Dr Dragan Petrović (Beograd), diplomirao je na četiri fakulteta u okviru državnog Univerziteta u Beogradu, na kojima je prethodno paralelno studirao i to: na Ekonomskom (1999), na Sociologiji (2000), na Istoriji (2000) i na Političkim naukama (2002). Završio je Postdiplomske studije na Geografskom fakultetu u Beogradu, na odseku Ekonomska geografija i odbranio magistarsku tezu «Razvoj i razmeštaj industrije Beograda u XIX i XX veku» 2003. godine. Završio je Postdiplomske studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, odsek Međunarodni odnosi i odbranio je magistarsku tezu «Francusko – jugoslovenski odnosi u vreme Alžirskog rata 1952-1964.» 2008. godine. Doktorirao je na Prirodno matematičkom fakultetu u Novom Sadu, oblast Politička geografija 2007. godine sa temom disertacije «Rusija na početku XXI veka – geopolitička analiza».

Dr Dragan Petrović (Beograd), diplomirao je na četiri fakulteta u okviru državnog Univerziteta u Beogradu, na kojima je prethodno paralelno studirao i to: na Ekonomskom (1999), na Sociologiji (2000), na Istoriji (2000) i na Političkim naukama (2002). Završio je Postdiplomske studije na Geografskom fakultetu u Beogradu, na odseku Ekonomska geografija i odbranio magistarsku tezu «Razvoj i razmeštaj industrije Beograda u XIX i XX veku» 2003. godine. Završio je Postdiplomske studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, odsek Međunarodni odnosi i odbranio je magistarsku tezu «Francusko – jugoslovenski odnosi u vreme Alžirskog rata 1952-1964.» 2008. godine. Doktorirao je na Prirodno matematičkom fakultetu u Novom Sadu, oblast Politička geografija 2007. godine sa temom disertacije «Rusija na početku XXI veka – geopolitička analiza».

DRAGAN PETROVIĆ: DVA SRPSKA PRIMERA IZ ISTORIJE ILI KAD VLADAR I ELITE HOĆE JEDNO, A NAROD DRUGO

http://www.standard.rs/dragan-petrovic-dva-srpska-primera-iz-istorije-ili-kad-vladar-i-elite-hoce-jedno-a-narod-drugo.html

U dva prethodna slučaja pobednik je bio narod, da li će tako biti i ovaj, treći, put?

Zabeležena su tri slučaja u novijoj srpskoj istoriji da je deo političke i društvene elite, uključujući i vladare, bio na suprotnim geopolitičkim pozicijama od svog naroda i da se državni vrh vezivao za one sile koje su davale ultimatume Srbima i podrivale im državnost. U dva prethodna slučaja pobednik je bio narod, da li će tako biti i ovaj, treći, put?

Istovetne istorijske okolnosti se retko dešavaju, čak i u jednom podneblju, ali sličnosti i pouke iz različitih slučajeva se mogu uočiti i pratiti. Fernan Brodel – francuski istoričar koji je putem društvene istorije objedinio pristupe više naučnih disciplina da bi se pomoću njih lakše i kvalitetnije izučavala istorija – definisao je istorijske elemente dugog, srednjeg i kratkog trajanja. Geografski, antropološki i u manjoj meri bazični civilizacijski faktori mogu se smatrati elementima dugog trajanja. Tako se može praviti paralela između današnjeg vremena i međunarodnog položaja i stranih pritisaka na obrenovićevsku Kraljevinu Srbiju u vreme formiranja dva velika međusobno duboko suprotstavljena saveza u tadašnjoj Evropi. Sa jedne strane, u začetku je bila Antata, koju su približno od 1891. činili savez Francuske i Rusije. Sa druge strane bio je germanski savez Centralnih sila, čije su jezgro činile Nemačka i Austro-Ugarska.

U opredeljenju između dve strane postojala je očigledna kolizija interesa i simpatija između elite i širokih slojeva. Stanovništvo Srbije bilo je rusofilsko, uz frankofiliju viših slojeva i francusku dominaciju u finansijama, gde su potom to opredeljenje u izvesnoj meri prihvatali i niži slojevi, tako da je Antanta imala gotovo apsolutnu podršku srpske polulacije. Sa druge strane stajalo je austrofilsko opredeljenja kralja Milana i potom u nešto manjoj meri Aleksandra Obrenovića, što je podržavao samo uzak sloj ljudi uz dvor i deo eksponenata krupnog kapitala.

Drugi slučaj koji ćemo analizirati dogodio se u okviru razdvojenosti interesa naroda i vladajuće strukture Kraljevine Jugoslavije u periodu jačanja sila osovine i njihovog revizionizma. Na čelu zemlje su bili knez Pavle Karađorđević, kao prvi namesnik, i predsednik vlade Milan Stojadinović, ideološki i geopolitički oslonjeni na aristokratske krugove i krupni kapital u okviru najuticajnijeg dela konzervativne političke i društvene strukture Velike Britanije, a u manjoj meri (Stojadinović pre svega) i na sile Osovine. Nasuprot njima, srednji slojevi srpskog naroda bili su oslonjeni na Francusku kao nosioca Versajskog sistema i na liberalnije krugove u Britaniji (laburiste, levicu – tred junione i antinacističke krugove), dok su posebno niži i deo srednjih slojeva simpatisali Sovjetsku Rusiju. (Svi slojevi srpskog naroda bili su rusofilski, ali je u odnosu prema SSSR postojala razlika u ideološkim pogledima – dvor i viši slojevi su pokazivali posebnu naklonost prema beloj ruskim emigrantima, kojih je u Srbiji bilo oko 40.000 i koji su često dobijali položaje u administraciji, nauci i vojsci.)

BORBA ZA EVROPU I SRBIJA Treći slučaj su savremena Srbija i ukupni položaj srpskog naroda, koji je izložen gotovo stalnim pritiscima velikih zapadnih sila. I tu postoji razdvojenost interesa većeg dela društvene i političke elite, koje su interesno i ideološki okrenute evroatlantskim centrima, uprkos činjenici da se baš iz ovih zemalja vrše stralni pritisci i ugrožava ne samo integritet Srbije već se ozbiljno radi na sveukupnoj destrukciji srpskog faktora.

Geografski položaj srpskog faktora, njegove civilizacijske odrednice, istorijsko iskustvo, ali i antropološke karakteristike, vrline i mane pojedinaca, povezuju i tadašnji i sadašnji istorijski momenat, tako da je uspostavljanje određenih paralela moguće.

Da bi čitaoci koji nisu izučavali razvoj evropskih odnosa u savremenoj istoriji mogli lakše da prate komplikovane odnose i interese velikih sila, bilo bi možda poželjno da se ukratko osvrnem na glavne tokove evropskih odnosa u Novom veku. Reformacija, odnosno nastanak protestantizma početkom 16, veka – paralelno sa daljim smanjenjem uloge papske vlasti, velikim geografskim otkrićima i tehničkim napretkom i razvojem nauke – dovela je između ostalog do preraspodele moći velikih sila (naglo jačanje sila koje izlaze na Atlantik, smanjenje uloge Sredozemlja, uzlaz Rusije), praćenih nizom verskih ratova između protestanata i katolika sve do druge polovine 17. veka. Najveći među njima, kao preteča svetskog rata, Tridesetogodišnji rat 1618-1648, okončan je Vestfalskim mirom 1648.

Njime je potvrđena podeljenost Nemačke na veliki broj malih kneževina, grofovija i nekoliko kraljevina, dok je i Italija ostala slično izdeljena. Potvrđen je sistem nacionalnih država, koji će ubuduće funkcionisati, u kome je francuski kancelar Rišelje, iako katolički kardinal, u završnim godinama u rat uvukao do tada neutralnu Francusku (većinski katoličku) na stranu protestantskih zemalja, polazeći od državnog razloga (raison d etat).

Tokom sledećih vekova u evropskim odnosima glavnu reč su vodile nacionalne države, koje su povremeno stupale u ratne sukobe vođene interesom državnog razloga. Pritom su i u miru, a još više u ratu, sklapale međusobne koalicije i sisteme saveza da bi preko njih lakše realizovale svoje interese. Izuzetak je donekle bila Velika Britanija – koja je, budući da se nalazila na ostrvu, prirodno odvojena od ostatka kontinenta bila delom zaštićena – nije ulazila u apriorne saveze. Ona je bila okrenuta svetskim morima, prekomorskim kolonijama i oslonjena na svoju moćnu mornaricu. Britanija se plašila samo jednog: da bi na tlu kontinentalne Evrope jedna sila mogla postati toliko jaka da zagospodari čitavim kontinentom i da na taj način, neometana ni od koga, izvrši invaziju na ostrvo i pokori samu Englesku (Britaniju). Stoga je, da bi se održao balans snaga na kontinentu, Britanija uvek davala podršku slabijoj strani, uvek oponirajući vodećoj sili. To se najdrastičnije pokazalo za vreme Napoleona Bonaparte, koji je zagospodario kontinentalnom Evropom – sem na istoku, gde je bila moćna Rusija. To je nateralo Britaniju da mu oponira, udruži se sa Rusijom i svim Napoleonovim protivnicima, što je na kraju dovelo do njegovog poraza.

MILAN U KANDŽAMA AUSTRO-UGARSKE Međutim, bez obzira na njen koncept podrške balansu evropskih snaga, Britaniji je najveći geopolitički protivnik bila Rusija, pošto su se ove gigantske sile (Britanija je imala najveće kolonijalno carstvo na svetu) sukobljavale na nizu tačaka širokog evroazijskog prostora. Pored Dalekog Istoka, Južne Azije, Srednjeg i Bliskog Istoka, mesto njihovog sukoba interesa bilo je i na Balkanu, gde su Britanci kočili progresivan proces oslobađanja pravoslavnih naroda od turskog jarma. Sprečavali su samim tim i ujedinjavanje većinskog pravoslavnog faktora jer se London plašio da bi Rusija preko pravoslavlja, istorijskog savezništa, a u nekim slučajevima (Srbi, Bugari, Makedonci) i slovenske srodnosti imala najveći uticaj na ove narode. Geopolitičko rivalstvo Rusije i Britanije bilo je klasičan sukob tautokratske (kopnene) i talasokratske (pomorske) sile ili, kao sukob Behemena i Levijatana – slona i kita, koji ne može imati pravog ishoda i pobednika.

Ipak jedan sukob bacio je u drugi plan ovo geopolitičko planetarno rivalstvo. To je od 1871. bio poraz Francuske od ujedinjene Nemačke. Do tada dominantna na zapadu Evrope, Francuska se najednom našla okružena sa istoka moćnijim susedom, koji je bio nadmoćan demografski, vojno, ekonomski, politički – praktično na svaki način. Gubitak Alzasa i Lorena, kao i ponižavajuće podređena uloga u Evropi, terali su Francusku posle 1871. da traži načina za revanš protiv moćne Nemačke. Ali kako?

Jedini način bilo je pridobijanje neke velike i moćne sile ili sistema saveza. Kako je Britanija a priori i tradicionalno i geopolitički odbijala takvu mogućnost – a u odnosu na Francusku bila je još i rivalska po nizu kolonijalnih pitanja – preostala je samo kolosalna Rusija, sa kojom Pariz nije imao istorijskih problema (sem kad je Napoleon, pošto je 1812. zauzeo celu kontinentalnu Evropu, na vrhuncu napao i Rusiju što će ga 1815. koštati ukupnog poraza).

Iako je Francuska je bila jedina republika u monarhističkoj Evropi tog vremena, Francuzi su učinili dosta napora da zajedničke geopolitičke interese sa Rusijom usklade sa carskom kućom Romanovih, koja je tradicionalno krvno povezana sa nemačkim kraljevskim kućama, dok su istaknutu ulogu u ruskoj državnoj administraciji i vojsci imali baltički Nemci. Ipak Francuska i Rusija su sklopile oko 1891. savez, koji je potom produbljivan (Antanta), nasuprot saveza Centralnih sila.

Široki slojevi srpskog naroda bili su tradicionalno vezani za Rusiju elementima dugog trajanja, kao što je Brodel definisao: slovenstvom, pravoslavljem, viševekovnim istorijskim savezom i saradnjom. Pored rusofilije, koja je obuhvatala sve slojeve srpskog naroda, viši i deo srednjih slojeva bili su u kulturnom smislu prožeti francuskom kulturom i simpatijama prema zemlji, tako da je najveći deo studenata završavao tamo studije i stručno se usavršavao. Francuska je već krajem 19. veka stajala iza oko 80 odsto sveg stranog kapitala uloženog u Srbiju. Viši slojevi srpskog naroda su razvijali kulturne navike iz Francuske, a niži slojevi ih manje ili više oponašali. Tako je Antanta, kao uticaj Rusije i Francuske, prožimala sve slojeve srpskog naroda, pa je i Kneževina Crna Gora Nikole Petrovića bila čvrsto uz njih.

LEĐIMA PREMA RUSIJI Međutim u Kraljevini Srbiji problem je bio u tome što je kralj Milan bio u kulturnom i interesnom smislu više okrenut susednoj Austro-Ugarskoj, gde je išao i u provod (obilazak i kupovinu umetničkih dela uz druženje sa aristokratskim krugovima tadašnje Srednje Evrope, čiji je Beč bio centar). Od bečkih banaka dobijao je pozajmice, pa je i to pomoglo da se za Beč više veže. To je na kraju, 1881, kulminiralo pogubnom Tajnom konvencijom, koju je sklopio mimo znanja bliskih saradnika. Tajna konvencija zapravo je bila protiv elementarnih interesa Srbije i srpskog naroda, ograničavajući njegov suverenitet u odnosu na nenaklonjenu Monarhiju i bitno ograničavajući mogućnost oslobodilačkih napora u Staroj Srbiji, koja je još uvek bila pod Turskom, kao i na Bosnu i Hercegovinu, koju je okupirala Austro-Ugarska.

Ovakva suprotstavljenost geopolitičkog opredeljenja i interesa vladara dobijala je svoje refleksije sledećih godina u većim ili manjim zaoštravanjima situacije i sukobima. Na jednoj strani bili su Milan i mali krug istomišljenika okupljenih u dve dvorske stranke krupnog kapitala – Kozervativnoj i Naprednoj – a, sa druge strane, široki slojeva srpskog naroda okrenuti Antanti i predvođeni Narodnom radikalnom i Liberalnom strankom. U tom sukobi su se dogodili i Timočka buna, i pokušaj razbijanja Narodne radikalne stranke hapšenjem njenih lidera i emigracijom Nikole Pašića, i povlačenje sa scene lidera Liberalne stranke i uspešnog državnika Jovana Ristića.

Iako je kralj Milan abdicirao 1890, sukobi na toj liniji su se, uz određena popuštanja, nastavili i za vladavine njegovog sina kralja Aleksandra. Obrenovići se nisu obazirali što nema široku podršku njihova politika oslonca na Austro-Ugarsku, koja od svih velikih sila tadašnje Evrope bila najmanje naklonjena srpskim interesima. Nisu marili ni što je Crna Gora, kao druga srpska država, već opredeljena za Rusiju i Antantu, austrofilskom politikom Obrenovića bila delom odgurnuta u stranu, gde je trpelo srpsko jedinstvo. Nije im mnogo značilo ni to što je srpski narod koji je bio pod Turskom (Stara Srbija) i stenjao pod azijatskim i šiptarskim ropstvom bio listom protivan politici zvaničnog Beograda usmerenoj na glavnog protivnika njihovog oslobođenja. Obrenovićima nije mnogo značilo ni to što srpski narod u samoj Austro-Ugarskoj od saradnje Beograda sa Monarhijom nije imao nikakve koristi. Srpski mitropolit Mihajlo, kao i cela SPC onog doba, vatreni rusofil, bio je u direktnom sukobu sa kraljem Milanom, što je rezultovalo njegovom smenom i privremenom emigracijom u Rusiju.

Rusija je posle viševekovne rusko-srpske saradnje i dalje bila saveznik Srba u celini. Istina, u rešavanju Istočnog pitanja ona je gledala da ovlada Bosforom i Dardanelima i dobije direktan izlaz na topla mora kao vrhovni cilj njene tadašnje geopolitike, pa je zato nešto više podržavala Bugarsku, što se moglo videti u Sanstefanskom ugovoru i u manjoj meri na Berlinskom kongresu 1878.

Utuda su Rusi pomagali i Bugarsku, i Srbiju i Crnu Goru, ali su nešto više težili da Bugarsku približe moreuzima. Kada je došlo do ujedinjenja Bugarske 1885, kralj Milan je na mig Beča bez ikakvog srpskog interesa napao Bugarsku i doživeo poraz. Beč je i u Bugarskoj i u Srbiji video proruski orijentisane narode, pa je koristio marionetsku poziciju kralja Milana da ih zavadi. Ova velika kolizija geopolitičkog opredeljenja i interesa jednog vladara i malog kruga njegovih istomišljenika sa interesima srpskog naroda dobijala je epilog u brojnim političkim sukobima i nestabilnosti dužom od dve decenije. Posle Milanove abdikacije i, pre toga, donošenja relativno liberalnog Ustava 1888, tokom vladavine Aleksandra Obrenovića došlo je do izvesnog geopolitičkog popuštanja jer je on dopuštao i vlade koje su sarađivale i sa silama Antante, ali nije dozvoljavao da se zemlja preorijentiše u tom pravcu, zadržavajući veću vezanost za Austro-Ugarsku. Radikalna stranka je čak uspela privremeno da dođe na vlast, kada su se njene pristalice i narod prilično brutalno obračunali sa pojedinim predstavnicima bivše vladajuće garniture, posebno onim iz redova Napredne stranke. Najveći problem Aleksandra bila je njegova autoritarna vladavina, koja će napose dovesti i do Majskog prevrata 1903. godine.

PO SUGESTIJAMA BEČA Široke narodne mase, srednji sloj, Pravoslavna crkva i inteligencija, uglavnom školovana u Francuskoj – svi oni su interes zemlje videli isključivo u Rusiji i Francuskoj. Iako je vladar svoj interes video u Austro-Ugarskoj, parlamentarizam je bio poštovan a u najvećem i sloboda medija, pošto su listovi radili prilično slobodno čak i za merila ondašnje Zapadne i Srednje Evrope. Narodna radikalna stranka, kao glavni protivnik obrenovićevske autokratije, i njen lider Nikola Pašić su vanrednom masovnom organizacijom uspeli da okupe široke slojeve naroda, posebno na selu i u palankama, da ga politizuju i usmeravaju. Tome je svakako doprinela i njihova svest da se bore za šire nacionalne i državne interese iako je protiv njih bio direktno monarh sa delom najviše elite.

Liberalna stranka je imala nešto većeg uticaja na elitu, ali takođe uz orijentaciju na Rusiju i Francusku. Srpska pravoslavna crkva je bila uz narod, a važan faktor ukupnog uspeha poduhvata opozicije Obrenovićima bila je i široko rasprostranjena rusofilija i u nešto manjoj meri frankofilija, nasuprot skromnom uticaju austrofila.

Strane sile su, budući da se Evropa podelila na dva međusobno antagonizovana saveza, vršile svoj uticaj na Srbiju, pokušavajući različitim sredstvima da izvojuju orijentaciju Beograda na svoju stranu. Ta borba interesa odvijala se pre svega diplomatskim putem jer su poslanstva velikih sila u Beogradu (i Cetinju) bila središta difuzije uticaja. Borba se odvijala i preko kapitala, koji je prodirao u srpske krajeve, naročito preko izgradnje železnice, vojnih kredita, razvoja industrije i bankarstva. Najveći uticaj imao je francuski kapital, a u trgovinskoj saradnji austrougarski i nemački. Lobiranje se odvijalo i krvnim vezivanjem dvorova, pa su tako ćerke knjaza Nikole udavane širom Evrope, dok se dinastija Karađorđevića, tada u egzilu, orodila sa dinastijom Romanovih, Petrovićima i dr. Uticaj se odvijano i preko Pravoslavne crkve, gde je monopol uticaja imala Rusija.

Ključna greška kralja Milana bila je u tome što nije makar produbljivao odnose sa drugim velikim silama tadašnje Evrope, poput carske Rusije, Francuske, pa i Britanije, kako je nalagao interes zemlje. Da se makar iz čisto pragmatičnih diplomatskih razloga otvarao i prema drugim velikim silama, imao bi većeg uspeha i u svojim ukupnim naumima, bez obzira koliko su oni bili izvan direktnih interesa širokih slojeva. Ovako je postao zavisnik od politike Beča, jedna vrsta marionete, pa mu je i manevarski prostor bio smanjen. Prilikom svojih ključnih katastrofalnih političkih poteza – kao što je bilo naređenje o smanjenju uticaja vojske i skupljanje oružja, što je dovelo do Timočke bune, potonji progon radikala, napad na Bugarsku 1885 – Milan je dobijao sugestije od Beča.

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

One response »

  1. mislio sam sa ce te se osvrnuti i dati misljenje , za koje mislim da je veoma slicno kao i misljenje naroda u proslosti, vise zbog sirokih masa i misljenja naroda danas.. Mislim da se istorija ponavla, ali se isto tako nadam da ce bivsi radikali biti dovoljno lukavi ( ne kao Grci) i da usvoje principe i pokusaju da disciplinuju narod poput Nemaca) , a da ostave misljenje i slobodu srpskom narodu bez koje nemoza da dise. Treba osluskivati narod i mudrost vekova i nece biti greske.

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s