ЈЕДАН ПОГЛЕД НА КИНУ

пише: Љиљана Татић

Београд, 19.02.2011.

На незамисливо   великом броду  пловио је Хенг Хе почетком 15. века у својим дугим путовањима по Јужнокинеском мору, Источнокинеском мору и преко Индијског океана према источној Африци. Бродић, који изгледа као чамац за спасавање у односу на овај брод, је заправо онај на коме је 80 година касније Колумбо препловио Атлантик

                                       

Zheng He vs. Columbus' Santa Maria

Zheng He vs. Columbus’ Santa Maria

Светом је у последња два века, управљао тек део светског становништва који  су представљале Европа и северна Америка. Долазак земаља као што је Кина и Индија, на које отпада 38% светског становништва али и других, као Индонезија и Бразил, представља најважнији појединачни чин демократизације у протеклих 200 година. Цивилизације и културе, које су биле игнорисане, које нису имале гласа, које нису слушане, о којима се није знало или које су репресијом сузбијане,  имаће другачију заступљеност у том свету.  Мораће сви у Европи и на Западу да научe о тим цивилизацијама и прихвате их.

Свет се данас мења веома брзо. Док неке земље у транзицији покушавају да се ослободе јаког државног апарата, развијене земље попут Велике Британије, Немачке и друге, поново јачају утицај државе интервенцијама на тржишту и откупом акција приватних банака и компанија. Србија је у транзицији већ 20 година и убедљиво је најгора од свих транзиционих земаља које су приступиле или теже да приступе Европи. Међутим, отвара се ново време, указујући на велике заблуде трансформација које је требало да усвојимо. Постоји чак нада да, иако смо у тој трци последњи, ако се направи заокрет у циљевима, ми можемо лако да избијемо на чело колоне. Знам да многи неће веровати, али ако погледамо прогнозу Голдман Сачса коју је начинио пре светке финансијске кризе, видећемо да за 2025. годину предвиђа да  кинеска привреда  скоро достигне величину америчкe привреде. А ако погледамо њихов графикон за 2050. годину, пројекција је да ће кинеска привреда бити двоструко већа од америчке привреде, а индијскa ће бити готово исте величине као америчкa. Европа је ту на самом дну скале, а где је уопште Србија?

Пре неколико месеци објављена је прогноза коју је припремио БНП Парибас о томе када ће Кина имати већу привреду од привреде Сједињених Држава. Голдман Сачс је предвидео да ће то бити 2027. Прогноза након кризе каже да ће то бити 2020. Кина ће променити свет за само 9 година, а за то време Србија неће још стећи статус кандидата за пријем у Европу. У Србији данас постоји и друга Србија. Али да погледамо Кину која заједно са Русијом подваја грађане Србије на ОВЕ и ОНЕ .

Прво, Кина је огромна земља у развоју са становништвом од 1,3 милијарде људи и економијом која већ преко 30 година расте стопом од око 10 одсто годишње. У наредних 10 година, имаће највећу економију на свету. Чак иако би се ова стопа раста преполовила услед последица светске кризе, недостижан је сан за Запад и све остале земље. Никада раније у модерној ери није највећа привреда света била привреда земље у развоју, већ је то била привреда неке развијене земље.

Друго, по први пут у модерно доба, доминантна држава света – што ће Кина постати – неће бити са ”Запада” већ потиче од различитих цивилизацијских корена. У Европи је широко распрострањено уверење да модернизацијом земаља, оне постају више западњачке. То је илузија. Мисли се да је модернитет једноставно производ конкуренције, тржишта и технологије. Није, јер га једнако тако обликују историја и култура.

Кина није као Европа, и неће никада постати као Запад. У неким суштинским видовима остаће битно друкчија. Велико је питање како схватити Кину? Конвенционални приступ Запада  Кину у суштини не разуме. Три су носећа стуба која је потребно да размотримо да би схватили каква је Кина – за почетак.

Први је тај, да Кина заправо није национална држава. Она се назива националном државом у последњих сто година али сви знају да је Кина пуно старија. Рођење модерне Кине је након победе Ћин династије 221. пне. Одмах након тога, можемо да упоредимо како је изгледала Кина за време династије Хан, још увек пре 2.000 година. Она тада већ заузима већину подручја које данас знамо као источну Кину, где је огромна већина Кинеза живела у оно време, а живи и данас.

Оно што је изузетно је да оно што Кини даје осећај да је Кина, што Кинезима даје осећај -шта то значи бити Кинез-, није настало у последњих стотину година, није настало у периоду националне државе, како се то догодило на Западу, већ у периоду настанка цивилизацијске државе. То је држава која је уобличена на темељу обичаја попут поштовања предака,  на темељу посебног поимања државе,  породице, друштвених односа као што је Гуанки, конфучијанске вредности, и тако даље. Све то долази из периода цивилизацијске државе. Другим речима, за разлику од западних држава и већине земаља света, Кина је обликована својим осећајем цивилизације, својим постојањем као цивилизацијска, уместо као национална држава. Овоме треба додати још нешто, а то је:

Наравно да знамо да је Кина велика, огромна, демографски и географски, са становништвом од 1,3 милијарде људи. Оно чега често нисмо заиста свесни је чињеница да је Кина изузетно различита и врло плуралистичка, и на многе начине врло децентрализована. Не можете водити земљу ове величине једноставно из Пекинга, мада ми мислимо да је баш то случај. То никада није био случај.

Први пример је да је за Кинезе највећа политичка вредност јединство и одржавање кинеске цивилизације. Пре 2000 година, у Европи се десио слом римског царства. Оно је подељено и остало је подељено. Кина се, у истом том периоду, кретала у потпуно обрнутом смеру, болно одржавајући огромну цивилизацијску државу, на окупу.

Други пример је Хонг Конг. Сећамо ли се британске предаје Хонг Конга Кини 1997. године?  Кинески уставни предлог је био једна земља, два система. Скоро нико на Западу им није веровао. „Шарена лажа. Кад се Кина дочепа Хонг Конга, неће бити тако.“ Тринаест година након тога, политички и правни систем у Хонг Конгу једнако је различит данас као што је био и 1997. Погрешили смо у проценама јер смо мислили, природно, у терминима националних држава. На пример, шта се догодило са немачким уједињењем 1990? Исток је практично био прогутан од Запада.

Менталитет националне државе је једна земља, један систем.  Али не може се функционално управљати земљом попут Кине, цивилизацијском државом, по начелу једна цивилизација, један систем. Због тога је кинески одговор по питању Хонг Конга био природан: једна цивилизација, више система.

Други носећи стуб Кине је концепт расе који је код Кинеза различит од већине других земаља. Од 1,3 милијарде Кинеза, преко 90 одсто њих мисли да припадају истој раси Хан. Ово је потпуно другачије од других земаља. Индија, Сједињене Државе, Индонезија, Бразил су вишерасне државе. Кинези се не осећају тако. Кина је вишерасна заправо само на ивицама. Зашто? Разлог, у суштини, опет у цивилизацијској држави. Историја последњих 2000 година кроз освајања, заузимања, усисавања, асимилације  водила је ка процесу у којем се, временом, појавио овај Хан идентитет – храњен, наравно, растућим и врло моћним осећајем културног идентитета.

Велика предност овог историјског искуства била је да се, без Хана, Кина никад не би одржала на окупу. Они стварно верују у сопствену супериорност, и не поштују оне који нису Хан. Отуда њихов однос, на пример, према Ујгурима и Тибетанцима.

Трећи носећи стуб је однос између државе и друштва у Кини који је врло различит од онога на Западу. На Западу људи мисле да су ауторитет и легитимност државе функција демократије. Проблем са овом претпоставком је у томе да кинеска држава ужива више легитимности и више ауторитета међу Кинезима него што то вреди за било коју западну државу. Има два разлога за то која очигледно немају никакве везе са демократијом јер, у нашем смислу речи, Кинези сигурно немају демократију.

Разлог је, прво, у томе што је појам државе у Кини данас врло посебан – она ужива посебан значај као заступник, утеловљење и чувар кинеске цивилизације, цивилизацијске државе.

Други разлог је у томе, док се у Европи и северној Америци, државна моћ непрестано оспорава, моћ кинеске државе нико није оспоравао. Европска традиција је против цркве, против других делова аристократије, против трговаца. На основу тога се види да је начин на који је моћ успостављена у Кини различита од искуства Западне културе. Резултат је да Кинези на врло различит начин виде државу. Док је Запад види као уљеза, странца, као орган чију моћ треба ограничити или дефинисати и спутати, Кинези виде државу као члана породице.  као главу породице, патријарха породице.

Адам Смит је, још крајем 18. века, написао, „Кинеско тржиште је веће, развијеније и префињеније од било којег у Европи.“ Ако изузмемо Мао-период, тако је остало више или мање, до данас. Али тржиште је комбиновано са изузетно снажном и свеприсутном државом. Држава је посвуда у Кини, она управља предузећима од којих су многа још увек у јавном власништву. Приватне компаније, колико год велике биле, попут компаније Леново, на многе начине зависе од државног патроната. Привредне циљеве поставља држава и улази у многа друга подручја, на пример државна је политика рађања само једног детета.

У Кини је врло стара  традиција умећа управљања државом.  Кинески зид је једна од доказа, али и Велики Канал, први део који је изграђен у петом веку п.н.е. и коначно је довршен у седмом веку н.е. Протезао се на 1.780 километара, повезујући Пекинг са Хангжу и Шангајем. То су само неки од многих доказа дакле, дуге историје  државних инфраструктурних пројеката у Кини, која помаже да се објасни оно што видимо данас, нешто попут бране Три кланца (Тхрее Горгес Дам) и многих других примера компетентности државе у Кини.

То су, ето, три носећа стуба на којима стоји држава Кина и помоћу којих покушавамо да схватимо различитост коју она представља – 1) цивилизацијска држава, 2) схватање расе и 3) природа државе и њен међуоднос са друштвом.

На жалост став према Кини је менталитет малог човека-Западњака. На одређени начин је арогантан у смислу да мисли да мерила вредности крећу из Европе.  Став незнања је такође веома присутан код малог Западњака. Одбија да се посвети проблему различитости. Запад о себи мисли као о култури која је најкосмополитскија од свих. Али није. У многим погледима, она је затворенија, јер је током 200 година, Запад био толико доминантан у свету, да му није заправо требало да  разуме друге културе, друге цивилизације. Зато што је могао, кад се црта подвуче, ако је било нужно, и силом спровести своју вољу. Уосталом моћ силе смо и ми у Србији 1999. године. Друге културе – дословно остатак света, су биле у слабијем положају према Западу и самим тим присиљене да разумеју Запад. Стога је последица да су у многим погледима друге културе више космополитске од Западне.

Источна Азија , на пример Јапан, Кореја, Кина, итд је данас највећи економски регион света у коме живи трећина светског становништва . Људи из источне Азије, знају пуно више о Западу него што Запад зна о источној Азији. Та је чињеница, врло битна за садашњост. Јер шта се дешава? Вратимо се на графикон који сам поменула на почетку – графикон Голдман Сачса. Дешава је то да се, врло брзо у историјским оквирима, свет креће и обликује, не од стране старих развијених земаља, већ од земаља у развоју. Видели смо то на примеру групе Г20 – која врло брзо преузима положај групе Г7, или групе Г8. А то има две последице.

Прво, Запад брзо губи свој утицај у свету. Драматичан пример  је конференција о климатским променама у Копенхагену. Европа није била присутна за последњим преговарачким столом. То ће се све више догађати у будућности.

Друга импликација је та да ће свет неизбежно постајати другачији, као последица продора других култура и других правила и искустава, затим историје која нама није блиска. И на крају, кад погледамо Европу,(Америка је мало другачија) –  Европљани углавном, нису упознати, нити свесни начина на који се свет мења.  Европа све више губи додир са светом  и то је на неки начин губитак осећаја за будућност.

Европа је некад управљала будућношћу. Али сада више не. Кина већ има већу железничку мрежу од било које земље света и ускоро ће имати већу од свих земаља света заједно. Идеја која ће у Кини ускоро постати стварност је на пример мега аутобус који на горњој платформи прима 2.000 људи. Путује по шинама од центра ка предграђу, а аутомобили возе испод њега. Постиже брзину од око 160 километара на сат. Ово решење је за ситуацију у којој ће Кина имати много градова са више од 20 милиона становника.

Какав би  став седам ипо милиона грађана Србије требало да има према свету који се, како видимо, мења веома брзо? Да ли смо ми Европа? Кад је у питању арогантно понашање и незнање, ту очигледно јесмо Европа. Они ипак кажу да нисмо још? Ако нисмо, можда је то наша предност!? На путу којим сада идемо, ми смо последњи у реду. Да ли ипак имамо шансу да, ако на време схватимо ситуацију, прихватимо нека другачија решења од оних које нам намеће Запад. Тиме би можда постигли да  се са задње позиције нађемо у  првим редовима, када се тај заокрет деси Европи јер

Данас цео свет застаје пред Кинм. Цео свет, али ипак постоји неко пред ким тај древни народ, из поштовања стоји мирно. Славу и моћ Валтера, Србина који брани Сарајево је током 40 година упознало преко 11,5 милијарди Кинеза, не могу да помраче многе грешке које су наши политичари направили према кинеском народу. Кина нас је увек подржавала а само једном тражила да наши представници у власти не оду на доделу, ионако компромитоване Нобелове награде кинеском дисиденту. Они су ипак отишли. Али ти неморални људи ће нестати у времену као суза на киши, а Валтер и српски народ је овековечен у Кини. Ми зато не морамо много да учимо, само мало да се подсетимо, а древна цивилизација ће нам помоћи да све што пожелимо и остваримо.

imgres

Извори:

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

3 responses »

  1. Lilly Tatic kaže:

    Reblogged this on .

    Sviđa mi se

  2. Anonimni kaže:

    u kratkim crtama sve rečeno

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s