1911815_714550128565222_519848064_n
Onaj koji se danas (ovaj esej napisan je 1934. godine za ilegalno antifašističko rasturanje) želi boriti protiv laži i neznanja i koji želi pisati istinu treba da savlada najmanje pet teškoća. Mora imati HRABROSTI da piše istinu, iako je ona svuda prećutivana; mora imati MUDROSTI da je prepozna, iako je ona svuda prikrivana; mora posedovai UMEĆE da je učini oružjem podesnim za borbu; mora imati tačno PROSUĐIVANJE da izabere one u čijim će rukama istina biti delotvorna; mora imati LUKAVOSTI da je uspe proširiti među takvima. Te su teškoće velike za one koji pišu u fašističkom poretku, ali one postoje i za one koji su proterani ili su pobegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama građanske slobode.

1. HRABROST DA SE PIŠE ISTINA
Izgleda da je samo po sebi razumljivo da pisac treba da piše istinu, tako da je ne prikrije i ne prećuti i da ne napiše ništa neistinito. Ne sme se klanjati moćnima, ne sme varati slabe. Naravno da je vrlo teško ne klanjati se moćnima, a vrlo je korisno varati slabe. Zameriti se posednicima znači odreći se poseda. Odricati se plate za izvršeni posao u izvesnim okolnostima znači odreći se i posla; odbiti slavu kod moćnih znači često odbiti slavu uopšte. Za to je potrebna hrabrost. Vremena otvorenog ugnjetavanja većinom su vremena u kojima se mnogo govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim vremenima govori o tako malim i nedostojnim stvarima kao što su jelo i stanovi radnih ljudi, usred silne dreke o tome kako je glavna stvar prinositi žrtve. Kada se seljaci obasipaju počastima, smelo je govoriti o mašinama i jeftinom krmivu koji bi olakšali njihov časni posao. Kada se preko svih zvučnika viče da je čovek bez znanja i obrazovanja bolji od obrazovanog, tada je smelo pitati: bolji za koga? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, smelost je pitati ne dovode li možda glad, neznanje i rat do strašnih izobličenja.

Isto je tako potrebno hrabrosti da se kaže istina o samome sebi, o sebi kao pobeđenom. Mnogi od onih koje proganjaju gube sposobnost da spoznaju sopstvene greške. Proganjanje im se čini najvećom nepravdom. Progonitelji su zli, ta oni nas progone; progonjeni su dobri, i zbog toga su proganjani. No ta je dobrota potučena, pobeđena i ugušena; dobrota je, dakle, bila slaba, loša, neodrživa; toj se dobroti nije moglo verovati, jer dobroti se ne može priznati slabost kao kiši vlaga. KAZATI DA DOBRI NISU BILI POBEĐENI ZATO ŠTO SU BILI DOBRI NEGO ZATO ŠTO SU BILI SLABI, ZA TO JE POTREBNA SMELOST. Istina se, dakako, mora pisati boreći se protiv neistine, i zbog toga ona ne sme biti nešto uopšteno, uzvišeno ili mnogoznačno. Upravo ta uopštenost, uzvišenost i mnogoznačnost jeste karakteristika neistine. Kada se za nekoga kaže da je rekao istinu, onda to znači da su najpre nekoliko njih ili mnogi ili jedan rekli nešto drugo, neku laž ili nešto uopšteno, ali ON je rekao istinu – nešto praktično, stvarno, neporecivo, upravo to što je bilo u pitanju.

Malo je smelosti potrebno da se uopšteno tuguje nad slabostima društva i nad trijumfom surovosti, te da se trijumfom duha preti u onom delu sveta gde je to još dozvoljeno. Tu mnogi istupaju kao da su u njih upereni topovi, a zapravo su na njih upereni samo operski dvogledi. Oni uzvikuju svoje uopštene zahteve u neki svet prepun prijatelja bezazlenih ljudi. Traže neku opštu pravdu za koju nikada ništa nisu učinili, i neku opštu slobodu – plen koji je dugo s njima deljen. Za njih je istina samo ono što lepo zvuči. Međutim, istina koja se može prikazati brojkama, istina suva, puna činjenica, koju treba s trudom pronalaziti i proučavati, ne predstavlja za njih istinu – o njoj ne mogu u zanosu lupetati. Oni samo spolja izgledaju poput onih koji govore istinu. Nevolja s njima je ova: oni ne znaju istinu.

2. MUDROST DA SE PREPOZNA ISTINA
Budući da je svuda gušena, istinu je teško pisati, pa većina misli da je stvar ličnog stava hoće li se pisati istina ili ne. Oni veruju da je za to potrebna samo smelost. Oni zaboravljaju sledeću teškoću – NALAŽENJE istine. Nikako se ne može reći da je istinu lako naći.

Pre svega, već nije lako uvideti KOJU se istinu isplati reći. Tako, na primer, sada pred očima celog sveta velike, civilizovane države tonu jedna za drugom u otvoreno varvarstvo. Pri tome svako zna da unutrašnja politička borba, koja se vodi najstrašnijim sredstvima, svaki čas može prerasti u otvoreni međunarodni sukob, koji će možda naš deo sveta ostaviti kao hrpu ruševina. Bez sumnje, to je jedna istina; ali, naravno, postoje i druge. Tako, na primer, nije neistina da stolice imaju površine za sedenje i da kiša pada odozgo na dole. Mnogi pesnici pišu istine ove vrste. Oni su slični slikarima što mrtvim prirodama prekrivaju zidove brodova koji tonu. Naša prva poteškoća za njih ne postoji, a oni pak imaju čistu savest. Ne zbunjuju ih moćni, ne zbunjuju ih jauci potlačenih – oni malaju “duboki” pesimizam koji, međutim, prodaju za dobre pare, a koji bi, u odnosu na te majstore i na te prodaje, bio opravdaniji za druge. Pri tome uopšte nije lako prepoznati da su njihove istine one o stolicama i kiši, jer obično zvuče potpuno drugačije, kao istine o važnim stvarima. Jer je bit umetničkog oblikovanja upravo u tome da se neka stvar učini važnom. Tek pri preciznom posmatranju spoznajemo da oni govore samo: “stolica je stolica” i “niko ne može osporiti da kiša pada odozgo na dole”.

Ti ljudi ne otkrivaju istinu o kojo vredi pisati. Drugi se, opet, bave zaista najhitnijim zadacima, ne boje se pri tome silnika ni siromaštva, a ipak ne mogu naći istinu. Njima nedostaje znanja. Puni su starog praznoverja, uvreženih predrasuda, često izvrsno formulisanih u davnim vremenima. Svet je za njih previše komplikovan, oni ne poznaju činjenice, ne vide međusobne veze. Osim stava potrebno je steći znanja i naučiti metode, koji se mogu steći i naučiti. Svi oni koji pišu u ovom vremenu komplikacija i velikih promena treba da znaju materijalističku dijalektiku, ekonomiju i istoriju. To znanje može se steći iz knjiga i praksom, ako ne manjka potrebna marljivost. Mnogo se istina može otkriti jedostavnijim načinom – barem delovi istine ili samo činjenična stanja što vode nalaženju istine. Kada se nešto traži, potreban je metod, ali se može naći i bez metoda, pa čak i bez traženja. Ali jedva da se takvim slučajnim načinom postiže predodžba istine dovoljna da se zna kako bi trebalo raditi. Ljudi koji zapisuju samo sitne činjenice nisu u stanju ovladati stvarima ovog sveta. A to je jedini cilj istine – nema drugoga. Ti ljudi nisu dorasli zahtevu da pišu istinu. Kada je pak neko pripravan da piše istinu i sposoban da je spozna, još uvek mu ostaju tri teškoće.

3. UMEĆE DA SE OD ISTINE STVORI ORUŽJE
Istina se mora reći zbog posledica do kojih ona dovodi u našem ponašanju. Kao primer istine iz koje se mogu izvući samo pogrešni ili nikakvi zaključci neka nam posluži prošireno shvatanje da u nekim zemljama vladaju loše prilike, kojima je uzrok varvarstvo. Po tom shvatanju, fašizam je talas varvarstva, koji se PRIRODNOM SILOM sručio na neke zemlje.

Po tom shvatanju, fašizam je neka nova treća sila, uz kapitalizam i socijalizam (i iznad njih); po njemu, bez fašizma bi dalje mogao opstati ne samo socijalistički pokret nego ni kapitalizam itd. Naravno, to je profašistička tvrdnja – kapitulacija pred fašizmom. Fašizam je istorijska faza u koju je stupio kapitalizam, dakle utoliko nova a ujedno i stara pojava. Kapitalizam u fašističkim zemljama postoji još samo kao fašizam, A PROTIV FAŠIZMA SE MOŽE BORITI SAMO KAO PROTIV KAPITALIZMA, KAO PROTIV NAJGOLLIJEG, NAJDRZOVITIJEG, KRAJNJE IZRABLJIVAČKOG I NAJPODLIJEG KAPITALIZMA.

Kako će, dakle, neko reći istinu o fašizmu protiv kojeg se bori ako ne želi reći ništa protiv kapitalizma koji je uzrok fašizmu? Kako da onda ta njegova istina bude delotvorna?

Oni koji su protiv fašizma ali ne i protiv kapitalizma, oni koji kukaju protiv varvarstva koji proizilazi iz varvarstva, slični su ljudima koji žele jesti svoj deo teletine ali bi voleli da se tele ne zakolje. Oni žele jesti tele, ali ne žele videti krv. Zadovoljni su ako mesar opere ruke pre nego što iznese meso. Oni nisu protiv posedničkih odnosa koji uzrokuju varvarstvo, nego samo protiv varvarstva, i čine to u zemljama u kojim vladaju isti posednički odnosi, ali gde mesari još peru ruke pre nego što iznesu meso.

Glasne optužbe protiv varvarskih postupaka mogu delovati kratko vreme, sve dok slušaoci veruju da u njihovim zemljama takvi postupci ne dolaze u obzir. Izvesne zemlje još su u stanju da svoje vlasničke odnose podržavaju merama koje deluju manje nasilnički nego one u drugim zemljama. Njima još uvek služi demokratija u svrhe u koje drugi moraju da upotrebljavaju silu, naime kao garancija vlasništva nad sredstvima proizvodnje. Monopol nad fabrikama, rudnicima i zemljištem stvara svuda i uvek varvarske prilike, ali ne tako uočljive. Varvarstvo postaje vidljivo tek onda kada se monopol može zaštititi jedino otvorenom silom.

Neke zemlje, kojima još nije potrebno da se zbog varvarskih monopola odriču ni formalnih garancije pravne države ni takvih ugodnosti kao što su umetnost, filozofija, književnost, neobično rado slušaju goste koji optužuju svoju otadžbinu zbog ukidanja tih ugodnosti, jer one tako dobijaju prednost u ratovima koji se očekuju. Treba li onda reći da su spoznali istinu oni koji, na primer, bučno zahtevaju: “nemilosrdnu borbu protiv Nemačke, jer ona je prava domovina Nečastivoga u naše vreme, filijala Pakla, boravište Antihrista”? Bolje je reći da su to glupi, bespomoćni i škodljivi ljudi. Posledica takvog brbljanja jeste zaključak da ta zemlja i treba da bude istrebljena. Čitava zemlja sa svim svojim ljudima, jer otrovni plin, kad ubija, ne bira samo krivce.

Lakouman čovek, koji ne zna istinu, izražava se uopšteno, uzvišeno, netačno. On bunca o Nemcu, on kuka nad zlom, a u najboljem slučaju slušalac ne zna šta da radi. Treba li da odluči da ne bude više Nemac? Hoće li Pakao nestati ako on postane dobar? Slično je pričanje o varvarstvu koje nastaje iz varvarstva. Po njemu varvarstvo dolazi od varvarstva, a prestaje kroz uljuđenost koja se stiče obrazovanjem. Sve je to vrlo uopšteno izraženo, ne sadrži nikakve upotrebljive zaključke i u osnovi se nikome ne obraća.

Takva tumačenja ukazuju samo na nekoliko delova uzročnog niza, i prikazuju odrešene pokretačke snage kao snage kojima se ne da ovladati. Takva su tumačenja puna tame koja prikriva snage što pripremaju katastrofu. Unesimo samo malo svetla, i pokazaće se da su uzročnici katastrofe ljudi! Jer, živimo u vremenu kad je čovekova sudbina čovek.

Fašizam nije nikakva katastrofa koja bi se mogla shvatiti upravo iz čovekove “prirode”. Ali čak i prirodnim katastrofama postoje načini prikazivanja koji su dostojni čoveka, jer apeluju na njegovu borbenu snagu.

Nakon jednog velikog potresa koji je razorio Johokamu, u mnogim američkim časopisima mogle su se videti fotografije koje su prikazivale polja ruševina. Ispod njih je pisalo “Steel stood” (čelik je ostao da stoji). I stvarno, ko je na prvi pogled video samo ruševine mogao je sada, upozoren natpisom, da opazi da je nekoliko visokih zgrada ostalo sačuvano. Među prikazima koji govore o nekom potresu od neuporedive su važnosti proračuni građevinskih inženjera koji, uzimajući u obzir pomake tla, snagu udara, toplotu koja se razvija i ostalo, stvaraju konstrukcije koje izdržavaju potres. Ko želi da piše o fašizmu i ratu, o velikim katastrofama koje nisu prirodne katastrofe, mora prikazati praktičnu istinu. On mora ukazati da su to katastrofe koje su golemoj masi onih što rade bez sopstvenih proizvodnih sredstava pripremili vlasnici tih sredstava.

Ako se želi uspešno pisati istina o nekom lošem stanju, onda se ona mora napisati tako da je njegove izbežive uzroke moguće spoznati. Kad se ti izbeživi uzroci spoznaju, onda se tek može boriti protiv loših stanja.

4. PROSUĐIVANJE U ČIJIM ĆE RUKAMA ISTINA BITI DELOTVORNA
Vekovnim običajem trgovanja pisanom rečju na tržištu mišljenja i opisivanja, time što se piscu oduzela daljnja briga oko napisanog, dobija pisac utisak da njegov kupac ili naručilac, dakle posrednik, svima dalje širi ono što je napisano. On je mislio: ja govorim, a oni koji žele da čuju – čuju me. U stvari, on govori, a oni koji mogu da plate čuju ga. Njegov govor ne čuju svi, a koji čuju ne žele čuti sve. O tome je rečeno mnogo, iako još uvek premalo; ja želim ovde da istaknem samo to da je “pisati” nastalo od “nekome pisati”. Međutim, istina se ne može naprosto pisati; ona se, svakako mora pisati NEKOME koji će s tim moći nešto učiniti. Spoznavanje istine zajedničko je piscu i čitaocu. Da bi se kazalo nešto dobro, treba biti u stanju dobro slušati i nešto dobro čuti. Istina se mora proračunato kazati i proračunato slušati. I za nas koji pišemo važno je kome govorimo istinu i ko je nama govori.

Mi moramo reži istinu o lošem stanju onima za koje je to stanje najgore, a moramo je od njih i doznati. Ne sme se obraćati samo ljudima određenih nazora nego ljudima koji takvi nazori pristaju na osnovu njihovog položaja. A vaši se slušaoci trajno menjaju! Čak se krvnicima može govoriti kad više ne pristiže plata za vešanje, ili kad opasnost za njih postane prevelika. Bavarski seljaci bili su protiv svakog prevrata, no pošto je rat dovoljno dugo trajao i pošto su se sinovi vraćali kućama a nisu više nalazili mesta na imanjima, mogli su se pridobiti za prevrat.

Za pisce je važno da pogode pravi ton istine. Obično se čuje neki blagi, bolni ton, ton ljudi koji ne mogu ni muvi nažao učiniti. Ko u nevolji čuje takav glas, biće još bedniji. Tako govore ljudi koji možda nisu neprijatelji, ali posve sigurno ni saborci. Istina je borbena, ona ne pobija samo neistinu nego i određene ljude koji šire neistinu.

5. LUKAVOST DA SE ISTINA PROŠIRI MEĐU MNOGE
Mnogi, ponosni što su imali hrabrosti da pođu za istinom, sretni što su je pronašli, možda umorni od rada koji je bio potreban da je učine delotvornom, čekajući nestrpljivo da je pihvate oni čije interese zastupaju, ne smatraju potrebnim da primene sada još i naročitu lukavost pri širenju istine. Zato im često propada sav njihov trud. U svim vremenima u kojima je istina bila potiskivana i prikrivana primenjivala se lukavost kako bi se ona proširila među mnoge. Konfučije je krivotvorio jedan stari patriotski kalendar istorijskih događaja. Menjao je samo određene reči. Kada je pisalo: “Vladar Kuna naredio je da se ubije filozof Wan jer je on rekao to i to”, Konfučije je stavio umesto “ubiti” – “umoriti”. Gde je pisalo da je tiranin taj i taj poginuo u nekom atentatu, stavio je “beše smaknut”. Time je Konfučije otvorio put novom prosuđivanju istorije.

Ko u naše vreme kaže umesto narod “stanovništvo” i umesto zemlja “zemljišni posed”, taj već prestaje podržavati mnoge laži. On oduzima rečima njihovu trulu mitiku. Reč “narod” označava izvesno jedinstvo i ukazuje na zajedničke interese. Sme se, dakle, upotrebiti samo onda kada je reč o više naroda, jer se jedino tada mogu bar pretpostaviti zajednički interesi. Stanovništvo jedne oblasti ima razlišite i međusobno suprotne interese, a to je istina koja se pokušava prikriti. Laži vladajućih podržava i onaj koji kaže “zemlja” i pri tom za oči i noseve slika njive, pričajući o boji i mirisu zemlje; a, u stvari, nije posredi plodnost zemlje, ni ljubav čoveka prema njoj, ni marljivost, nego, uglavnom, cena žitarica i cena rada. Oni koji izvlače dobit iz zemlje nisu oni koji iz nje izvlače žito, i miris grude nepoznat je na berzama. One odišu drugim mirisima. Nasuprot tome, zemljišni posed prava je reč i njome se može manje varati. Za reč “disciplina” tamo gde vlada tlačenje mora se izabrati reč “poslušnost”, jer disciplima može postojati i bez vladara, i prema tome je plemenitija. A od reči “čast” bolja je reč “čovekovo dostojanstvo”. Pri tom nam pojedinac ne izmiče tako lako iz vida. A znamo kakva se sve fukara gura napred da odbrani čast jednog naroda! I kako rasipnički dele čast siti onima koji ih hrane a sami su gladni. Lukavost Konfučija može se i danas primeniti. Konfučije je neopravdane sudove o nacionalnim događajima zemenjivao opravdanima. Englez Tomas Mor u jednoj utopiji opisuje pravednu zemlju – ta se zemlja mnogo razlikovala od one u kojoj je on živeo, ali joj je bila i veoma slična, osim po vladajućim odnosima!

Lenjin, kojeg je ugrožavala carska policija, želeo je da opiše kako ruska buržoazija iskorištava i tlači ostrvo Sahalin. Na mesto Rusije stavio je Japan, a Koreju na mesto Sahalina. Metode japanske buržoazije podsetile su sve čitaoce na metode ruske buržoazije na Sahalinu, ali napis nije bio zabranjen jer su Rusija i Japan bili u neprijateljstvu. Mnogo štošta što se o Nemačkoj ne sme reći o Nemačkoj sme se reći o Austriji. Postoje mnoge lukavštine kojima se mogu zavarati i najsumnjičavije države.

Potlačenima je korisna svaka propaganda za mišljenje, na kojem god području. Jer u režimima koji služe izrabljivanju, mišljenje važi kao nisko. Kao nisko važi ono što je korisno poniženima. Kao niska važi neprestana briga da se bude sit; preziranje počasti koje se nude braniteljima zemlje u kojoj se gladuje; sumnja u vođu kada on vodi u nesreću; odvratnost prema radu koji čoveka ne hrani; otpor prema silom nametnutim, besmislenim odnosima; ravnodušnost prema porodici kojoj više ne koristi briga. Gladne grde da su proždrljivi, one koji nemaju šta da brane nazivaju kukavicama, one koji sumnjaju u svoje tlačitelje optužuju da sumnjaju u vlastite snage, a one koji žele nagradu za svoj rad proglašavaju lenčugama, itd. U takvim režimima mišljenje važi kao uopšteno nisko i dolazi na zao glas. Ipak, uvek postoje područja u okviru kojih se može nekažnjeno ukazivati na uspehe mišljenja: to su područja na kojima su diktaturama potrebna mišljenja. Tako se, na primer, može govoriti o uspehu misli u ratnoj nauci i tehnici. Pogoršanje namirnica, odabir omladine za rat, sve to zahteva mišljenje: o tome se može pisati. Pohvala ratu, besmislenoj svrsi tog razmišljanja, može se lukavo izbeći; na taj način može mišljenje potaknuto pitanjem kako najbolje voditi rat, dovesti do pitanja ima li taj rat smisla, i može se upotrebiti kad se govori o problemu kako najefikasnije izbeći besmisleni rat. Naravno, teško je otvoreno postaviti takvo pitanje. Može li se, dakle, mišljenje koje se propagiralo iskoristiti, tj. može li ono neposredno zahvatiti u život? Može.

ZAKLJUČAK
Velika istina našeg veka (koja još nije dovoljna, ali bez koje se ne može pronaći nikakva druga važna istina) sastoji se u tome što je naš deo zemlje utonuo u varvarstvo jer se vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju održava silom. Šta tu vredi da se napiše nešto smelo, čime pokazujemo da sada zapadamo u varvarsto (što je istina), ako nam nije jasno zašto smo dospeli u takvo stanje? Moramo reći da je održavanje vlasničkih odnosa uzrok zlostavljanju. Doduše, kada to kažemo, gubimo mnoge prijatelje koji su protiv zlostavljanja, jer veruju da se ti odnosi mogu očuvati i bez njega (što nije istina).

Moramo reći istinu o varvarstvu u našoj zemlji da bismo time stvorili mogućnost za akciju koja bi ga uništila, naime promenila vlasničke odnose. Dalje, to moramo reći onima koji najviše pate u tim odnosima, koji su najviše zinteresovani za njihovu promenu, radnicima i onima koje možemo učiniti njihovim saveznicima jer, u stvari, ne poseduju nikakav udeo u sredstvima za proizvodnju, iako sudeluju u dobitku. I peto, moramo napredovati u lukavstvu. A svih tih pet teškoća moramo rešiti istovremeno, jer ne možemo istraživati istinu o varvarstvu ne misleći na one koji od varvarstva pate; te dok – odbacujući stalno napade kukavičluka – tražimo prave uzroke tog stanja, računamo na one koji su spremni da se koriste svojim znanjem. No moramo misliti i na to da im damo istinu na takav način da ona u njihovim rukama bude oružje, a istovremeno tako vešto da neprijatelj ne otkrije i ne spreči tu predaju.

Toliko se traži kada se traži da pisac piše istinu.

Bertolt Brecht, 1934.

http://ck13.org/142

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

2 responses »

  1. bogoboj kaže:

    Istina je irelevantna, varijabilna i ona lavira u trajanju. Više je ili manje Istina. Prema svecu i tropar! Svako na svoj način, prema potrebi tu istinu tumači i zloupotrebljava! Istina zavisi i od rastojanja, odstojanja! Postoje Istine za lokalnu upotrebu i one koje su globalne, koje objedinjuju sve lokalne istine!

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s