Можда нисам погодан за такву запитаност јер сам тада био изнимка од правила заражености мог поколења прозападним илузијама, храњеним, по закону супротности, општом згађеношћу моралном бедом и сивилом реалног социјализма. Захваљујући инстинкту и школи београдске Кинотеке — филмовима попут Рађања једне нације Грифита, Трећег човека Рида, Слатког живота Фелинија, Хероји су уморни Сиампиа, те надасве Псећег живота Јакопетија — схватио сам да је западна Европа такође под окупацијом, премда пријатнијом, али управо зато опаснијом и погубнијом, јер успављује и анестезира свести. За мој пустоловни дух живот на Западу био је много изазовнији и занимљивији. Уосталом, нисам хтео да моју животну путању одређује чланство у Савезу комуниста Југославије, па сам га одбио и по повратку, крајем седамдесетих, кад је та „пука формалност” била једини услов понуђене дипломатске службе, у својству културног аташеа, где желим.

Суштинска разлика између младих Европљана пре четири деценије и данас почива у мозгу и срцу. Нико тада није бленуо у телевизију. Ми смо сами себи организовали луде забаве, а глад за образовањем била је општа. На десници, као и на левици, живели смо за идеале, спремни да за њих и гинемо.
Данас, пак, дешава ми се да одраслој деци мојих познаника говорим о најобичнијим стварима а видим да ме не разумеју, па кад то испитам утврђујем да они чак не знају ни значења обичних речи које користим. Ништа не читају, у школи не одговарају на питања већ заокружују један од три одговора на тест, те су им главе пустиње неразвијености а срца килава и трула. Ми смо били срећни и радосни чак и с трајним песимизмом, а ови клинци данас су несрећни и мрзовољни, унапред дигнутих руку у знак предаје пред сваком претњом живота, заварани телевизијским обманама да ће се све некако средити а они постати богати без труда и рада.
У политичком смислу западноевропске државе биле су тада много слободније него данас, кад су лишене суверенитета и моћи деловања. „Европска унија” је сушта супротност наших европеистичких идеала, какве сам, почетком седамдесетих, изложио једним манифестом за уједињење Европе, на Венецијанском бијеналу, са Слободаном Машићем. Тада је постојао и смело деловао узорни државник, генерал Де Гол, чија нам величина даје праву меру савремених: све сами интелектуални и морални патуљци.

via Драгош Калајић: Успомене и наде правих Европљана.

Advertisements

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s