rudolf_cistler– Gospodine Cistler, gospodine Cistler, da li ste čuli? – odjeknu kroz beskrajno belu sobu glas koji je dopro do nasmešenog, bledog čoveka, zaustavljenog zauvek u sedamdesetim godinama. 
– Šta da li sam čuo – odgovori on.
– Objavili su knjigu o Gavrilu!
– Lepo… To je najmanje što su mogli da urade – reče bledi čovek i nastavi da gleda kroz prozor.
– Otkrili su mu i spomenik…
– I treba. Davno je to trebalo da urade.
– I svi ga spominju…
– Pa naravno da ga spominju. On je ipak, promenio istoriju svog naroda.
Nastade pauza. Pomalo nelagodna.
– Znate, vas gotovo da nigde ne pominju – s oklevanjem prozbori glas.
– Ah… Ma, ko sam ja da mene pominju… Ono što sam ja uradio nije bilo herojstvo, nego dužnost.
– Ali, gospodine Cistler, molim vas! Da nije bilo vaših reči, Gavrilo bi bio obešen!
– Istina. Ovako je umro u ćeliji.
– Ali, gospodine Cistler, molim vas – ponovo će glas. – Da nije bilo vaše odbrane, još onda bi Gavrilo bio proglašen teroristom!
Bledi čovek skrenuo je pogled sa prozora i pokušao da vidi glas koji ga je tako uporno ometao u njegovom beskonačnom spokoju.
– Dobro, šta sad? Kad već imate ovakve vesti, zašto ne odete kod Gavrila i obavestite ga? Ili kod Čabrinovića, Čubrilovića? Zašto to ne kažete Iliću, Keroviću, Jovanoviću i Miloviću? Njih nisam uspeo da odbranim! Već 54 godine, svaki put na ovaj dan Vi upadate ovde i govorite mi „Gavrilo ovo, Gavrilo ono, vas su zaboravili, vas niko ne pominje…“ To je normalno! Pobogu, ceo život sam bio advokat, advokate ne pominju! Tek ponekad, po zlu prozbore koju o nama!
– Kako to mislite „po zlu“ – upita glas.
– Lepo. Čak i kad uspete da oslobodite nekoga krivice, pamte vas vaši klijenti, ali ne po tome što ste ih oslobodili, nego po tome što su vam platili honorar. A on je u njihovim očima uvek preveliki, uvek neopravdano visok. Uvek je mogao da bude manji, a oslobađajuća presuda je mogla da bude brža. A ako ne uspete da ga oslobodite krivice, onda ste tom jadniku koji odrapi godine života u zatvoru – vi krivi što je on tamo završio! Ne sud, ne sudija, koji izgovori „osuđujem vas na 20 godina robije“, nego vi! Zato što niste uspeli da ga izvučete. A sad, molim vas, da ne pričamo više o Gavrilu. Taj mladić je zaslužio sve ono što mu sad daju u njegovom narodu. I više od toga.
Opet ćutanje i neka nelagoda. Preduga, ma koliko na tom mestu vreme ništa ne znači. Rudolf Cisler ponovo gleda kroz prozor, s osmehom na licu i povremeno gladi svoje brčiće.
– Gospodine Cistler… – opet se začu glas, ovaj put s dozom oklevanja.
– Šta je sad?
– Nikad vas nisam pitao…
– Što znači da nije ni trebalo da me pitate.
– Zašto su hteli da vas ubiju posle Principovog suđenja?
Bledi advokat, koji je čitav vek pre toga stajao u sudnici i branio Gavila i ostale zaverenike vratio se mislima u ono vreme. Prisećao se proterivanja iz Sarajeva, izvučenih sablji koje su ga čekale na vratima suda, besne rulje, atmosfere linča… Prisećao se da su četvorica Srba, advokata, odbila da brane atentatore na Franca Ferdinanda, pa je on, mešanac Hrvatice i Austrijanca, školovan u Zagrebu i Beču, kao golobrad advokat dobio „vruć krompir“…
– Valjda zato što nisam opravdao njihova očekivanja – reče on i nasmeši se.
– Tražili su smrtnu kaznu za sve?
– Da. Tražili su. Ali nisu imali osnov. I ja sam to dokazao.
Opet je nastupila tišina. Ovaj put nije bila nelagodna. Pitanje koje je dolazilo nametalo se samo po sebi. Bilo je naprosto očekivano.
– A zbog čega niste uradili ono što ste mogli? Posle toga vaša bi karijera bila mnogo lagodnija, a život jednostavniji…
– Pogrešno – preseče Cistler tiho, ali opet autoritativno glas koji je okupirao prostor. – Da sam postupio kako su oni očekivali, da sam imitirao odbranu, onda bih kao advokat bio brzo zaboravljen. Jer, u takvim slučajevima mi smo samo potrošna roba. Jedina razlika između unapred osuđenog i onoga koji je advokat po službenoj dužnosti, ali po njihovoj meri, je u tome što advokat ne dobije smrtnu presudu. Što je zapravo, ponekad, mnogo gore. Ovako, umesto zaborava i presude, dobijete barem nešto.
– Šta?
– Mogućnost da se svakog jutra, do kraja života, pogledate u ogledalo i kažete sebi „ovo će biti dobar dan. Zato što si ti čovek koji zna svoj posao“.
– Skupo vas je koštala ta odluka…
– S jedne strane, jeste. S druge strane – nije.
– Uhapsili su vas i Nemci.
– Jesu. Ali tada je moj advokat bila moja žena. O tome i danas pričamo, kad god imamo vremena i kad god nas ne uznemiravaju kojekakvi glasovi.
– Ni komunistima niste bili po volji.
– Sve je to nevažno… Već čitave 54 godine uopšte nije važno da li sam ja nekome bio po volji. Toliko sam, čini mi se, već ovde. Nevažno je zato što mi je ovde i moja žena, i moja kćerka…
Kroz prozor je počeo da odjekuje predivan glas koji je setno pevao neku ariju. Cistler se nasmeši i okrenu glavu u pravcu odakle je dopirao glas.
– Vreme je da se rastanemo. Moja žena je skuvala čaj. Moja kćerka Vanda je počela svoj posle podnevni koncert. Neumorna je. Čitav život je pevala na sceni, a sada svakog dana u isto vreme pravi nama dvoma plezir i ispunjava nam muzičke želje.
Ispravio se, popravio svoj redengot, namestio naočare, a potom i mašnu, pogladio brkove i krenuo.
– Gospodine Cistler – čuo se još jednom glas u prostoriji.
– Ne sad… Pričaćemo opet… Za godinu dana – odgovorio je Rudolf uz osmeh i uzviknuo „moje dame! Čekajte me! Stižem!“
– Oh, čudnog li čoveka – gotovo šapatom komentarisao je Glas, dok je Cistler napuštao prostoriju. – Toliko je u životu propatio, toliko su ga kinjili, zlostavljali, a on? Ništa… Skromno, uvek nasmešeno… Baš čudan čovek…
Kroz prozor se prigušeno čuo kikot dve žene, dok im se Cistler jadao „zamislite: opet me je posetio onaj što dolazi jednom godišnje da me priupita nešto o Gavrilu… Hoće li ikad prestati?“

cisler i principGavrilov princip je sjajna zbirka priča oko koje se okupilo 14 autora i jedan urednik. To je zbirka koju je objavila izdavačka kuća Laguna. 
Svaka priča je, iskreno rečeno, maestralna. Baš kao što su maestralna i sva imena autora: oprobani, priznati i poznati književnici koji pišu srpskim, hrvatskim i bosanskim jezikom. Vladimir Pištalo, Vladimir Kecmanović, Miloš K. Ilić, dr Nele Karajlić, Muharem Bazdulj, Zoran Ćirić, Miljenko Jergović, Igor Marojević, Srđan Srdić, Dejan Stojiljković, Ivančica Đerić, Miroslav Toholj i Jelena Rosić su imena onih što su se „sakrili“ između korica ove knjige. Svako od njih je na svoj način dao doprinos obeležavanju stote godišnjice sarajevskog atentata koji je promenio (ili ubrzao) tok istorije na ovim prostorima.


Promocija zbirke priča održana je u Zlatnoj moruni, beogradskoj kafani u vrhu Kameničke ulice, odmah pored pijace Zeleni venac, na mestu gde su Gavrilo Princip i njegovi drugovi, pripadnici Mlade Bosne pročitali vest da će Franc Ferdinand na Vidovdan biti u Sarajevu.
Iskreno, uživao sam u svakoj reči koja je objavljena na stranama ove zbirke. Baš zato što je u pitanju zbirka priča, knjiga se guta, traži se uvek strana više.
Ali mi je falila priča o Rudolfu Cistleru. 
Ne želeći da stajem uz rame (jer tome nisam još dorastao) svih ovih autora, rešio sam da sa vama podelim moju priču o čoveku koji je odbranio Gavrila Principa. Priču o čoveku koji je zbog te odbrane obeležen za ceo život.

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

One response »

  1. vesna kaže:

    Odlično napisano. I odličan naslov Gavrilov princip. odličan lik odvjetnika.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s