Недељама сам слушао оглашавање разних “душебрижника“, “експерата“ и “бораца за људска права“ у вези догађаја у Сребреници. Рат на друштвеним мрежама се одавно захуктао и прети да се пренесе у стварност. Неколико својих виртуелних пријатеља исламске и католичке вероисповести изгубио сам у расправама око тога шта су чињенице, а шта дириговани подаци зарад политичких циљева. Ниједан аргумент на који бих се позвао за њих није био довољно добар или је извор информација који сам користио био сувише пристрасан, док је једино што су они наводили као “аргумент“ била реч геноцид. Пошто истина може бити само једна, покушаћу да дам неки свој допринос прекиду силовања исте на овим просторима.

Хајде да прво разјасним шта је уопште геноцид: “Геноцид је чин планског уништења једне људске групе чији интегритет и хомогеност су детерминисани етнички и (или) национално и (или) религиозно и (или) расно, без обзира на пол или узраст припадника те групе“. Дефиницију је дао пољски теоретичар права Рафаел Лемкин 1944. и она је уласком у резолуцију УН 96/1 од 11.12.1948. постала део међународног права. Од тада НИЈЕ МЕЊАНА.

Пошто пише ПЛАНСКОГ УНИШТЕЊА задатак било којег тужилаштва у поступку доказивања геноцида пред судом, па самим тим и Тужилаштва пред Хашким трибуналом као Међународним судом, требао би бити доказивање управо те намере планског уништења једног народа или циљане групе. Ако ни до дан данас Тужилаштву није успело да пронађе било какав траг о постојању плана за уништење Муслимана у Сребреници како је пред Хашким трибуналом уопште могла бити подигнута оптужница за то дело? Значи ни после двадесет година не постоји било какав званичан документ којим би доказало постојање те намере, као кључног елемента за покретање оптужнице за  геноцид, а са друге стране у званичним документима се наводи да је генерал Ратко Младић наредио, организовао, надгледао и спровео евакуацију преко 20 000 муслиманских жена, деце и стараца, и неко то и даље назива геноцидом? С којим правом?

Да се разумемо: неће ни другачија правна конотација вратити ниједну жртву, али зашто инсистирати на нечему за шта нема правног основа? Ако се у Сребреници десио злочин, то је могао бити само РАТНИ ЗЛОЧИН, а никако геноцид. А то је у свом интервјуу “Политици“ потврдио и Ефраим Зурофнајпознатији светски ловац на нацисте и директор центра “Симон Визентал“, рекавши да је “апсурдно поредити холокауст, геноцид у Руанди и злочине у Сребреници“, али је вероватно и он некомпетентан и пристрасан.

Иако би сваком иоле писменом претходно било довољно да поразмисли о чему то прича или пише, они што као папагаји понављају “геноцид“ рећи ће: “Да, али тај геноцид су признале међународне институције“, па хајде да се онда да видимо ко је то признао и зашто.

Оно за шта се ти недоказни заговорници геноцида хватају је пресуда изречена генералу Радиславу Крстићу у Хашком трибуналу, који је у августу 2002. године прво осуђен за геноцид на 46 година као починилац, а затим у априлу 2004. “због помагања и подржавања геноцида“ на 35 година. Значи, иако суд није доказао постојање било каквог наређења или плана за делимично или потпуно уништење Муслимана на територији Сребренице, нити је доказао да је ген.Крстић издао или извршио било какво наређење за ликвидацију људи, шта више утврђено је да прилично дуго није ни знао шта се десило, МЕЂУНАРОДНИ суд правде први пут након Другог светског рата, односно први пут у историји од када је дефиниција геноцида усвојена, на територији Европе доноси пресуду која са дефиницијом геноцида по МЕЂУНАРОДНОМ праву нема везе.

Колико тај поступак нема везе са међународним правом говори и чињеница да је  суд покушавајући да нађе аргументе за пресуду четири пута мењао дефиницију “заштићене групе“ против које су биле уперене геноцидне радње, да би на крају ту дефиницију ван свих међународних институција проширио као “геноцид почињен на ограниченој територији на групи од стране веће групе“. Ваљда увидевши да је тиме направљен опасан преседан у међународном праву суд је сопствену пресуду у којој потврђује да је геноцид почињен учинио дискутабилном смањивши оптуженом казну за то дело за које му је и судио. И да зло буде веће, управо та и тако дискутабилна пресуда постаје “пресуђена чињеница о којој се више неће расправљати“! Ако је чињеница нешто што се стварно догодило, односно нешто што се недвосмислено може тврдити и проверити, зашто би суд доносио такву клаузулу о непроверавању ако је сигуран да се то што су у пресуди написали заиста и догодило? Па наравно, управо зато што није сигуран.

А како је и могао бити сигуран када је главни истражитељ Тужилаштва Жан Рене Руез у својим извештајима оперисао са подацима о жртвама као што су “на стотине“, “неколико стотина“, “више од хиљаду“, “више хиљада“ и слично, а не са конкретним бројевима. Да подсетим: Ж.Р.Руез је у Тузлу стигао 20.7.1995. и своја истраживања је вршио до 24.7., да би Хашки трибунал одмах 25.7. подигао оптужнице против Радована Караџића и ген.Ратка Младића за геноцид, злочине против човечности и друге ратне злочине. Да ли ико ко рационално размишља може помислити да је Ж.Р.Руез за четири, пет дана могао да истражи, прикупи материјал и поднесе извештај са довољно доказа којим се већ сутра по први пут у историји могла подићи оптужница за најтеже доказиво кривично дело геноцида? Ако није национално и верски обојен наравно да не може!

То показује и текст објављен 24.7.1995. у “Дејли телеграфу“ (Daily Telegraph) под насловом “Српска зверства недоказана“ у којем Хенри Виланд, Комесар УН за људска права, наводи да после пет дана проведених у Тузли и разговора са добрим делом до око 20 000 избеглица из Сребренице који су се ту затекли “није пронашао ниједног сведока који би из прве руке могао да потврди да је присуствовао неком зверству“. Ето зашто се Тужилац који је у исто време боравио у Тузли када и Виланд није служио подацима са конкретним бројем жртава: зато што их није ни имао.

Ако их није имао, а из претходног можемо закључити да их за тако кратко време никако није могао имати, поготово што је све време био у Тузли а не на терену где су се наводни злочини десили, како је онда подигнута оптужница за геноцид? И још горе, ако Тужилац у једном од својих извештаја наводи да је у ископавањима вршеним по налогу Међународног суда до 2003.године откривено око 1900 тела, а идентификовано само неколико, како је онда могуће да је ген.Крстићу још 2002.године изречена пресуда за геноцид над више од 7000 Муслимана? Одговор на ово питање је веома једноставан ако се зна да је Хашки трибунал само деклеративно тело ОУН, а у ствари га је оформио и финансира НАТО (читај: Америка)као суд за суђење само једном народу, погађајте којем (помоћ пријатеља: од укупног броја пресуда 98,6% изречено је Србима). Када се то зна јасно је да је Сребреница политички пројекат који са стварним догађајима нема никакве или има врло мале везе.

О томе да је Сребреница доста раније испланиран политички пројекат говорио је и  Хакија Мехољић, члан Ратног председништва Сребренице, у норвешком филму “Сребреница: издани град“, где преноси речи Алије изетбеговића са састанка 1993.године који је рекао да му је амерички председник Бил Клинтон још тада нудио “да четници уђу у Сребреницу и побију пет хиљада Муслимана, после чега ће НАТО бомбардовати српске положаје у Босни“. Пошто је делегација из Сребренице одбила тај предлог Алија је позвао Насера Орића и наредио му да започне крвави пир клања стараца, жена и деце  по небрањеним српским селима, у намери да изазове реакцију ВРС која би испунила обећање дато Хилари Клинтон приликом посете Америци да ће бити 5000 жртава. Да је све унапред било договорено између Алије Изетбеговића и Била Клинтона у својим изјавама потврђује и Ибран Мустафић, један од оснивача СДА у Сребреници. Значи Сребреничани знају истину, а знао је и Алија, зато се никада није ни појавио у Поточарима како би одао почаст жртвама. Да је све било планирано потврђује и податак да је Насер Орић, командант 28.дивизије А БиХ, под чијом су командом чињена нечувена зверства над српским становништвом, био евакуисан пет дана пре пада Сребренице и то хеликоптером у којем је осим пилота био ген.Филип Морион, командант Мировних снага УН. И, кажу, неких пет милиона долара које је Насер поштено зарадио продајући својој раји хуманитарну помоћ.

Међутим, да ли је Сребреница издата и продата само да би НАТО бомбардовао положаје босанских Срба? Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Хрватској, у свом интервјуу “Недељнику“ 22.11.2012. разјаснио је то рекавши “да није било покоља у Сребреници Американци не би дали зелено светло Хрватима за операцију Олуја“ (зелено светло значи “помагале у осмишљавању и спровођењу акције“, како је навео пензионисани генерал Чарлс Бојд, Заменик команданта НАТО). Тако је ижрежирани “геноцид“ у Сребреници искоришћен да се прикрије прави геноцид у Хрватској (јер највеће етничко чишћење на територији Европе након Другог светског рата, у којем је убијено 2313 Срба, од чега 1205 цивила, протерано преко 250 000 и, у циљу потпуног брисања физичког трага постојања, попаљено више од 20 000 кућа, јесте геноцид према дефиницији међународног права) и улога оних који су га режирали. То је у својој књизи “Рат у време мира“ потврдио и познати амерички историчар и публициста, добитник Пулицерове награде, Дејвид Халберстам написавши да је “Америка и раније хтела да подржи Хрватску у тој акцији, али никако није успевала да обезбеди околности, амбијент, нешто као изговор“ (настрадао у саобраћајној незгоди одмах након издавања књиге).  

Ако се још у обзир узме и податак који је Галбрајт у наведеном интервјуу изнео да су им (Американцима) “размере покоља постале јасне око 25.јула“, што се поклапа са датумом подизања оптужница за геноцид против Караџића и Младића, може се закључити да су муњевито слање главног истражитеља Ж.Р.Руеза и његов петодневни боравак у Тузли, где никаквих злочина није ни било, само обична фарса која је требала да послужи као покриће за подизање већ припремљених оптужница са унапред одређеним бројем жртава. Самим тим пресуда Хашког трибунала ген.Крстићу за “подржавање и помагање у геноциду“, на основу које су касније донете и друге, нема никакве везе са правдом и међунродним правом, већ је била чисто извршавање политичког задатка издатог од стране главних финансијера.

Доказ за то је театрални наступ Медлин Олбрајт 10.8.1995. у УН када је махала фотографијом за коју нико није разумео шта представља, док она није рекла да је то сателитски снимак масовне гробнице код Нове Касабе “где је сахрањено хиљаде муслиманских жртава“. Када су обављена ископавања на том месту нађена су 33 тела, а две године касније на 20 локација пронађено је укупно 400 тела настрадалих од 1992.-1995. Уместо признања да за тврдње о хиљадама жртава нема основа Клинтонова администрација још покушава да се извади сулудом сумњом да су Срби можда преместили тела на друге локације. Па ако је подручје Сребренице било под сталним сателитским надзором, а видимо да јесте (и то са више сателита), како су уз толику технологију снимили “премештену земљу“ (из чега су заључили да је на том месту масовна гробница), а нису снимили поновно откопавање, превоз и поновно закопавање “неколико хиљада тела“? Мало нелогично, је л’ да? И како је уопште могуће да ни сателити, ни убачени амерички и енглески обавештаци, ни припадници холандског батаљона, ни припадници 28.дивизије АР БиХ нису снимили ниједну једину сцену масовног злочина? Шта? Постоје сателитски снимци? Нису сателитски него са У2? Па где су? Запечаћени у Стејт Дипартменту на 50 година? Зашто, побогу, када би се тиме све недоумице разрешиле између народа? “Да би се заштитиле обавештајне методе прикупљања података“ (изјава Медлин Олбрајт)? Ајде? А да то није уринирање по људској интелигенцији?

Али, можда најбољи доказ да та пресуда јесте донета по политичком налогу Америке показује чињеница да Сребреница уопште није помињана приликом Дејтонског споразума у новембру 1995. Ако су, како каже Галбрајт, знали размере покоља у јулу како то да га ни муслиманска ни америчка страна није поменула током преговора у новембру? Зар мислите да би неко од њих пропустио прилику да уцени Србе да су заиста имали доказе о злочину толиких размера? Зар мислите да сви медији и у БиХ, и у свету, не би након таквог злочина брујали месецима, а не извештавали у уобичајеним оквирима све до краја 1995.? У јулу се подиже оптужница ни мање ни више него за геноцид, а о томе се ћути и у новембру? Опет нелогично, зар не?

Ето на основу какве спрдње од суђења су међународне институције почеле да признају геноцид “над више од 7000 Муслимана“ који ни после двадесет година није доказан. Ваљда сам успео и то да разјасним. Кога интересује какви су све пропусти (наравно смишљени) прављени током доказног поступака на суђењима за ово дело може детаље прочитати у књизи “Сребреничка подвала“, пуковника Ратка Шкрбића, вештака у два случаја пред Хашким трибуналом. (Ко мисли да нешто из књиге није тачно пук.Шкрбић позива појединце или релевантне институције да АРГУМЕНТОВАНО и уз присуство јавности покушају да оборе налазе до којих је дошао.)

“По теби ће још испасти да жртава није ни било!“, можда ће од оних најнедоказнијих неко рећи. Не, нисам рекао да жртава није било, нити ћу то икада рећи. Али да постоји лицитација жртвама то ћу рећи. Иако сам мислио да овде завршим текст потрудићу се да дам неке основе за размишљање људима којима је мозак толико испран верским или националистичким да су “слепи код очију“.

Прво и основно је требало разлучити колико је жртава умрло (природном смрћу или од болести), настрадало (настрадао у саобраћајној незгоди која није имала везе са ратним дејствима, рецимо), убијено (у ратним дејствима) или побијено (стрељано), с напоменом да се једино ово последње може рачунати у злочин. Да ли мислите да је Тужилаштво интересовала разлика између ових појмова? Наравно да није и све пронађене жртве се воде као ПОБИЈЕНЕ, што је, наравно, по природи ствари немогуће. То потврђује и сребренички господар живота и смрти Насер Орић у својој књизи “Сребреница сведочи и оптужује“ где наводи 1333 жртве пре 11.јула 1995. Не наводи да ли су те жртве страдале у борби са српским снагама или их је он побио пошто су му се супротставили: Ибран Мустафић наводи да их је било од 500-1000, аСамир Авдић, Насеров војник, у свом сведочењу тврди да су “насеровци“ побили од 800-1200 неистомишљеника. Ту су онда и они који су живи, а наведени су међу жртвама, којих, како наводи Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра из Сарајева, има око 500. Ако се у обзир узме чињеница коју је потврдио и Ж.Р.Руез да је “значајан број погинуо у борбама“ приликом пробијања 28.дивизије А БиХ према Тузли, који се у зависности од извора креће од 2000-5000 људи (Начелник ГШ А БиХ Енвер Хаџихасановић наводи 2628 лица, УНПРОФОР у извештају од 17.7.1995. наводи да су губици у колони око 3000 људи, Карл Билт, преговарач МЗ, у својим мемоарима наводи 4000, а Џон Шиндлер, амерички обавештајац, у горе поменутом норвешком филму наводи 5000), онда је побијено (једино што би се могло убројати у геноцид) оно што је изјавио Јосиф Бодански, директор Специјалне комисије америчког конгреса за тероризам и неконвенционални рат: “Сви независни форензички докази указују на број од неколико стотина муслиманских жртава, и то вероватно у нижим стотинама“. Донекле сличну процену је дао и Филип Корвин, највиши рангирани представник УН на терену тог јула 1995. године, тврдећи све до своје смрти 2010.године да је у Сребреници побијено око 700 Муслимана. А они су ипак бар мало компетентни, морате признати.

Да не схватите погрешно: злочин је и један невино убијен, и за то треба починилац да одговара. А ко је починио тај злочин и по чијем наређењу? Па народ сигурно није, починио га је неко ко има име и презиме. У овом случају, према документима Хашког трибунала, то су учинили припадници фамозног 10.диверзантског одреда. Ко не зна, то је мултиетничка јединица ВРС која је у свом саставу имала Србе, Хрвате, Словенце и Муслимане, за коју никада није утврђено коме је била подређена у ланцу командовања. Једном речју: плаћеници. КО их је платио? Е па ту се враћамо на исфлекану хаљиницу госп.Левински: Клинтон је након одбијања Сребреничана да учествују у масакру сопствених људи ипак морао да спречи развод и својој супрузи испуни жељу у вези бомбардовања Срба, а уједно и скрене пажњу јавности са геноцида у Руанди(од априла до јуна 1994. године мачетама је измасакрирано преко 800.000 припадника мањинског народа Тутси, за шта је америчка администрација имала најаве које никада није доставила Савету безбедности), али није знао како да нађе изговор за то. Ту се појављује француски председник Жак Ширак који му је пренео да он већ има своје људе који ће одрадити оно што је замислио са Алијом. Претпостављате, то су били припадници 10.диверзантског одреда. “Француску везу“ су разоткрили и у Трибуналу и већ је јавна тајна да је француска тајна служба, уз свесрдну помоћ америчке и енглеске, организовала, а неки кажу делом и извршила стрељање заробљеника.Зато вероватно до сада нема ниједног јединог доказа да је неко из ВРС издао било какво наређење за ликвидацију заробљеника, али зато постоји сведочење “крунског сведока“ Дражена Ердемовића, припадника 10.дод који је изјавио “да је за новац, а не са геноцидном намером, побио муслиманске заробљенике у Пилици“ (из пресуде у предмету “Кос“ пред Судом БиХ).

Зашто је крунски сведок под наводницима? Наиме, то је још једна у низу лакрдија Хашког трибунала. Дражен Ердемовић је Хрват из околине Тузле који је до сада у Трибуналу ЈЕДИНИ осуђен за геноцид као непосредни извршилац. Пазите сад: Ердемовић уопште није ухапшен по налогу Хашког трибунала већ га је због кафанске туче у Новом Саду ухапсила српска полиција. Желећи да избегне правосудни ситем тадашње СРЈ он смишља причу о Сребреници како би према вишој надлежности био изручен Хашком трибуналу.Тамо се толико налупао да је бугарски новинар Жерминал Чивиков (дописник “Deutsche Welle“-а из Хага) написао читаву књигу о његовим бисерима. Један од највећих бисера који га је аутоматски морао дискредитовати као сведока јесте његово сведочење о томе како је учествовао у погубљењу 1200 заробљеника, а Трибунал је на том месту открио 127 тела, од чега 70 са повезима, што је могло указати на смрт стрељањем. Видевши да је тотално лабилна личност суд га је 27.6.1996. на основу психијатријског налаза прогласио неспособним за даље саслушање, али га је одмах 5.7.1996. активирао као кључног сведока у поступку против Караџића и Младића. Тако, уместо да су човека послали на лечење у адекватну установу (осим ако Трибунал није та установа) Тужилаштво са Ердемовићем склапа договор на основу којег је осуђен на минималну казну од пет година “за убиство стотине цивила“ (опет неодређена цифра), пресељење у неку западну земљу и промену идентитета, уз услов да мора сведочити против српских оптуженика када год буде позван. Значи директни починилац злочина којег су назвали геноцид добија пет година, а они који су га наводно подржавали, за шта суд нема никаквих доказа јер Ердемовић “није могао да се сети“ ко је наређење за ликвидацију издао, добијају вишедеценијске казне?

Колика је то лакрдија од суда говори и податак да остали починиоци из 10.дод-а до пре пар година нису ни привођени ни испитивани, иако су босанске власти све време имале и имена и адресе пребивалишта. Део њих, не сви, ухапшен је 2012.године и осуђен на различите временске казне пред судом БиХ, а да никада нису испитивани пред Хашким трибуналом. Да ли сте то некада чули или барем у филму видели, да суд (Трибунал) за тако тешко дело од више починилаца изабере једног, а остале игнорише? Наравно да нисте. А шта мислите зашто? Па вероватно зато што би сведочења саизвршилаца у потпуности потврдила да је Ердемовић лажни сведок. Ето зашто је “кључни сведок“ под наводницима.

Постоји још доста података које бих могао да наведем, али су људи већ написали књиге о томе. Дајући себи неке одговоре надам се да сам свима који мисле да се у Сребреници десио геноцид разјаснио да се ради о смишљеној представи која се подмеће српском народу, од истих режисера који су изрежирали Маркале и касније Рачак. Та представа траје и данас, а главну реплику те представе “Морамо спречити још једну Сребреницу“ режисери користе за војне интервенције на територијима других земаља и изазивање унутрашњих сукоба у циљу стварања “бонсаи држава“ којима лако владају. Најбољи пример за то су марионетске Владе у Србији од 2000.године па до данас, од којих је она 2010. године усвојила “Резолуцију о Сребреници“ иако је Хашки трибунал ослободио Србију било какве одговорности за “геноцид“, тако да није ни имала обавезу да доноси резолуцију. То је урађено колико под политичким притиском режисера представе, толико и због спремности српских политичара да због мало власти издају државни и национални интерес. И ту вам уједно лежи одговор на питање зашто се наши председници извињавају около, а да не знају ни коме, ни за шта се извињавају, зашто полиција, коју ми плаћамо, чува НВО приликом све чешћих провокација по улицама српских градова, а хапси оне који покушавају да сачувају нешто од српског достојанства и зашто се инсистира на пријему осведочених ратних злочинаца у “дипломатске“ посете.

Докле иде бахатост режисера говори и срамна резолуција Велике Британије о Сребреници, која је наводно требала да послужи помирењу, а у ствари регулише да се осуде они који негирају геноцид и да се било каква расправа по том питању забрани! И то је оно најопасније, то је оно због чега сам и потрошио два месеца живота да бих написао овај чланак: ЗАБРАНА РАЗМИШЉАЊА. Најгеноциднији народи на планети су рекли да је то геноцид и тишина тамо! “Турци су убили милион и по Јермена, то није геноцид, Хирошима није, Нагасаки није, Вијетнам није, Руанда није, Србија, Ирак, Сирија никако нису, али ово у Сребреници јесте, верујте нам на реч јер не можемо да докажемо!“ Зато и та, и друге деклерације, колико год их било, немају никакве везе са помирењем, јер за помирење мора да се престане са силовањем истине и понижавањем људског интелекта. Ономе коме је стало до истине не сме да ћути, мора да размишља и поставља питања, да би они који би требало да имају доказе дали одговоре.

Онима који још увек размишљају својом главом ево још неколико назнака:
– Како је могуће да према подацима Тужилаштва има преко 1000 људи више погубљених од званичног броја заробљених? Које то математичке и логичке операције користи Тужилаштво?
– Како то суд сврстава ексхумиране особе у жртве геноцида на основу упаривања ДНК, када се тиме утврђује само идентитет, а не време и начин смрти?  
– Ако је пресудом у Трибуналу ген.Крстићу осуђен за “помагање у геноциду“ над “више од 7000 Муслимана“ како је онда ген.Толимиру пресуда за потпуно исто дело изречена за око 5000? Где је нестало “више од 2000 жртава“ када је коришћена потпуно иста документација?
– Ако на Меморијалном центру у Поточарима пише број 8372, што је наводно укупан број сребреничких жртава, а до 2015. је сахрањено 6300 “тела“, како се остатак од 2072, који се воде као нестали, може убројати у жртве геноцида када није утврђено ни да ли су живи или мртви?
.
.
.
И као што након броја 8372 имају исклесане три тачке које симболизују да број жртава није коначан и ја остављам три тачке које симболизују да број лажи и превара у политичком пројекту Сребреница није коначан.

А да би био коначан требало би основати независну међународну комисију која би непристрасно форезнички обрадила ексхумирана тела и утврдила праву истину о времену и узроцима смрти, чиме би се прекинуо некрофилски циркус сваког 11.јула када се у циљу вештачког одржавања задате бројке од “преко 8000 жртава“ театрално сахрањују “тела“ која ни са Сребреницом, ни са ратним злочином, а камоли са геноцидом, немају везе. Неком ће се можда учинити да је прејак израз, али ако је мешовита комисија која је радила по налогу Трибунала од 1996.-2001. пронашла око 1900 тела, од чега се само пар стотина форезнички могло повезати са Сребреницом, а од 2002.ексхумација гробница и идентификација жртава је пребачена у искључиву надлежност Међународне комисије за нестала лица (ICMP), односно Америке, и Комисије за нестала лица БиХ, коју је формирао Алија, од када нико од представника јавности, медија и стручних организација нема приступ тим налазима, па чак ни они којима се на основу тих налаза суди(ло), шта је то него циркус?

Према томе, пошто ни после 20 година ништа поуздано није утврђено у вези догађаја из јула 1995.године у Сребреници српски народ нема за шта да се извињава или прихвата наметнуте резолуције о томе, што не значи да породицама настрадалих не треба изразити саучешће и осудити злочин. Са друге стране, све док Мајке Сребренице не оду у Кравице, Скелане и Братунац, све док се не спроведу кривични поступци против починилаца злочина над српским народом, од којих су неки најмонструознији након Другог светског рата (ко има “желудац“ део документације може погледати овде), не може доћи ни до овоземаљског, ни до оноземаљског помирења. Све док се вредности људских живота на овим просторима не изједначе западни режисери ће доливати уље на згариште Сребренице и распиривати пламен мржње који иде у корист само њиховим геополитичким циљевима. Ето докле.

Завршио бих са речим Проф.др.Радивоја Пешића: “Једино истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића, јер живот у заблуди рађа мржњу, а само из истине се рађа љубав“.

Коришћена литература:
– Ратко П. Шкрбић: “Сребреница-геноцид над истином“
– Историјски пројекат Сребреница и часопис “Печат“: “Сребреница-фалсификовање историје“
– Институт за упоредно право: “Хашки трибунал између права и политике“

v>

Сребреница, докле?.

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

2 responses »

  1. manon kaže:

    Reblogged this on and commented:

    Sviđa mi se

  2. Ivan Matesić kaže:

    Kao što je Nurrmberg bio farsa za naciste, tak0oje i Haški sud farsa za Srebrenicu! Radi se o planu i politici, a ne o pravdi! Poznato je da je stotine nacista premješteno u Ameriku i dobro zaposleno, tako je i Srebrenica nekome trebala dobro poslužiti, a protiv Srba! Treba pratiti kome je Ona mogla poslužiti i zašto!? Sigurno je jedno: Iza toga stoje moćni, a ne Bosna! Srbi neka ne vode puno računa o tome, jer ih nepotrebno opterećuju, a neka više vode računa što im se inače sprema! Treba će im ona njihova pjesma: Spremte se, spremte! I to svi, a ne samo čertnici!

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s