No Gravatar

I deo – EKONOMSKE ZAKONITOSTI
Autor: Stojan Nenadović ( pisano 31.08.1981. „Ekonomska politika”)

 

Jugoslovenski put u socijalizam od početka se odlikovao neprestanim traganjem za novim oblicima demokratske organizacije privrede i društva.
Radilo se, ipak, prevashodno o političkoj inicijativi na postizanju političkih ciljeva, korišćenjem političkih sredstava. U postavljanju ekonomskih temelja ovim političkim aspiracijama nismo uvek bili dovoljno uspešni.
Često smo specifične socijalističke ciljeve pokušavali da ostvarimo ekonomsko-političkim sredstvima preuzetim iz državno-kapitalističke teorije i prakse. Kao da nam je ponestajalo invencije u traženju novih rešenja.
Nedostatak autentičnih rešenja, primerenih samoupravnoj socijalističkoj robnoj privredi, naročito je evidentan u oblasti novca i kredita. Sumirajući višegodišnju raspravu o dosadašnjem funkcionisanju kreditno-monetarnog i bankarskog sistema i predlozima rešenja koja pretenduju da unaprede ovaj sistem, članovi Odbora za kreditno-monetarni sistem Veća republika i pokrajina Skupštine SFRJ, od kojih ponajviše zavisi zakonodavna inicijativa na tom planu, mogli su samo da konstatuju kako se, umesto odgovora na neka ključna pitanja i korenitih izmena, u suštini predlažu tek određena tehnička rešenja, dok uloga primarne emisije, mada bi morala biti bitno drugačija nego u drugim društvenim sistemima, još nije definisana, a instrumentariji koji se koriste potiču od pre nekoliko vekova. Toliko o dijagnozi. A prognoza?

Uviđajući da je udruženi rad danas stisnut u Prokrustovu postelju kreditnog novca, mnogi već, gotovo intuitivno i bez teorijskog obrazloženja, naslućuju da njegovog punog oslobađanja ne može biti bez inaugurisanja sistema nekreditnog novca.
Ne izgleda, međutim, da će put stvaranja nekreditnog novca biti lak.
Na žalost, razlozi izgledaju pre subjektivne nego objektivne prirode:

“Načelno stvaranje novca putem kredita
je postalo toliko imanentno shvatanju novca
da se svaka drugačija varijanta
a priori uzima nestvarnom.”

(dr Srećko Urgin:”Putevi nekreditnog stvaranja novca”
‘Ekonomska politika’ br. 1528/1981, str.26).

Naravno, da bi se prevladala duboko ukorenjena shvatanja, potebna je više nego uverljiva argumentacija. Teorijske osnove nekreditnog novca potrebno je s toga solidno fundirati. Pa i tada biće potrebno dosta vremena da ih akceptira ortodoksna teorija.

Pristalice nekreditnog novca ovo ne bi smelo da obeshrabri. Teorijska priroda kreditnog novca izgleda jasna. Pošto je novac mera vrednosti, a vrednost nastaje proizvodnjom i prodajom robe, izgleda neizbežnim da se novac stvara upravo u obliku kredita, jer se na taj način najsigurnije obezbeđuje njegovo “pokriće” u ljudskom radu.
Kredit znači obavezu vraćanja duga, pa, prema tome, i obavezu da se nešto proizvede i proda da bi se kredit mogao vratiti. Proizvodnja stvara vrednost, a krediti obavezu da se proizvodi.
Pri takvom stanju stvari, nekrerditni novac ne izgleda drugo do običan falsifikat, jer, u čistom obliku, nekreditni novac znači emisiju bez pokrića u radu (proizvodnji).

Novac i ljudski rad

Pošto smo tako kreditni i nekreditni novac definisali kao dve sasvim suprotne varijante stvaranja novca, analizirajmo, ukratko, koje su realne mogućnosti ova dva oblika emisije. Da li su oni zaista toliko isključivi, koliko izgleda na prvi pogled? Tu se, pre svega, postavlja pitanje, s jedne strane, koliko se danas kreditni novac stvarno vraća, te, prema tome, koliko mu je stvarno pokriće u ljudskom radu, i, s druge strane, da li se i koliko nekreditnim novcem može meriti ljudski rad.

Robni novac, kao npr. zlato, ima pokriće u radu već u momentu samog stvaranja. Zato on ulazi u opticaj kao definitivno sredstvo plaćanja (metalni nekreditni novac) i samo se slučajno može vratiti u polaznu tačku. Novac kao kredit, međutim, neizbežno se posle izvesnog vremena, tj. u momentu vraćanja kredita vraća na polaznu tačku. Postoje dva osnovna kanala emisije kreditnog novca:

  1. Kredit centralne banke državi. Ovaj kredit se vraća društvenim prihodima (porezi, doprinosi isl.).
  2. Kredit centralne banke poslovnim bankama, koje ga dalje pozajmljuju preduzećima. Ovaj kredit preduzeća vraćaju prodajući svoje proizvode.

U svakom slučaju, da bi mogli biti vraćeni, krediti moraju biti sadržani u robnim cenama (bilo kao proizvodni trošak preduzeća ili društveni prihod koji se dodaje na ovaj trošak), dakle, moraju imati pokrića u robi, odnosno ljudskom radu kojim se proizvodi roba.

Da bi performanse konkretnog, realnog kreditnog sistema odgovarale teorijski očekivanim (napred opisanim) bitan uslov je nepromenljivost mere vrednosti, tj. stabilnost opšteg nivoa cena odnosno vrednosti kreditnog novca.

Kako se, međutim, novac neprestalno obezvređuje, očigledno je da se, zavisno od stope inflacije i rokova vraćanja kredita, u realnom iznosu, jedan deo realnog kredita uopšte ne vraća, mada se u nominalnom iznosu vraća čitav kredit. Posedovanje određene količine novca daje čoveku mogućnost da kupovinom (tj. otuđenjem novca) prisvoji određenu količinu u robi opredmećenog rada, daje mu, dakle, vlast nad radom drugih, dok ga obaveza vraćanja kredita prisiljava da otuđuje, prodaje rad koji poseduje i kojim može raspolagati (bilo vlastiti živi rad ili onaj opredmećen u sredstvima za proizvodnju i predmetima potrošnje) prisiljava ga, dakle, da vlastiti rad podređuje vladavini novca, tj. obavezi vraćanja kredita. Načelno, u sistemu kreditnog novca, prilikom emisije, obezbeđena je ravnoteža između ova dva procesa. Kreditni dug i stvoreni novac nominalno su jednaki.

Međutim, stvarno, pošto se novac odmah efektuira, troši (dok mu je vrednost veća), a kredit vraća kasnije (kad je vrednost novcu smanjena), u uslovima inflacije, izazvane snažnom kreditnom ekspanzijom, realni dug je manji od emitovane realne količine novca, što znači da se deo emitovanog realnog novca ipak “poklanja” obveznicima kredita. Dakle, emitovani nominalni krediti omogućuju da se angažuje veća količina rada od količine rada koju treba angažovati da bi se vratili ti isti krediti. Ovaj “višak” angažovanog rada predstavlja rad koji pokreće emisija realno nekreditnog (mada nominalno kreditnog) novca.
Rezultat je isti kao da je odmah emitovana određena količina nekreditnog novca.

U drugom delu napred citiranog članka (‘Ekonomska politika’,br. 1529/1981,str.25), dr Srećko Urgin tačno primećuje da je prilikom otpisivanja kredita faktički došlo do emisije nekreditnog novca. Isto se desašava i prilikom konverzije kratkoročnih kredita u dugoročne.

Restrikcija kredita vodi u privrednu krizu

Kao što se vidi, postoji više načina spontanog i stihijskog stvaranja nekreditnog novca. Ako privredu ipak neprestano pritiska besparica, to jednostavno može značiti da je potrebno još više nekreditnog novca.
U savremenoj kreditno-monetarnoj privredi inflacija kreditnog novca predstavlja spontano nastali mehanizam emisije nekreditnog novca. Nemogućnost da se inflacija suzbije restriktivnom kreditnom politikom, bez provociranja teške privredne krize, upućuje na zaključak da je emisija nekreditnog novca uslov privrednog razvoja i rasta zaposlenosti. Ako je to tačno, opravdano je očekivanje da bi organozovana, teorijski zasnovana, emisija nekreditnog novca morala predstavljati najbolji “lek” protiv inflacije kreditnog novca.

Time smo odgovorili na prvi deo postavljenog pitanja. U uslovima inflacije (koja postaje sine qua non uslov održavanja privrednog mehanizma u pokretu), u realnom iznosu, kredit se ne vraća u celosti, pa mu, prema tome, u momentu emisije, i nije u celosti obezbeđeno pokriće u radu. Deo nominalnih kredita se stoga, u realnom iznosu, pojavljuje kao “poklon”, odnosno kao, u suštini, nekreditni novac.

Tako dolazimo do odgovora na drugi deo pitanja. Ako ovako stihijski stvoren nekreditni novac može meriti ljudski rad, jasno je da ga, verovatno na bolji način, može meriti i svesno i organozovano emitovan nekreditni novac.

Pretpostavimo zato da je planski emitovana određena količina nekreditnog novca. Bez obzira kome će najpre biti dodeljena, ona ovim primarnim porterima dohotka iz emisije nekreditnog novca daje vlast nad radom, tj. mogućnost kupovine roba i usluga.
Time ovaj primarni nekreditni novac ulazi u opticaj. Zavisno od brzine njegovog opticaja, on će angažovati veću ili manju količinu društvenog rada.
Ukupan proizvod stvoren tim novcem u određenom periodu, prema poznatoj Marksovoj formuli, biće jednak umnošku te količine novca i prosečnog broja obrta tog novca u tom periodu, iako u momentu stvaranja nije imao pokriće u ljudskom radu (tj. stvoren je pre no što je izvršen bilo kakav rad), nekreditni novac je odigrao korisnu društvenu ulogu – angažovao je ljudski rad i doveo do povećanja proizvodnje. Ako emitovana količina nekreditnog novca upravo odgovara potrebama privrede, ona ne može inicirati ni inflatorne ni deflatorne impulse.

Pri ovakvom načinu emisije, javiće se jedan fenomen koji zahteva dublje teorijsko obrazloženje. Iako ortodoksna teorija smatra da na globalnom (nacionalnom) nivou ukupni dohodak ne prelazi nivo ukupnih troškova, u sistemu nekreditnog novca, zbir novčanih dohodaka, za iznos primarne emisije nekreditnog novca, premašiće zbir novčanih troškova. Naime, ukupan zbir novčanih dohodaka jednak je zbiru dohodaka od rada (proizvodnje) i dohodaka iz emisije nekreditnog novca. Postavlja se pitanje,odakle zapravo potiču nominalni dohoci koje dobijaju porteri primarne emisije nekreditnog novca, ako je već očigledno da ne potiču od rada (tj. radne vrednosti društvenog proizvoda)?

Šta je višak korisnosti?

U svom članku “Šta su to ekonomske zakonitosti” (“Ekonomska politika” br. 1499/1980, str. 27) postavio sam hipotezu o postojanju kategorije “viška korisnosti”, i ovaj nekreditni novac trebalo bi upravo da predstavlja monetarni ekvivalent tog viška. Naime,u pomenutom članku, razvijena je jedna nova paradigma prema kojoj se novac posmatra najpre u funkciji legitimisanja i legalizovanja ljudskih potreba, pa se tako, kao kupovno sredstvo, pojavljuje u funkciji mere veličine upotrebnih vrednosti (odnosno objektivnih korisnosti, kao kvantitativnih izraza upotrebnih vrednosti), koje ljudi, zahvaljujući posedovanju novca, mogu prisvojiti.

U racionalnom društvu, zbir dohodaka, kojima se izražava (meri) ukupna realizovana objektivna korisnost (nazvana proizvodi civilizacije) treba da je veći od zbira dohodaka koji potiču od uloženog rada, odnosno iz radne vrednosti društvenog proizvoda (nazvane proizvod kulture), za iznos veličine koju sam nazvao;- društveni višak korisnosti.
U nominalnom iznosu, društveni višak korisnosti, ostvaren u nekom periodu, jednak je iznosu emitovanog primarnog nekreditnog novca (u tom periodu).

Ako je ishodište nekreditnog novca u višku korisnosti, onda je time prejudicirano pitanje gde treba alocirati primarnu emisiju nekreditnog novca. Pristalice nekreditnog novca (npr. dr Milutin Ćirović i dr Srećko Urgin) zastupaju tezu da to mora biti sektor udruženog rada.
Međutim, ako se prihvati teza o postojanju viška korisnosti i emisiji nekreditnog novca kao monetarnom izrazu tog viška, onda je neizbežan zaključak da se primarna emisija nekreditnog novca mora dodeliti neproizvodnom delu stanovništva. Trošeći ovaj “nezarađeni” dohodak (čiji izvor nije rad nego višak korisnosti, tj. porast ekonomske racionalnosti), primaoci dohotka iz emisije nekreditnog novca snabdevaće privredu potrebnom količinom gotovog, nekreditnog novca, čime će se izbeći zaduživanje privrede. S druge strane, pošto se jedan deo privrede, na taj način, finansira direktno iz emisije nekreditnog novca, ukinuće se istovremeno deo poreza i doprinosa koji su dosad služili za finansiranje ovog sektora neprivrede.

Prema tome, alociranjem emisije nekreditnog novca u sektor krajnjih potrošača (koji su dosad bili na teretu privrede) obezbeđuje se kako snabdevanje privrede nekreditnim novcem, tako i njeno fiskalno rasterećenje. Prostor za akumulaciju i samofinansiranje proširene reprodukcije bi time bio znatno proširen, pa time i ojačana materijalna baza samoupravljanja u udruženom radu. Takođe, stvorili bi se uslovi za brži razvoj društvenih delatnosti (zdravstvo, prosveta, nauka itd.), koje više ne bi bile “na teretu” privrede.

Privreda i neprivreda (baza i nadrgadnja) ne bi više bile međusobno suprotstavljene, nego bi se, posredstvom mehanizma emisije nekreditnog novca, međusobno potpomagale u razvoju.

Predloženi mehanizam emitovanja nekreditnog novca pruža osnove za vođenje jedne krajnje pojednostavljene, ali i apsolutno efikasne monetarne politike. Ako je emitovana tačno potrebna količina nekreditnog novca, možemo biti sigurni da neće biti potrebne naknadne intervencije. U sistemu kreditnog novca, naprotiv, naknadne intervencije su neizbežne, jer se ovaj sistem neprestano suočava sa besparicom i nelikvidnošću, koje prisiljavaju nosioce monetarne politike da stalno posežu za dodatnom emisijom. Deflatorni problem, karakterističan za kreditnu privredu, izazvan je zapravo nestašicom nekreditnog novca, koju, naravno, ne može premostiti ni beskrajna ekspanzija kreditnog novca. Ipak, ova beskrajna ekspanzija vrši svoju bitnu funkciju – obezvređuje novac i tako stvara uslove za spontano i stihijsko stvaranje nekreditnog novca.

Emisijom nekreditnog novca ukidaju se mnoge postojeće ravnoteže u društvenim računima (prihodima i rashodima) i umesto njih uspostavljaju zakonite proprcije. Tradicionalnoj teoriji biće u početku teško da akceptira novi sistem društvenih računa. Ali, taj sistem se spontano već danas uspostavlja. Npr. emisija nekreditnog novca, odnosno dohodak iz društvenog viška korisnosti za potrebe neprivredne sfere, prerušava se danas u budžetski deficit. Dogmatska politika suzbijanja deficita samo pogoršava kako položaj privrede tako i društvenih službi.

Najzad, iako je nominalno u ravnoteži, budžet realno ne može biti u ravnoteži, ako rashodi (tj. emisija kreditnog novca za račun države) prethode prihodima (kojima se vraća kredit države) i ako postoji određen procenat inflacije. Očigledno je da su realni rashodi (kojima se emituje novac) veći od realnih prihoda (kojima se novac povlači), što znači da faktički postoji neto emisija nekreditnog novca iako je budžet u ravnoteži (nominalnoj).
Teorija viška korisnosti i nekreditnog novca zahteva da se istini pogleda u oči. Ona traži da se izuče kretanja realnih, a ne nominalnih veličina. Takvo istraživanje otkriva da je novi sistem emisije novca, realno, već odavno prisutan, dok stari traje samo u prividima, nominalnim veličinama. Pa ipak se (i ne samo mi) neprestalno zaklinjemo da ćemo (do nekog hipotetičkog roka koji se stalno prolongira) uspostaviti budžetsku ravnotežu. Na sreću, “prirodne” ekonomske zakonitosti neće nam to dozvoliti. Niko danas ne može uspostaviti stvarnu budžetsku ravnotežu, a da potpuno ne ukoči sopstveni privredni razvitak. Spontano i stihijski, emisija nekreditnog novca već je zaživela i dokazala svoju vitalnost.

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

3 responses »

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s