Ako izostane promena načina funkcionisanja globalnog kapitalizma, neevropskim izbeglicama će se uskoro pridružiti reke ljudi iz Grčke i drugih zemalja unutar Unije. Kada sam bio mlad, takve pokušaje regulacije smo nazivali komunizmom. Možda komunizam treba ponovo izmisliti. Možda je, na duži rok, to jedino moguće rešenje.

Piše: Slavoj Žižek

žižek-635x300

Priliv izbeglica iz Afrike i sa Bliskog istoka u zapadnu Evropu izaziva reakcije slične reakcijama ljudi kojima je saopšteno da boluju od neizlečive bolesti, koje je Elisabeth Kübler-Ross opisala u klasičnoj studiji O smrti i umiranju. Prva reakcija je poricanje: “Ne može biti tako strašno; najbolje je da ne obraćam pažnju” (izgleda da smo kroz tu fazu već prošli). Onda dolazi bes koji eksplodira kada poricanje više nije dovoljno – zašto se to događa baš meni? “Izbeglice su pretnja našem načinu života; među njima se kriju islamski fundamentalisti; moramo ih zaustaviti!” Sledi pokušaj pregovaranja: “Dobro, hajde da se dogovorimo o kvotama; zašto im ne bismo napravili izbegličke kampove u zemljama iz kojih potiču.” Zatim depresija: “Sve je izgubljeno, Evropa će se pretvoriti u kalifat!” Još nismo videli petu fazu – prihvatanje, što bi u ovom slučaju podrazumevalo izradu panevropskog plana za rešavanje izbegličke krize.

Šta da se radi?

Javno mnjenje je duboko podeljeno. Liberalna levica je zgrožena nad činjenicom da Evropa dopušta da hiljade izbeglica završavaju kao utopljenici u Mediteranu: Evropa, smatraju oni, treba da pokaže solidarnost i širom otvori vrata. Antiimigrantski populisti kažu da moramo zaštititi naš način života: stranci treba sami da rešavaju svoje probleme. Oba rešenja su loša. Pitanje je koje je gore? Da parafraziram Staljina, oba su gora. Najveći licemeri pozivaju na otvaranje granica, znajući da se to neće dogoditi, jer bi odmah usledio talas populističkog revolta širom Evrope. Ipak, oni nastavljaju da glume lepe duše, superiorne u odnosu na pokvareni svet u kojem žive i na koji pristaju. Antiimigrantski populisti, s druge strane, znaju da narodi Afrike i Bliskog istoka ne mogu sami rešiti problem transformacije svojih društava. Zašto ne mogu? Zato što im mi iz zapadne Evrope to ne dozvoljavamo. Evropska intervencija u Libiji je proizvela haos u zemlji. Invazija SAD na Irak omogućila je uspon Islamske države. Rat u Centralnoafričkoj Republici između hrišćanskog juga i muslimanskog severa nije izazvala etnička netrpeljivost već otkriće nafte na severu zemlje: Francuska i Kina se bore za kontrolu nad resursima preko lokalnih zastupnika. Globalna glad za mineralima, uključujući koltan, kobalt, dijamante i bakar, stvorila je “gospodare rata” u Demokratskoj Republici Kongo krajem 20. i početkom 21. veka.

Ako zaista želimo da zaustavimo reku izbeglica, prvo treba da uočimo da većina njih dolazi iz propalih zemalja u kojima praktično nema države: Sirija, Irak, Libija, Somalija, Kongo i tako dalje. Raspad države nije specifično lokalna pojava, već je uzrokovan delovanjem međunarodnih političkih aktera i globalnog ekonomskog sistema. U nekim slučajevima – kao što su Libija i Irak – raspad je direktna posledica zapadne intervencije. (Treba imati na umu da su propale države Bliskog istoka bile predodređene za propast i proizvoljno povučenim granicama koje su za vreme Prvog svetskog rata ugovorile Britanija i Francuska.)

Neko je već primetio da su najbogatije zemlje na Bliskom istoku (Saudijska Arabija, Kuvajt, Emirati, Katar) znatno manje otvorene za izbeglice nego neke druge, manje bogate zemlje (Turska, Egipat, Iran i tako dalje). Saudijska Arabija je čak vraćala “muslimanske” izbeglice u Somaliju. Da li je razlog to što je Saudijska Arabija fundamentalistička teokratija? Da. Ipak, zbog zavisnosti od izvoza nafte Saudijska Arabija je takođe važan ekonomski partner zapada. Međunarodna zajednica treba da izvrši pritisak na Saudijsku Arabiju (i Kuvajt i Katar i Emirate) da prihvati veći broj izbeglica, tim pre što je pružanjem podrške snagama koje se bore protiv Asada ona doprinela sadašnjoj situaciji u Siriji.

Jedna od prepoznatljivih odlika bogatih bliskoistočnih zemalja su novi oblici ropstva: milioni inostranih radnika na Arabijskom poluostrvu lišeni su elementarnih građanskih prava i sloboda; milioni radnika u Aziji žive u fabrikama koje su neka vrsta koncentracionih logora. Ali ima i bližih primera. Fabrika odeće u kineskom vlasništvu u mestu Prato u blizini Firence izgorela je 1. decembra 2013. Sedam radnika je nastradalo u improvizovanoj spavaonici od kartonskih tabli. “Niko nije iznenađen”, izjavio je Roberto Pistonina, lokalni sindikalni lider, “jer svi već godinama znaju šta se događa u regionu između Firence i Prata – hiljade ljudi žive i rade u ropskim uslovima”. U Pratu postoji više od četiri hiljade kompanija u kineskom vlasništvu, a veruje se da u gradu žive hiljade ilegalnih kineskih imigranata koji rade i po šesnaest sati dnevno za mrežu radionica i veletrgovina.

Novo ropstvo nije ograničeno na predgrađa Šangaja, Dubaija ili Katara. Ima ga i u Evropi, ali ga ne vidimo ili se pravimo da ga ne vidimo. Ropski rad je strukturna nužnost savremenog globalnog kapitalizma. Mnogi od izbeglica koji sada ulaze u Evropu pridružiće se toj ugroženoj radnoj snazi, često na štetu lokalnih radnika koji će na pretnju reagovati novim talasom antiimigrantskog populizma.

Polazeći na put iz ratom razorenih zemalja, izbeglice sa sobom nose snove. Oni koji stižu na jug Italije ne žele tamo da ostanu: mnogi od njih će pokušati da stignu u Skandinaviju. Hiljade izbeglica u Kaleu nisu zadovoljni Francuskom kao odredištem: spremni su da rizikuju život da bi ušli u Britaniju. Desetine hiljada izbeglica u balkanskim zemljama očajnički pokušavaju da se domognu Nemačke. Svoje snove vide kao bezuslovno pravo i zahtevaju od evropskih vlasti da im obezbede ne samo hranu i zdravstvenu zaštitu nego i transport do željenih zemalja. U tim zahtevima ima nečeg zagonetnog i utopijskog: kao da je Evropa dužna da ostvaruje njihove snove – snove koji su izvan domašaja i većine Evropljana (verovatno bi mnogi stanovnici srednje i istočne Evrope takođe radije živeli u Norveškoj). Izgleda da upravo onda kada se nalazimo u najdubljoj bedi, kada smo najviše ugroženi i izloženi opasnostima – onda kada bi se očekivalo da ćemo biti spremni da se zadovoljimo osnovnim minimumom bezbednosti i blagostanja – izgleda da je upravo tada naš utopizam najjači. Ali teška istina sa kojom izbeglice moraju da se suoče je to da Norveška ne postoji – čak ni u Norveškoj.

Istupi domaćeg stanovništva koji govore o zaštiti “našeg načina života” nisu sami po sebi rasistički ili protofašistički: takvo tumačenje treba odbaciti. Ako to ne učinimo, otvorićemo put antiimigrantskim porivima koji su se nedavno manifestovali u Švedskoj, gde je prema ispitivanjima javnog mnjenja antiimigrantska Demokratska stranka potisnula socijaldemokrate sa mesta najpopularnije stranke u zemlji. Uobičajeni stav liberalne levice u tom pogledu je stav arogantnog moralizma: onog trenutka kada damo kredibilitet ideji o “zaštiti našeg načina života”, kompromitovali smo našu poziciju, jer tako prihvatamo donekle ublaženu verziju onoga što antiimigrantski populisti otvoreno zastupaju. To približno odgovara opreznom pristupu koji su poslednjih godina usvojile partije centra. One odbacuju otvoreni rasizam antiimigrantskih populista, ali u isto vreme govore da “razumeju zabrinutost” građana, pa se opredeljuju za “racionalniju” antiimigracionu politiku.

Ipak, stav liberalne levice mora se odbaciti. Pritužbe kojima se problem prikazuje kao isključivo moralno pitanje – “Evropa je ravnodušna prema stradanjima drugih” i tako dalje – samo su naličje antiimigrantske brutalnosti. Zajednička im je pretpostavka, koja nije sasvim očigledna, da je odbrana našeg načina života neuskladiva sa univerzalnim moralom. Moramo se izvući iz zamke liberalnog preispitivanja: “Koliko tolerancije možemo da podnesemo?” Treba li da tolerišemo migrante koji ne dozvoljavaju deci da pohađaju državne škole, koji svojim ženama nameću određeni način oblačenja i ponašanja, koji ugovaraju brakove svoje dece, koji diskriminišu homoseksualce? Nikada ne možemo biti dovoljno tolerantni; ili smo uvek već previše tolerantni. Jedini način da izađemo iz ove pat pozicije jeste da prekoračimo pitanje tolerancije: drugima treba ponuditi ne samo poštovanje, već mogućnost udruživanja u zajedničkoj borbi, jer problemi sa kojima se suočavamo su zajednički problemi.

Izbeglice su cena koju plaćamo za globalizovanu ekonomiju u kojoj je sloboda kretanja data robi, ali ne i ljudima. Ideja o poroznim granicama koje preplavljuju stranci imanentna je globalnom kapitalizmu. Migracije u Evropi nisu ništa novo i jedinstveno. U Južnoj Africi, više od milion izbeglica iz susednih zemalja našli su se u aprilu na udaru lokalnog siromašnog stanovništva koje ih optužuje da su im ukrali poslove. Biće još sličnih priča, uzrokovanih ne samo oružanim sukobima već i ekonomskim krizama, prirodnim katastrofama, klimatskim promenama i tako dalje. Dok je trajala nuklearna katastrofa u Fukušimi, japanske vlasti su jednog trenutka razmatrale mogućnosti evakuacije šireg područja Tokija – više od dvadeset miliona ljudi. Da se to dogodilo, kuda bi ti ljudi otišli? Da li bi im dali novo parče zemlje u Japanu da počnu sve ispočetka? Ili bih ih rasporedili širom sveta? Šta ako klimatske promene učine severni Sibir pogodnijim za ljudski život i poljoprivredu, a velike delove subsaharske Afrike pretvore u pustinju? Kako će se organizovati redistribucija ljudi? Kada su se slični događaji odigravali u prošlosti, društvene promene su bile nepredvidive i spontane, praćene nasiljem i razaranjem.

Ljudska vrsta se mora pripremiti za “plastičniji” nomadski život. Jedna stvar je izvesna: nacionalni suverenitet se mora radikalno redefinisati, uz razvoj novih metoda globalne saradnje i donošenja odluka. Prvo, u ovom trenutku, Evropa mora potvrditi rešenost da osigura dostojanstven tretman izbeglica. Tu ne sme biti kompromisa, jer velike migracije su naša budućnost, a jedina alternativa je novi varvarizam (ono što neki opisuju kao “sukob civilizacija”).

Drugo, nužan ishod takvog opredeljenja je nametanje jasnih pravila i propisa na nivou Evrope. Upravljanje rekom izbeglica treba organizovati kroz administrativnu mrežu koja će uključiti sve članice Evropske unije (da bi se sprečili varvarski ispadi poput onih koje su skrivile vlasti u Mađarskoj i Slovačkoj). Izbeglicama se mora garantovati bezbednost, ali takođe im se mora staviti do znanja da su dužni da prihvate odredišta koja im evropske vlasti dodele, da će morati da poštuju zakone i društvene norme evropskih država; da neće biti tolerancije za versko, seksističko ili etničko nasilje; da niko nema pravo da drugima nameće sopstvenu veru ili način života; da se mora poštovati pravo svakog pojedinca da odstupi od pravila zajednice. Ako žena odluči da pokrije lice, njena odluka se mora poštovati; ako želi da izađe na ulicu otkrivenog lica, mora joj se garantovati sloboda da to i učini. Takva pravila privileguju zapadnoevropski način života, ali to je cena koja se mora platiti za evropsko gostoprimstvo. Pravila treba jasno formulisati i dosledno primenjivati, ako je potrebno i primenom mera represije – i protiv inostranih fundamentalista i protiv domaćih rasista.

Treće, moramo pronaći novi način međunarodnog vojnog i ekonomskog intervenisanja – način koji će izbeći neokolonijalne zamke iz nedavne prošlosti. Primeri Iraka, Sirije i Libije pokazuju kako pogrešna vrsta činjenja (u Iraku i Libiji) i nečinjenja (u Siriji, gde se ispod privida nečinjenja nadmeću strane sile kao što su Rusija i Saudijska Arabija) završava u istom ćorsokaku.

Četvrto, najvažnije i najteže od svega, potrebne su nam radikalne ekonomske promene koje će ukinuti uslove koji proizvode izbeglice. Ako izostane promena načina funkcionisanja globalnog kapitalizma, neevropskim izbeglicama će se uskoro pridružiti reke ljudi iz Grčke i drugih zemalja unutar Unije. Kada sam bio mlad, takve pokušaje regulacije smo nazivali komunizmom. Možda komunizam treba ponovo izmisliti. Možda je, na duži rok, to jedino moguće rešenje.

London Review of Books, 09.09.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s