ПИСМО ДВЕРИМА ИЛИ ОПЕЛО РЕВОЛУЦИЈИ

ПСИХОДЕЛИЧНИ АНДЕРГРАУНД ПОГЛЕД НА ОГОЉЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ (БЕЗ ПОМОЋИ ЛИТЕРАТУРЕ)

Аутор: Љиљана Татић

Ово је мртва прича и није за оне који нису кадри да виде мртваце око себе. Није ни за оне испод тридесет, а можда ни за оне испод четрдесет. Можда није ни за оне испод педесет.  Можда уопште није за живе, ако има живих. Ова прича је упућена ДВЕРИМА , покрету за живот и ако је они не чују, онда је ова прича опело.

Како да пишем о томе а да ми верују они који су још живи?

Толико тога сам читала док сам била жива,  али залуд.

Док си жив изгледа као да све знаш а кад умреш, тек онда видиш да ништа ниси схватио.

Сад тек видим да ми скоро ништа није јасно. Можда су ипак данас сви погинули, па ми зато ништа није јасно.

Да ли смо то тражили, да погинемо?

Не знам али могуће да смо cви  мртви. И шта сад. Политика, ратови, циљеви, жртве, хиљадама година се смењују а ми ништа не знамо; или смо мртви или  је можда ушло мало  тишине у наше главе, отужне тишине која нас болно учи да размишљамо. Кроз ту тишину само тек понекад провејава неки бунт,  револуција.  Ипак она је само у глави.

Шта то наговештава? Ја не умем да препознам. Џабе сам читала оне који су се “навукли” на племенити циљ револуције. Хемингвеј на пример тридесетих година… и стотине других су писали о тме; Хмм, нисам ја за рат(револуцију), али некако ми кроз вене увек струји осећај подршке правим херојима, чврстим и доследним.  Рат и револуција су синоними.

Револуција, зар није сваки позив на револуцију позив на рат?

На време када је Хитлер поражен Буковски ме је подсетио у забелешкама старог покварењака: “Шта се десило левичарима када је Хитлер поражен? Шта се десило са Шоом,Хемингвејем, Дос Пасосом, Штајнбеком, Саројаном и осталом бандом? (ратнохушкачком, додајем ја у маниру данашње терминологије).

Штајбек је написао глупу књигу “Месец је зашао”, а Хемингвеј је написао књигу “Преко реке у шуму”. Волим некако Хемингвеја па нећу да се сетим да ли је и та књига глупа.

Дивила сам се Камиу док је он је јурцао около држећи говоре по академијама све док га саобраћајка није спасила од таквог живота. Сад ми се чини да је та интелектуална дрека узалуд протраћена?  Сви писци који су тада нечему вредели величали су рат, револуцију.

Посматрајући данас разголићена дешавања тог времена у којем се са поштовањем гледало на рат и револуцију, видим јасно да је све то протраћено. Пре  другог рата је као и данас, била велика депресија. Само тада су се људи, млади, стари скупљали  по мрачним местима и разговарали о револуцији. Данас свуда около причају о томе, не крију се.  Буковски је написао да он тада није вредео као писац, да је био нула, јер је био против рата..  Причао је он како су тада кренуле бригаде , па пароле и позиви на приступање. Митинзи комунистичке партије су били добро посећени у неким градовима Америке. Људи су желели револуцијом да се ослободе? Чега су они желели да се ослободе? Капиталиста који су свели њихову имовину на један кофер? Комуниста који су “претили” да угрозе право на имовину која се људима у свакој кризи ионако срозавала на кофер. То је међутим  комунистима остао највећи грех. Људи се, гледано из данашњег времена, нису ничега ослободили …

Шта се са тим револуцијама на крају десило?

Преваре, издаје. Људима је дозлогрдило.  На рату неки увек зарађују много. Савезници постају непријатељи. Стаљин је прво био спасилац у борби против Хитлера а одмах потом непријатељ сопственом народу. Све се тумбало. Искрени људи, интелектуалци, писци, читаоци, сви су преварени. Похлепа је победила.

Гледамо и слушамо данас обелодањене документе , тајне извештаје, планове договоре… Издаја, превара и људcка минорност су остали победници тог времена.

Десница се вратила после рата. Како кад су били разорени?

Свет су застрашивали комунистима као кугом.

Левица је изгубила…

И онда је десница проверавала сваког човека, једног по једног.. И онда , потомци јевреја који су спашени из пећи постају десница. И онда и они својим тенковима, авионима и и свом силом крећу против ЛЕВИЦЕ.

Интелектуалци су опет преварени, банкари су опет опљачкали и људе и државе……

Где су данас наследници андерграунда, психоделичних научника и уметнка или књижевници егзистенцијалисти да их питамо шта они мисле?

Нема никог!!

Где је нестала та памет која нам је одшкринула врата перцепције. Сви мртви.  Ја сам била међу њима, нема ме више. Да ли има мени сличних. Не могу да их нађем. Нема их испод тридесет, ни испод четрдесет, можда ни испод педесет. Шта ћу сад ја?!

Где да крене мој психоделични ум, моја андерграунд природа… ка револуцији.. ка рату.. Само ја сам већ протраћила две револуције. Једну која је појела моју домовину, другу која ми је узела слободу. Да ли смем да протраћим још једну? Где су остали мени слични? Кога да питам .. коме да верујем?

Која је сад поента ове конфузне приче?!

Не знам тачно, али ако се прича врти око револуције онда се види да рат има шансе да победи у смислу насилног преврата. То ће успети.. Мирно никако не иде.  Данас су полуге свих власти толико чврсте да ко их се докопа, не мора да брине, никакве приче и мирни протести не могу им наудити. Уосталом и медији су њихови па вапај нема ко да пренесе, осим на улици. Али на улици чека њихова полиција. Морала би и полиција да буде придобијена. Није нека вероватноћа да се то може десити на свим нивоима полицијске хијерархије.

Убедити оне који су још живи, бираче који су стекли одређене, макар ситне привилегије ( посао у јавној слузби, кредит, кола нови телевизор).. да мирно гласају за неког другог, за то нема шансе. Они не виде и не чују приче погинулих.  Њихов ум није слободан, јер брине о кредиту, имовини или колима. Шта онда преостаје? Полицију нисмо придобили, бираче оних на власти, нисмо придобили. Преостаје насилно рушење власти? Улица …

Пре него што се се суочимо са трупама на улици треба тачно да знамо затшто ћемо крварити, шта са чим желимо да заменимо и зашто? Да ли ми знамо?  Да ли ја знам?

Ја нисам активиста и никада нећу бити. Можда нисам ни неки патриота. Ја само критикујем неправду. Ја се само желим промене и Ја се само питам да ли ћу моћи да пишем чланке против владе и када нека нова Правда преузме власт? Да ли ћу моћи да кажем шта мислим? Да ли ће ме полиција нове власти још више прогањати него ова? Да ли ће у затворима чамити још више непослушних грађана? Да ли ће….? Кад год почнем са оваквим питањима избаце ме из свих виртуалних друштвених група… Кажу кварим хармонију, певам дисонантно..

мој коментар: Радо, Ја волим лобање … И шта сад??? То је ваљда моје право. Црна гардероба привлачи даркере. ја нисам даркер али јесу неке мени драге особе. … ви атакујете на моју слободу и моје право да имам рогове или да будем даркер или да имам гардеробу са ознакама које оооообожавам? Шта да вам кажем сем да ћу ућутати …Има као што видите разних људи. Не треба свет гледати само иѕ СВОГ угла

Админ: Нећу РАСКОЛ ГРУПЕ!Љиљана немој више !!!

И шта сад? Где су те двери кроз које пролазе борци за нову Правду. Да нису то ипак  само обична врата кроз која ће проћи опет само борци за нову власт?  Како то да знам кад нигде не припадам?

Где су ти писци који ће ми дати знак? Где су ти уметници чијим визијама могу верујем?  где су пријатељи, комшије…Нема никог .

Остаје само питање:  шта ме чека пре него што са вама изађем и (опет) запалим скупштину? Ја нећу да учествујем у вашој власти. Ја само хоћу да будем слободна. Да ли ћу са вама бити?Који је ваш програм ? уморила сам се од овог мртвила. У почетку сте ми били јаснији. Како време одмиче све сте недодирљивији и даљи? Где сте отишли? Зар нисам и ја народ?  Ја се већ спремам за опело. Кад ускоро буде тај звук разбио ово затишје у мојој глави, биће касно да се определим. Тада ће револуција бити само ваша.

Related articles

• Која је алтернатива народу када се власт отме контроли?.