Америка је дакле, по њеној новој стратегији националне безбједности, требала у будућности, читав свијет бранити од експанзије тероризма иза којег би стајао муслимански фундаментализам.

Каква је била улога Русије у свим тим догађањима након слома СССР-а и која је била њена геополитичка и стратешка позиција, од фундаменталног је значаја за промјену карактера свјетске политике као и трећег неуспјеха англоамеричке елите у грађењу новог свјетског поретка.

Ипак, прије него се позабавимо Русијом потребно је у најкраћим цртама објаснити суштину која детерминише појам „нови свјетски поредак”.

Карол Квигли тврди да су коријени ове идеје створени у британској империјалној памети, кроз рад Сесила Роудса и британске краљевске фамилије од 1891., уз учешће најзначајнијих политичких и научних ауторитета империје тог времена. Изградња свијета на федералним основама са Британијом као нуклеусом у центру, био је далекосежни циљ доносиоца одлука у империји.

Тај центар, или нуклеус, временом ће прећи преко Атлантика када долази до симбиозе британске елите са америчком, да би англоамеричка елита између два свјетска рата са највећом преданошћу наставила изградњу свијета у којем би она имала, оно што Вилијам Енгдал назива, „пуном доминацијом у свим сферама”.

Позиција Русије за остварење англоамеричке „пуне доминације у свим сферама” била је пресудна. Англоамеричкој елити је било јасно да су двије империје главна препрека за оставрење њиховог циља. Њемачка и руска империја су крајем 19. вијека угрозиле британско империјално царство и америчку економску доминацију.

Гвидо Ђакомо Препарата сматра да су узроци за Први свјетски рат и извоз бољшевичке револуције у Русију директно повезани управо са овим страхом англоамеричке елите од даље експанзије њемачке и руске империје, као и њиховог евентуалног повезивања у стратешки савез. Халифорд Мекиндер, отац британске геополитике, 1904. је упозорио да се тај савез не смије дозволити, јер ће се у противном створити сила у центру Евроазије која ће имати доминацију над оним што он назива хартланд.

Дакле, ко контролише хартланд контролише цијело свјетско острво, како је он називао Евроазију. Требало је превести Русију на страну Британије и увући је у рат против Њемачке. То и није било толико тешко, ако знамо да у Њемачкој више није било Бизмарка који је снажно опомињао да се не смије водити политика против Русије, а да је Цар Николај Други послије кобног атентата на реформаторског премијера Петра Столипина, био окружен руском високом буржоазијом која је све више нагињала ка Лондону и сматрала да се може изградити Русија на другачијим основама – Русија без цара.

Намеће се питање зашто је извршена велика издаја Цара Николаја у фебруарској револуцији. Улога британског амбасадора Бјукенена била је веома важна, али не и пресудна. Да није било издаје међу онима који нису смјели издати, Цар не би био свргнут. Било је вријеме када је Николај Други консолидовао своју војску и од 35 корпуса с почетка рата крајм 1916. дошао до 60 корпуса, док су сви остали имали мањак људства, због чега је постајало све извјесније да ће Русија на крају бити једини побједник. Или су можда преговори са Кајзером о прављењу сепаратног мира узнемирили доносиоце одлука у Лондону и Вашингтону, те је читава игра покренута у фебруару 1917. године.

Каснији слом пучиста, њихово међусобно супарништво, потпуна погубљеност премијера Керенског, који ће у коначници наоружати бољшевике, окренуло је ток историје погубно за Русију, а управо онако како је одговарало главним супарницима за доминацији у свјетској политици, англоамеричкој елити. Русија је у И свјетском рату изгубила само милион људи, док су губици Њемаца били 2 милиона, Француза 1,5 милиона, а Енглеза 900 хиљада. План Николаја ИИ био је да изврши десант 1917. на Дарданеле и Босфор и тако једном за свагда одагна опасност од америчке геополитичке доктрине адмирала Махена, тзв. анаконде, којом се супарник прво опколи, а онда постепено дави.

Фебруарска револуција у Русији, па долазак бољшевика послије октобра, затим глад, страшан грађански рат, па опет глад, уз Стаљинове чистке и жртве у Другом свјетском рату, донијеће Русији губитке од преко 50 милиона људи. Тај проблем у људству и до данас ће остати велики проблем Русије.

Имајући у виду све наведене чињенице, јасно је да је англоамеричка елита остварила у доброј мјери своје планове. Њемачка је послије другог свјетског рата била окупирана, а СССР је од стране САД-а коришћен као баук. САД су по ријечима Гора Видала, плашећи своје грађане да Руси долазе, почели изградњу државе националне безбједности 1946. и уједно у спољној политици увлачећи у свој чврсти „загрљај” све савезнике, уз изузетак Де Голове Француске.

Руску спољна политику послије слома СССР-а, условно можемо подијелити у четири периода. Први је Јељцинова ера, када је Русија прошла кроз болан процес транзиције, по рецепту „чикашке” неолибералне школе Милтона Фридмана. Шок терапијом кроз приватизацију и либерализацију цијена, домаће руско тржиште потпуно је било отворено свјетској конкуренцији. Посљедице су биле катастрофалне.

Адекватно томе, и улога Русије у међународним односима радикално је била ослабљена и поред чињенице да је Русији остао читав нуклеарни потенцијал бившег СССР-а. У то вријеме Русија постаје миљеница Америке, а план отимања њених природних ресурса од стране највећих америчких корпорација назирао се на крају погубног тунела. Улога Русије у догађајима у бившој СФРЈ била је објективно омеђена, већ поменутим стањем унутар Русије. Други период је долазак Јевгенија Примакова на мјесто министра спољних послова Руске федерације, те почетак активније улоге Русије у међународним пословима.

Примаков је на степеници више у хијерархији руске власти, као премијер, покушао консолидовати Русију изнутра, коз активности врло сличне њу дилу Рузвелта из тридесетих година XX вијека. Трећи период је долазак Путина на власт и развлашћивање олигарха, враћајући власт у институције система. Такође, Москва је врло ефикасно централизовала власт, преузимајући губернијама надлежности, које су их чиниле готово државама у џави.

Овај период, Путин је успјешно пребродио на спољнополитичком плану, дајући у то вријеме пуну подршку Америци у ономе што је Америка назвала рат против тероризма. Иако свјесни чињенице да догађаји од 9/11, имају много рупа у званичном извјештају Вашингтона, те да нијесу без основа оптужбе о умијешаности дијела јастребова из Бушове владајуће структуре у ове догадјаје, руско вођство се мудро ставило на страну Бушове коалиције, у мјери руских интереса, како би Русија добила на времену у својој унутрашњој, како политичкој, тако и војној и економској консолидацији.

Четврти период руске спољне политике у пост-совјтском периоду можемо датирати Путиновим говором у Минхену фебруара 2007. Он је најавио повратак Русије у свјетску политку као војне супер-силе. Оптужио је Америку за грађење униполарног свијета, који је резултат њеног унилатерализма у међународним односима, уз велика кршења међународног права.

Покушај грађења противракетног штита Америке, уз изговор како је он усмјерен ка Сјеверној Кореји, или евентуално сјутра Ирану, био је фактички покушај задавања завршног ударца Русији, којим би се онеспособио руски нуклеарни потенцијал. Емануел Тод упозорава америчко вођство да са Русима није памтно играти шах, па чак и када шаховску таблу постави један од најбољих шахиста геополитике међу њима, Збигњев Бжежински.

Путин је добио оних двадесетак година о којима је сањао Петар Столипин стотињак година раније.

Иако у заостатку од готово читавог вијека, са великм демографским губицима, Русија се као феникс уздиже и послије догађаја у Грузији 2008. године и одлучне војне интервенције Путинове армије, на што је Америка могла само вербално бурно реговати, по ријечима Дилипа Хира, рођен је нови мултипоалрни свијет.

Русија своју позицију у међународном поретку посљедњег деценија гради веома прецизно. На једној страни су изграђени билатерални однсоси са трећим великим играчем у свјетској политици Кином, који су више од пријатељских и које можемо условно назвати стратешким. Такође, изграђен је снажан економски савез сила у успону, између Бразила, Русије, Индије, Кине и Јузноафричке Републике, БРИКС, као против тежа америчкој доминацији у свјетској економији преко долара као повлаштене валуте и злоупотребом ММФ-а и СБ за америчке геостратешке интересе.

Уз то, Русија је отпочела изградњу евроазијског савеза, налик ЕУ, у који су ушле Бјелорусија и Казахстан. Консолидација пост-совјетског простора који су САД предвидјеле да преведу у НАТО и тако до краја опколе Русију – биће за Америку готово немогућа мисија.

Очајнички покушај Америке у дестабилизацији тог простора финансирајући и дајући логистику пучистима у Кијеву 2014. године, резултирао је референдумом на Криму и враћањем Крима под суверенитет Русије.

Догађаји на истоку Украјине, говоре у прилог томе да су амерички доносиоци одлука покренули слијед догађаја који може у коначници Украјину увести у крвави градјански рат, свјесни да су доживјели тежак геостратешки ударац показавши тоталну немоћ да парирају руским потезима на Криму.

Русија је поред обнове своје војне моћи, такође, и својом енергетском политиком повратила себи активну улогу у међународним односима.

Вилијам Енгдал сматра да су покушаји Америке у дестабилизацији Украјине, као и раније дјелатности у обојеним револуцијама у Грузији и Украјини, како би се ове двије државе превеле у амерички табор, превасходно везани за копнене путеве нафте и гаса из каспијског басена. Такође и подршке чеченским терористима од стране Америке, садржале су у себи тежњу за отимањем нафтовода који је водио кроз ову руску покрајину.

Балканске, словенско-православне државе Бугарска, Србија и Црна Гора за коначно признавање пуне независности добијене на Берлинском конгресу 1878. године дугују захвалност само Русији.

Овакво касно добијање независности, иако су фактички постојали услови за много раније њихово формално признавање, лежи у чињеници да се британска политика, а касније и америчка, сводила на свађање ове три словенске државе, као и онемогућавање Русије да стратешки преко њих дође до Медитерана. На једној страни Дарданели, а на другој Јадран, биле су двије неуралгичне геостратешке тачке којима су Англоамериканци у посљедњих 200 година онемогућавали руско стартешко приближавање .

У овом контексту можемо протумачити и политику Америке у нашем региону послије рушења Берлинског зида.

Америка је успјела да неоколонизује све државе бивше СФРЈ, у већем или мањем обиму, а што се модерним политичким речником зове уведе у процес Евро-атлантских интеграција.

Да ли, и колико, данашња Русија може утицати да се тај процес заустави, зависиће највише од прекомпозиције на глобалном плану, а мање од догађаја у нашем региона.

Дејвид Харви истиче да је по први пут један званични амерички државни орган обзананио да Америка најкасније до 2025. године губи своју лидерску позицију у свијету, иако ће остати и даље јак играч.

Европа је окупирана, а Европска унија у оваквом облику тешко може опстати.

Она је економски џин са невјероватним разликама у развоју сјевера и југа, у разликама између великих и малих држава чланица, али прије свега и због неодрживе позиције у којој Америка снажно покушава држати Њемачку.

Њемачку која се поново рођа као свјетска велесила. Међутим, и таква снажна Њемачка и даље је геополитички безуба зато што се налази под америчким протекторатом, а што више него доказују свједочења најчувенијег америчког звиждача Едварда Сноудена, који се бијегом у Русију сачувао од америчке одмазде.

Еманципација Њемачке неминовно мора ићи у правцу изградње стратешких односа са Русијом. Онога што је некада Карл Хаусхофер називао осовином Берлин-Москва-Токио, данас можемо превести на геополитичку стабилност Евроазије коју би гарантовало стратешко повезивање Берлина, Москве и Пекинга.

Ту лежи шанса и за ослобођење наших неоколонизованих држава од стране америчке империје, Србије и Црне Горе, у којима готово све политичке елите, готово сви медији, највећи дио НВО сектора директно, или индиректно ради за рачун америчких националних интереса, умјесто за рачун својих народа и држава.

На крају, приближавање према Русији оставрено је преко великих руских инвестиција, прије свега изградње гасовода Јужни ток који треба да прође кроз Бугарску и Србију, као и великих улагања у туризму у Црној Гори, биће на великом испиту, с обзиром на притисак Америке да се ти привредни и геополитицки продори зауставе.

Такође, специфични проблем Црне Горе је био што је своје стратешке односе са Русијом покушала градити преко сумњивих руских олигарха, а не директно са руском државом.

Године које долазе, украјинска криза, паковање геополитике свијета у макрорегионе по рецепту Обаминог специјалног савјетника Збигњева Бжежинског, као и опадање релативне моћи САД, уз неизбјежни почетак еманциповања Њемачке, дефинитивно ће промијенити и однос моћи великих сила на Балкану. Да ли ће то значити и стварање новог-старог стратешког пријатељства Бугарске, Србије и Црне Горе са Русијом? Видјећемо, али надајмо се и радимо заједно у том правцу.

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s