Dejvid Hadson je treća generacija farmera iz Arizone, što bi i ostao da ga život nije naterao da se bavi hemijom i fizikom i posle višedecenijske potrage nagradio najvećim otkrićem transmutacije hemijskih elemenata.

Zemljište u Arizoni gde je Hadson porodično nasledio imanje bilo je vrlo posno i naravno malo isplatljivo za uzgoj bilo koje kulture. Glavni problem koji je njegova porodica imala bio je preveliki procenat natrijuma zbog čega su iz obližnjeg rudnika u cisternama dovozili sumpornu kiselinu i injektirali je u zemljište u tačno određenoj srazmeri. Pošto je opšte poznato da je Arizona područje sa izuzetno malo padavina, iza cisterni sa supornom kiselinom išao je traktor sa ugrađenim sistemom za navodnjavanje. I kako je voda izlivana po zemljištu odmah posle kiseline radnici i Hadsonova porodica su mogli da posmatraju kako sve iza njih izgleda kao da ključa. U tim trenucima stvarao se natrijumsulfid koji bi voda razređivala i odnosila. Za to vreme su morali da vode računa pošto imaju i dosta kalcijumkarbonata u zemljištu i da će time oboriti PH vrednost tla i da nijedna biljka neće moći da raste – da koriste supstancu koja će stabilizovati PH tla.

U potrazi za pravom supstancom i stalnim nadgledanjem zemljišta Dejvid Hadson je stalno nailazio na mineralne naslage nepoznatog porekla. U to doba nije znao ama baš ništa o hemiji, samo onoliko koliko je mogao da pročita u poljoprivrednim časopisima, ali je posle nekog vremena shvatio da on zapravo i nema zemljište već sprašeni stenski, tojest mineralni materijal. Zato mu je palo na pamet da uzme uzorak da ga pomeša sa kiselinom i dobio je crnu tečnu frakciju. Ovu frakciju su izlili na novine i ostavili na Suncu da se suši. I kako je počela da se suši – eksplodirala je.

Kako nešto što je bazično metal može da eksplodira pitali su se svi. Ne znajući praktično su izveli prve stepene alhemičarske faze nigredo. Eksperiment su ponovili ovog puta u metalnom buretu koje se razletelo na sve strane od jačine reakcije. Ono što su primetili ovog puta nije bila samo eksplozija već i implozija materjala, što je nemoguće po sadašnjim zakonima fizike u takvim uslovima. Treći put su u sred svega postavili grafitnu olovku i kada se reakcija desila olovka je ostala netaknuta, dok je grafit u njoj nestao. Sada su tek bili u šoku. Izvanredno svetlosno zračenje, ekstremno oslobađanje toplote, ali bez gasa. To sve nije moglo da se objasni. Zato je Hadson uzeo uzorak svog zemljišta i odneo ga u lokalnu laboratoriju na analizu. Analizu koja je samo potvrdila da se radi o kombinaciji gvožđa, silicijuma i aluminijuma. U redu, ali ova kombinacija metala ne može da eksplodira zar ne?, pitao ih je Hadson sada potpuno sluđen. I hemičari su to potvrdili. Sledeće mesece proveo je raspitujući se ko je najveći stručnjak za analizu metala i pronašao je takvu osobu na Univerzitetu Kornel, i ne samo osobu već i vrlo preciznu i komplikovanu aparaturu. Rezultat je potvrdio da se radi o gvožđu, silicijumu i aluminijumu. Ali Hadson je ostao pri zdravorazumskom rezonu da metali ne eksplodiraju. Zato su uzorak odneli u susednu laboratoriju gde su ga očistili od bukvalno svih tragova gvožđa, silicijuma i alumijuma. I opet je nešto ostalo. Analiza je ovog puta pokazala da ne postoji ništa, da nema apsorbcije ili emisije, što je za hemijsko-metaluršku, pa i svaku običnu analizu nemoguća stvar. Hadson se razočaran vratio u Arizonu gde je sam nastavio metalurške eksperimente. Ono što je bilo čudno je da dok je otapao uzorak svog tla u olovnoj posudi sam uzorak bi probio dno posude. Teže od olova?, postavilo se novo pitanje. Ako bi ubacli zlato i srebro u osnovnu supstancu ona bi te metale „apsobovala“ i više nijednim postupkom nisu uspevali da ih vrate, kao da ih je pojela.
Ovo je samo rezultovalo raspravama između Hadsona i nebrojenih hemičara po najboljim laboratorijama. U pitanju su bile kasne sedamdesete godine prošlog veka i Hadson je bio svestan da mu je potrebna daleko preciznija spektroskopska mašina, što je i pronašao u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj koja je bila najbolja po pitanju metalurgije u tom trenutku. Teorijski Rusija je imala najbolje ideje i Hadson je uspeo da nagovori ljude u nemačkoj laboratoriji da primene ruski napredni postupak. Prvih 15 sekundi mašina je očitavala… pogađate već – gvožđe, silicijum i aluminijum sa retkim tragovima kalcijuma, titanijuma i to je bilo to. Ali dalje očitavanje je pokazivalo da postoji materija, ali da je „ništa“. U 70-oj sekundi, baš kako je knjiga Sovjetske akademije nauka i pisala, odjednom se pojavio paladijum, zatim platina, osmijum, pa rodijum, i iridijum. Mašina je ovo očitavala u tačnim razmacima spaljivanja uzorka i emisije elektrona baš kao što je i čuvena knjiga najavljivala. Eksperiment je ponavljan mesec dana i rezultati su ostajali isti.ORMES

Sledeći korak je bila neutronska aktivacija. Za tu svrhu mu je poslužila najsavremenija laboratorija u Londonu koja je radila direktne analize protona i neutrona elemenata. Uzorak je u čuvenoj 70-toj sekundi pokazao retke metale nabrojane iznad u tekstu, ali u ogromnoj koncentraciji. Čuveni afrički rudnik tog doba je iz utrobe Zemlje eksploatisao rudu sa ovim sastojcima, ali je Hadsonov uzorak imao 75 puta veću koncentraciju. Sada su naučnici imali geološko neslaganje.
Sledeće tri godine Hadson će provesti uz najbolju američku laboratoriju tog doba gde će naučnici zblanuto shvatiti da rodijum koji su ekstraktovali kao rodijum i izveli nad njim seriju analiza u poslednjoj prestaje da bude rodijum i postaje gvožđe. Ali i to gvožđe u toku nekog hemičarskog koraka provere takođe prestaje da bude gvožđe i postaje alumijum…
U sledećem slučaju rodijum je postao ugljenik, pa danima nije bilo ničeg, pa se rodijum ponovo pojavio. Od Hadsona se u ovom trenutku tražilo da patentira svoj „pronalazak“ je je rodijum daleko skuplji od zlata na svetskom tržištu. I tako su u martu 1988. godine patentirani orbitalno reorganizovani monoatomski elementi, skraćeno ORMES ili ormus. I desio se najveći pomak u hemiji kada su shvatili da je Mendeljejev periodni sistem elemenata samo dvodimenzionalni prikaz kosmosa, da zapravo ovaj sistem ima tri dimenzije i da tamo daleko iza tabele postoji nešto što je osnova svakog elementa i što u zavisnosti od uslova sredine transmutira. Čudesno otkriće ako uzmemo u obzir da su u pitanju niskotemperaturne nuklearne reakcije, što se ni u jednoj od najsavremenijih laboratorija fizike nije uspelo.

Alhemičarski Dejvid Hadson je i ne znajući otkrio „so metala“, ako se sećate osnovnog alhemičarskog trojstva – so, sumpor i živa. Ova „so“ povećava svoju atomsku masu prilikom oksidacije i čak se u nekim kombinacijama sa vodonikom ponaša kao čuveni mistični atoeter grofa od Sen Žermena.

Već u očajanju Hadson je sa svojim radnicima iznajmio najbolju mašinu termografski metrički analizator na kome su izveli serije svih mogućih eksperimenata koji su im padali na pamet. Zagrevali su i hladili uzorak desetine puta, uopšte ne znajući da u stvari rade Opus Magnum. U početnim trenucima supstanca bi isparila, pa bi se kondenzovala, pa bi bila teža od olova, a onda u nebrojeno ponovljenom postupku prosto bi nestala, pa bi se opet pojavila, pa bi poletela u vis i sa sobom ponela celu zatvorenu posudu koja je zapravo i bila retorta, a što bi se na aparaturi pokazalo kao negativno očitana težina. I uz to zagrejana supstanaca je pokazivala superprovodljivost.

Kasnija istraživanja po pitanju fizike su pokazala da u zavisnosti od frekvencije ovi ormes atomi pokazuju ili ne pokazuju elektrone, kao da elektroni tuneliraju kroz dimenzije menjajući tako prostor/vreme. I isto tako sama supstanca ume da emituje svetlost, bukvalno kao tečnu svetlost i to brzinom zvuka, a da unutar nje u tom trenutku uopšte ne postoji elektricitet. A kada supstanca počne da emituje elektro-magnetno polje, to polje se apsolutno ne ponaša uobičajeno. Nema južni i severni pol, nema polove uopšte, a ima obrtni moment, i ako se približi nekom drugom polju bukvalno ga „pojede“. Kvantni fenomen. A zbog ovih osobina Hadson je imao ozbiljne probleme sa Američkim ministarstvom odbrane prilikom patentiranja.

Do 1993. urađena su opširna geološka, fizička i hemijska istraživanja, osnovana je kompanija sa rudnikom ove „supstance“, a Hadson je tek od 1994. dobio državnu dozvolu da javno govori o svemu. Zanimljiv detalj je da je od svog ujaka 1992. dobio knjigu o alhemiji, i to od ujaka koji ga je jedva naterao da je pročita. I da shvati da ima alhemičarsko belo praškasto „zlato“, zlatno staklo i baš ono zlato koje se spominje vezano za hebrejsko Drvo života, ono što daje život. Posle decenija trčanja po svetskim laboratorijama, sticanja vrhunskog znanja iz fizike, hemije i elektro-tehnike Dejvid Hadson je počeo da se smeje. Trebalo je da bude običan siromašni farmer iz Arizone, a postao je i ne znajući najveći alhemičar ovog doba.

Danas su ORMES zlato, srebro i ostali elementi široko poznati. ORMES zlato se prodaje preko Interneta i pored toga što su se pojavile kopije Hadsonov proizvod je najkvalitetniji i najsigurniji. Uz dalja eksperimentisanja po pitanju proizvodnih tehnologija ORMES je danas najpoznatiji kao prehrambeni suplement za različita teška oboljenja gde pokazuje izuzetne rezultate.

So metala smo, čini se, konačno pronašli. Sada nas čekaju još dva koraka do stvaranja Kamena mudrosti to jest univerzalnog leka i hrane besmrtnika. I iako se serijal tekstova ovde završava alhemija kao neuništivi feniks doživljava nove inkarnacije i nove vrhunce.

 

 

 

 

MONDAY, FEBRUARY 27, 2012

30. Alhemija – osvrt i sadašnjost

Od transmutacije zvezdanog praha do transmutacije duha unutar čoveka ima li razlike i ima li kraja tom putovanju?

Serijal tekstova o alhemiji započet je iz moje lične želje da što je detaljnije moguće proučim ovu čudnu, ponekad nazvanu „kvazinauku“, a ponekad precenjenu i često zloupotrebljavanu. Nekoliko godina učenja i tridesetak objavljenih tekstova kasnije shvatila sam da stojim tek na početku. Povratne informacije čitalaca su mi značile mnogo, ali i one su se kretale od potpunog nerazumevanja i kritika da određena učenja prenosim na komplikovane i nerazumljive načine, pa do toga da sam previše površna i da o svakoj pojedinačnoj temi treba napisati poseban i daleko ozbljniji naučni esej.

Zajednički alhemičarski put sa čitaocima Astrologosa počela sam suštinom fizike. Mi jesmo materijal sastavljen od zvezda i svaki element u našim telima nekada je bio deo nekog sunca, nekada je transmutiran od početnog helijuma i vodonika u teže elemente. Spustiviši se iz početaka kosmosa na čvrsto tlo Dalekog istoka zajedno smo putovali ka zapadu. Prvo preko Kine gde smo shvatili da je baza svakog proučavanja Trojstvo, proton, neutron i elektron ili otac, majka i dete. I gde smo posmatrali kako Li Čin Jun otkrivši tajnu zlatnog eliksira u svojoj 249. godini života satima drži predavanja i obuke, i svoje učenike vodi na planinarske ekspedicije.
Put nas je vodio dalje ka Indiji, gde smo prešavši Himalaje mogli da posmatramo Bogara kako u jednoj pećini meditira već 300 godina i gde smo ulazili u ogromne laboratorije i istovremeno metalurške pogone i pomagali prilikom hemijskih procesa spravljanja najčistijeg čelika, najlepših boja, kozmetike i lekova. Ovu magičnu zemlju napustili smo uz karavan Marka Pola dok su nam sa obala Malabara mahali jogini – momci od svojih dvestotinak godina i nazdravljali nam tinkturama od žive i sumpora.

Stigavši u Egipat – Kemet, tu crnu zemlju i taj crni izvor iz kog je zapadna alhemija crpla znanja i inspiraciju hiljadama godina, i po kome je i dobila svoje „zvanično“ ime – al kem-ija, stali smo ispred Smaragdne table Hermesa Trisgemistosa i poklonili se crnoj Bogorodici starog sveta – boginji Izis (Izidi) čiji principi su bili i ostali stubovi današnje medicine, hemije, astronomije/astrologije i čija nas majčinska i supružnička požrtvovanost uči da nema veće magije od ljubavi i da osnovni alhemijski rad „Operacija Sunca“ počinje i završava unutar srca. Za sobom je ostavila kapitalni dokument „Izis svom sinu Horusu“ o posvećenosti, znanju i unutrašnjoj vatri.

I dok su se pred nama smenjivali rukopisi Lajdenskog i Stokholmskog papirusa vekovi su se prostirali pred našim očima dok smo u Egiptu proučavali rudnike bakra i uvoz nubijskih metala, postupke beljenja bisera i dupliranja zlata uz pomoć tracijskog kadmijuma. Tu na granicama Gebel planina mogli smo da posmatramo dolazak Aleksandra Velikog i izgradnju Aleksandrije pod vođstvom Ptolomeja. I tu u tim zavučenim uličicama oko najveće biblioteke starog sveta sanjali smo velike snove o Adfaru i njegovim učenicima, o Mariji propovednici i njenim suludim, ali i danas korišćenim termodinamičkim eksperimentima i o Kleopatri, samo malo manje čuvenoj od nekadašnje vladarke.
I naučili smo kako ekonomija carstva može da se zaruši alhemičarskom proizvodnjom plementih metala i kako hrišćani ubijaju Hipatiju, jer je bila i previše lepa i previše pametna, a veliki hram Serapiona gori, kao što je nekada gorela i biblioteka. I kako u tom „novom“ dobu svako bavljenje okultnim/metalurškim ili medicinskim istraživanjima može da nas košta glave.

I ponovo smo na putu sada ka Damasku. I dok se osvrćemo vidimo kako uz trgovačke karavane umorni i izgladneli, ali sa plamenom u očima koračaju i najveći umovi i istraživači nakadašnje Aleksandrijske velike škole. U potrazi su za novim domom i sigurnim utočištem gde će moći da rade na suštinama energija i odgonetnu najveću tajnu.
Pod pretnjom smrću Morenijus uspeva da kalifu dokaže transmutaciju i novo poglavlje počinje. Sada prolazimo kroz redove učenjaka koji danonoćno prevode knjige sa grčkog na persijski i upravo dok se podiže islamska imperija sa njom izrastaju i Geber, Razis i Avicena. I sa njom izrasta hemija kakvu je znamo i danas, i alopatska medicina, i zakon o održanju masa, i zakoni formiranja geoloških ležišta, i ratna eksplozivna mašinerija.

Osvrt u juče

Nekoliko stotina godina kasnije pobednički ćemo ući u Evropu i to preko severa Afrike. Alhemičarske spise unosićemo preko Jevreja, i oni će biti ta tajna spona između muslimana i hrišćana. I onda, kada se činilo da celim svetom vlada mrkli, najmrkliji naučnički mrak, svetlost Kamena mudrosti sijala je u ledenim kulama zamkova. Uz Paracelzusa smo prošli i ratove i bolesti i vaskrsenja. Nikolas Flamel je zlatom optočio toliko mnogo crkava po Parizu i nahranio toliko mnogo sirotinje. I nije uspeo da izbegne „kletvu“ besmrtnosti. Još uvek se viđa ponekad na ulicama Pariza i još uvek je na njegovom licu tuga.
Bazil Valentin nas je poveo u vožnju „Pobedničkom kočijom“ suvog puta antimona i time udario temelje za modernu hemijsku industriju i sjajne korake za današnju alhemiju. A uz toliko istraživača naučili smo kako se planete i zvezde vezuju za hemijske elemente, kako se kreću energije i kako svako od nas ima svog malog homunkulusa nastalog iz taloga retorte. Jedno izuzetno mudro stvorenjce kada je raspoloženo i jednog malog gnjavatora koji krade dugmiće i gricka vredne laboratorijske spise u trenucima rastrojstva. I što je još važnije, utvrdili smo za sva vremena osnovne faze velikog Opusa – nigredo, albedo i rubedo, sa dodatnom četvrtom „šarenom“, sada nazvanom plazma fazom procesa, i danas primenjivanim postupkom za istraživanje superprovodnika/superizolatora.
Uz doktora Dija i Edvarda Kelija ukrali smo, pardon, sasvim slučajno pronašli bočicu najčistijeg Eliksira i onda sa njom bežali u Prag, centar tadašnjih magičara. A uz Isaka Njutna bezuspešno smo noćima i noćima destilovali osnovne supstance otkrivajući onako usput i mehaniku kosmosa.

Razumevanje kvintesencije i memorije vode naučilo nas je postulatima homeopatije, a zatim smo se udaljili od alhemije jer je u doba uzdizanja dijalektičkog-materjalizma odjednom postala toliko sramotna i toliko nenaučna.
Ali i to je trajalo samo do Fulkanelija i Gurđajefa, i Uspenskog. I sve dotle dok se nije pojavio stari i novo inkarnirani alhemičar Karl Gustav Jung koji nas je poveo na ono najduže i nateže putovanje, u korene sopstvenog bića, u prvobitnu svetlost Duha.

Danas i sutra

U Rimu u rano popodne u malom skrajnutom kafeu grof od Sen Žermena je izvadio bočicu Atoetera i pokazao je gospođi Blavacki. Godinama kasnije pomagao joj je u toku manifestovanja i sklapanja teozofskog sistema vrednosti. A njegovi potezi stotinama godina unazad i unapred boje političku sliku Evrope i sveta.
Skoro jedan vek kasnije od tog popodneva pitam se da li je on bio taj koji je sedamdesetih godina objavio sjajnu knjigu o mineralnim lekovima i njihovom spravljanju u kućnim uslovima. I pored masovne i više decenijske potrage autor ove male knjige na francuskom nikada nije bio identifikovan. Ili je možda baš on Rubedus Petrinus, portugalski alhemičar koji se drži suvog puta antimona i uz skulpturu crne Bogorodice sa detetom čeka istrajne na putu svetog Santjaga od Kompostele. Intervju koji sam želela da uradim sa njim pre nekoliko godina sada je postao samo zamagljeni san, jer Petrinus je povukao svoj sajt i vrlo ozbiljan forum, naravno zatvorenog tipa i naravno samo za ozbiljne praktične alhemičare. Celokupna dokumentacija vrlo retkih srednjovekovnih knjiga nestala je istom prilikom. I što duže razmišljam o tome shvatam koliko sam bila srećna što sam uopšte uspela da zavirim u tu kolekciju i pročitam neke čudesne spise.

Na sreću sjajni sajt Adama Meklina http://www.alchemywebsite.com/ ne samo da postoji već se i grana svakog meseca na levity serveru. Kao i mnogi drugi profesionalni alhemičarski sajtovi koji se bave spravljanjem i prodajom eliksira, homeopatskih lekova i kozmetike. Treba istaći i činjenicu da Indija danas prednjači u ovoj „industriji“ i ostvaruje ogromnu zaradu. Isto tako sada su svima dostupne i nebrojene knjige, kako za slobodno preuzimanje sa Interneta, tako i one štampane u skorije vreme sa konkretnim receptima izvodivim i u kuhinjskim uslovima.

Pozdravljajući onih šest momaka koji u jednoj pariskoj garaži upravo sada rade na Opusu magnumu, čitavu armiju alhemičarskih fanatika u SAD, nekolicinu poznatih u Brazilu i Argentini, mnogo tajanstvenih u Španiji, Portugaliji, Engleskoj, Škotskoj pa na dalje sve do Indije i Kine, i ona dva brata na Novom Zelandu koji danonoćno rade na destilacijama, trebalo bi da konačno završim ciklus tekstova o alhemiji.
Ali… Posao još uvek nije gotov.

O tome kako ova umetnost može da zarobi čoveka čak i kada ga ne interesuje i šta je najznačajniji pomak u hemiji u poslednjih stotinu godina moći ćete da pročitate u sledećem, ovog puta poslednjem tekstu o alhemiji.

Zahvaljujem se Astrologosu na prostoru koji je omogućio za ovaj serijal tekstova i još više čitaocima koji su bili sjajna pratnja na ovom dugom putu.

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s