Evo kako Ljiljana Smailović planirano, hladnokrvno i sa predumišljajem ubija zdrav razum čitaocu Politike

piše kako diše: Ljiljana Tatić

Zakon o javnom informisanju kaže da je Javno informisanje slobodno i u interesu javnosti. Javno informisanje ne podleže cenzuri. Niko ne sme, ni na posredan način, da ograničava slobodu javnog informisanja, naročito zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja, zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad sredstvima za štampanje i distribuciju javnih glasila ili nad uredjajima za emitovanje i radiofrekvencijama, kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da ograniči slobodan protok ideja, informacija i mišljenja.

Zakon o javnom informisanju dalje kaže da svako ima pravo na ODGOVOR:
Novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni su da tudje informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navodjenje glasila iz kojeg je informacija preneta.

Nije problem kada čitaoc koji se obrati javnosti  da zakonom zagarantovani ODGOVOR na pisanje novina sa idejom da je samo njegovo misljenje ispravno iako je glavna urednica to zaključila u svom dnevniku koji javno objavljuje u novinama Politika u rubrici UVODNIK..

Veliki problem čitalaca Politike je što glavna urednica misli da je ona  Čarobni svirač i da je samo njena „muzika“  poželjna da oblikuje čitaoca. Da bi ostvarila ovu zamisao ona zloupotrebljava zakonom zagarantovano pravo na ODGOVOR. Ona čitaocu ne dozvoljava ODGOVOR, što se desilo u mom slučaju pa su svi moji odgovori listu Politika na članke koji su tamo objavljeni, jednostavno ignorisani ili izvrtani i objavljivani po nahodjenju novinarke Jovane Rabrenovic. Vidim sada i zašto. Glavna urdnica ne stiže da radi svoj posao, ona uopšte ne odgovara na pisma i mailove jer se bavi važnijim poslom. Ona piše ODGOVORE čitaocima, koristi , više kao gradjanin nego kao urednik, svoje pravo na ODGOVOR ČITAOCU,  ona postiže i da stilizuje čitaoce lekcijama lepog ponašanja (u članku pod nazivom PISMU ČITAOCU). Ona ne želi da gubi vreme u nevidljivim prepiskama sa čitaocima iako joj je to posao a odgovor na mailove koji  čitaoci upućuju glavnom uredniku je deo poslovne kulture. Ta kultura se Ljiljanu Smailović dokazano ne dotiče.

Ali ono što se valja ispod brega, ispod njenih harmoničnih i pismeno složenih tekstova je nešto mnogo gore, urednica sakuplja ALIBI za ovu svoju misiju kojia ne postoji u opisu radnog mesta Glavnog i odgovornog urednika.  Ona ĆUTI i pravi kolekciju pisama  čitalaca i  kolaž potreban kao povod i zakonsko pokriće da bi mogla da se javno razmahuje svojim perom umesto da radi svoj posao koji je u opisu njenog radnog mesta.

Tako na primer moj komentar, verovatno OPET neće biti objavljen jer glas mene kao čitaoca nema poželjan ton ,ne uklapa se u njenu projekciju, pa zato ne može da se čuje ni ispod teksta u kome Politika piše o meni а kamoli  ispod njenih čarobnih reči kojima pokušava da oblikuje čitaoca.

Narodni izrazi su svakako primereniji da ukrase lik i delo OVE gospodje pa je šteta sto nisam naučila da ih koristim. Ionako je za nju i za Politiku to potpuno sve jedno jer  ona verovatno na sva pisma čitalaca kao i na moja, uporno ĆUTI. Ona strpljivo čeka poželjan čitaočev tekst/antidot kao povod za svoje otrovne, nebulozne ali logično uklopljene harmonične objave. Ona njih predstavlja kao spontane ODGOVORE čitaocima. Ovo što radi gospodja Smailović je na nivou dobro planiranog, hladnokrvnog ubijanja zdravog razuma čitaoca Politike i to sa predumišljajem.

Više o ĆUTANJU LJILJANE SMAILOVIĆ možete pročitati OVDE

U nastavku je jedna stranica iz njenog javnog dnevnika preneta onako kako je  glavna urednice objavila u Politici

Љиљана Смајловић
Писмо читаоцу

Наш лист јуче је у рубрици „Међу нама” објавио писмо Радмила Рончевића, који је главног уредника „Политике” назвао „полтроном”, „улизицом” и „увлакачем” који пише „срамно” и „без икакве логике”.

Повод за увреде господин Рончевић нашао је у мом уводнику објављеном 5. фебруара под насловом „Осећај за снег”.

Оволика грубост у јавном опхођењу није уобичајена, а многи читаоци „Политике” вероватно би је сматрали непристојном и у приватном животу. Ни у колегијуму „Политике” нису сви уредници били мишљења да писмо заслужује да се објави на страницама једних пристојних новина.

Нажалост, господин Рончевић нипошто није изузетак по количини грубости и увреда којим обасипа људе с чијим се ставовима не слаже.

Није ту реч само о нетолеранцији и искључивости, којих је у јавном дијалогу све више, већ и о извесном недостатку моралне имагинације.

Многи наши људи као да се руководе уверењем да је само њихово мишљење исправно и да сви остали грађани, да су само паметни и морални, треба да мисле исто што и они. А кад виде да други говоре и мисле другачије, закључе да су ти други ништарије које се руководе искључиво најнижим побудама, за разлику од њих који се управљају по звездама.

Тај тип људи заузима све више јавног простора. Политика нам се представља као манихејска борба добра и зла. Наши политичари тврде да је избор између њих избор између добра и зла – чак и када се међусобно разликују само по томе којом би брзином усвојили нови закон о раду.

Ако пристајемо на ту подвалу, онда смо и ми криви што нам Рончевићи својом нетрпељивошћу и мржњом попуњавају редове. Никоме није у интересу да, уместо дијалога, на јавној сцени имамо две гомиле које разуздано размењују блато што га бацају једна на другу. Колико је заиста вероватно да су сви који мисле или осећају другачије од нас моралне наказе и ништарије? Мислите о томе.

Редакцијска правила не допуштају објављивање прилога без исправљања правописних грешака, које се додуше поткрадају и новинарима и лекторима „Политике”. Но ако господин Рончевић упореди лекторисану верзију свог писма са оригиналом који је редакцији упутио електронском поштом, увериће се да нема основа за толику надменост и презир према грађанима које је јуче овде назвао „олошем”, „шкартом” и „примитивцима”.

Не вреди ни што је уз свој потпис додао „хирург” и „научни саветник”. Титуле господина Рончевића нам само показују да формално образовање не помаже тамо где нема моралних обзира и поштовања за другога.

Љиљана Смајловић

———————————————-

Љиљани Смајловић, Главном и одговорном уреднику ,,Политике”

Госпођо Смајловић,

Прочитао сам Ваш Уводник од 5 фебруара 2014. Веома сам се изненадио. Такав текст може написати само неко ко је веома неупућен или веома наиван или неко ко

је полтрон, улизица, увлакач режиму, односно газди режима. Неби ме изненадило да је то писао главни уредник неког режимског таблоида. Наравно, знам да нисте ни неупућени ни наивни па је за српску ,,Политику” велика срамота када то пише њен актуелни главни и одговорни уредник.

Упоређујете оно што се не може упоређивати, Рузвелта и Вучића и кажете да је Вучић ,, покренуо политички земљотрес и срушио жилаво увезан естаблишмент, а уместо владајуће класе на сцену извео неке нове политичке снаге, дуго држане далеко од политичке трпезе”. Нико до сада није написао такав славоспев о Вучићу.

Нажалост, није покренуо никаква земљотрес, није срушио ништа нити се владајућа класа променила. Истина, на сцену је извео неке нове политичке снаге, угланом пребеге, олош и шкарт из свих политичких странака, који су искљичиво због личног интерса пребегли у нову странку , који ће оглодати све неоглодане трпезе и дефинитивно одвести Србију у стрампутицу без повратка.

Оправдану спрдњу на изрежирани ,,херојски подвиг” ППВ без икаве логике упоређујете са морбидном изјавом србомрсца, саветника председника скупштине Црне Горе, такође познатог, примитивног србомрсца. Још срамније, на крају, да би сте се још више додворили газди говорите о слободи штампе и без икаве потребе и логике у односу на спрњу о ППВ помињете и истрагу у вези смрти Вашег покојног колеге Ћурувије.

Некад сам Вас поштовао.

Данас не могу написати: ,,Са поштовањем:”

Професор Др Радмило Рончевић, научни саветник, хирург.

———————————

Колегијуму ,,Политике“

Шаљем вам осврт на Уводник Главног и одговорног уредника Љиљане Смајловић од 14. фебруара 2014. који је она написала као одговор на моје писмо објављено у рубрици ,,Међу нама” 13. фебруара 2014. Познато вам је да сте на основу Закона о јавном информисању обавезни да мој осврт објавите на одговарајућем месту у вашем листу и на интернету.

Најблаже речено, госпођа Смајловић се понаша и непрофесионално и недолично, злоупотребљавајући функцију која обавља. Писмо сам упутио њој лично и нисам дао дозволу да оно иде у јавност, ни у рубрику ,,Међу нама” ни на интернет. Колико ми је познато, текстови у рубрици ,,Међу нама” не иду на инернет. Чији је онда био интерес да то писмо ипак оде тамо? Дакле, госпођа Смајловић је прекршила кодекс новинарске професије. Ако бих ја као лекар, из неког личног интереса, послао у медије писмо неког свог пацијента, био би то скандал и тежак прекршај лекарске етике. Наравно, мени не смета што је то писмо доспело у јавност. Нека госпођа Смајловић погледа коментаре на интернету па ће јој, надам се, неке ствари бити јасније.

Но, ту није крај проблема са слањем мог писма у јавност. Објављивањем тог писма, ја сам изгубио сваку прилику да се додворим и омилим актуелној власти. У тешким ,,вуненим” временима, у општој беди, додворавање власти вреди више од знања, памети, морала, достојанства, поштења, ,,робе” која има врло малу цену код наших политичара.

Писмо сам потписао само мојим именом и презименом, нисам додавао никакве титуле. Ја се, иначе, на тај начин увек потписујем. У писму које је послато на интернет, госпођа Смајловић је уз моје име додала све моје титуле. Очевидно је то урадила да би боље зачинила тенденциозну причу у свом уводнику.

Госпођа Смајловић није оповргла нити одговорила ни на једну чињеницу коју сам изнео. Већина њеног текста су добро познате фразе о демократији, дијалогу и понашању политичара. Узгред, ни ја, нити ико од моје уже и шире породице није члан ни једне политичке странке. Навођењем само појединих речи извучених из контекста, а не реченица или већег дела текста из мог писма и стављањем тих речи тамо где јој је одговарало, покушала је да од мене направи политичког, неморалног екстрема, монструма, човека који позива на свађу и зло и вређа грађане своје државе. Покушала је да тиме сакрије истину и необориве чињенице које сам изнео и које се не могу сакрити. Наравно, истина је да неповољне чињенице боле. Што смо даље од истине, бол чињеница је све јачи.

У недостатку аргумената, госпођа Смајловић, у већем делу свога текста, истиче да је мој текст био неписмен и да су њени лектори морали кориговати грешке. Ја доста пишем и нисам неписмен. На мојим текстовима лектори ретко имају посла. Поред осталог, објавио сам и већи број радова у 11 великих светских часописа. Лектори су исправили само по једну словну грешку у две речи. Место ,, искључиво” било је написано ,,искљичиво” и место ,,спрдњу” било је написано ,,спрњу”. Јасно је да су то грешке у куцању. У вези са интерпункцијом, није извршена никаква корекција. Али, шта је невероватно, подло и најжалосније у вези мога ,,неписменог” писма? Госпођа Смајловић шаље на интернет мој оригинални, нелекторисани текст, са поменуте две штампарске грешке, и обмањује, лаже посетиоце интернета да је то текст који је лекторисан од стране њених лектора. Не верујем да би такву подлост учинио било који уредник било ког таблоида.

На крају, логично је поставити питање зашто је госпођа Смајловић моје писмо које не иде њој у прилог послала у јавност. Понављам, ни један детаљ, ни једну чињеницу из мог писам није оспорила. Наравно, госпођа Смајловић није наивна, све је то знала. Но, то није било важно. Важно је било да се још једном додвори власти, односно да „газди” покаже какве све притиске и проблеме има у очувању ,,правог” курса ,,Политике” и да увери власт да ће тај курс задржати по сваку цену.

.

У нади да ће те писмо у целини објавити,

Радмило Рончевић