CENTRALNO – PLANSKA EKONOMIJA VS SLOBODNA EKONOMIJA (Zablude koje iz ekonomske krize vode u globalni socijalizam)

Ljiljana Tatić

U Srbiji se uglavnom smatra da je rasprava o socijalizmu deplasirana ili okončana. Ipak, oni koji to smatraju ne uviđaju da se neke “greške” socijalizma ponavljaju u aktuelnim teorijama socijalnih država pa i same Evropske Unije, kao i u praksi mnogih savremenih političkih partija ili daneke principe socijalizma države koriste u borbi protiv ove ekonomske krize koja potresa ceo svet .

Polazeći od pretpostavke da je odlika društva (individualna) sloboda i spontanost, ovaj rad zaključuje da je svaki pokret (ideologija ili politički program) koji teži da takvu celinu pojmi kao nešto što može iz temelja da bude rekonstruisano prema aktuelnom planu ljudskog razuma, osuđen na propast.

Kroz Hajekovu analizu ideje socijalne pravde kao nedovoljno određenog pojma, zaključuje  se u radu da je ta ideja često zamišljan poželjan ideal, dok pokušaji ostvarivanja vode poništenju vladavine prava, kao i većoj ekonomskoj neefikasnosti.

UVOD – Šta je  zapravo socijalizam?!!!

 

Kada se kaže ”socijalizam” obično se misli na ‚‚zbirni pojam za ideje i političke struje koje su, pre svega, počev od 19. veka, nastojale da ostvare socijalnu jednakost i pravdu tako što će suzbiti izrabljivanje ljudi. U ovu svrhu iznosi se zahtev da se privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju pravno ili faktički pretvori u zajedničku ili narodnu svojinu“.[i]

Danas ovaj pojam živi zahvaljujući strogim regulacijama tržišta od strane države, jake države, koja intervencijama u ime socijalne pravde vrši preraspodelu dohodaka, kršeći time individualne slobode građana i utirući put socijalizmu na novim osnovama.

Premise socijalizma, (pored opširne argumentacije o tome kako je cilj ono što je najbolje za društvo), su ipak štetne za ogromnu većinu pojedinaca u društvu (možda su čak i antisocijalne). Polazeći od pretpostavke da je odlika društva (individualna) sloboda i spontanost, ovo razmatranje zaključuje da je svaki pokret (ideologija ili politički program) koji teži da takvu celinu pojmi kao nešto što može iz temelja biti rekonstruisano prema aktuelnom planu ljudskog razuma, osuđen na propast.  Zbog nedovoljno određemog značenja pojma SOCIJALNE PRAVDE i Hajekovom analizom same te ideje zaključuje se da je kroz često zamišljan poželjan ideal te takozvane socijalne pravde, dok pokušaji ostvarivanja tog ideala vode poništenju vladavine prava, kao i većoj ekonomskoj neefikasnosti.

Ideja konstruktivizma

 

Ideja društvenih planera, koju Hajek vidi kao kobnu po ljudsku civilizaciju, rađa se sa tvrdnjama mislilaca, počev od XVII veka, da je ljudski razum u stanju da preoblikuje svet oko sebe prema svojim željama i vlastitom planu da razum može izmeniti tok evolucije i odrediti njen budući pravac; da tradicija jeste predmet kritičkog promišljanja, i treba je odbaciti kao nerazumnu ukoliko se ne može da naučno dokaže njena ispravnost, potpuno shvati ona sama, njena svrha i svi njeni efekti. Pored toga što ne zadovoljava ove kriterijume, čitava tradicija se tretira i kao teret, izvor društvenih nepravdi, i kao osnova otuđenja. Hajek prepoznaje sličnost konstruktivističkog racionalizma i socijalističkog mišljenja, ističući da je cilj socijalizma i ekonomskog planiranja zapravo ‚‚ništa manje nego da potpuno iznova planira naš moral, zakon i jezik i, na toj osnovi, smrvi stari poredak i navodno nepravedne uslove koji sprečavaju instituciju razuma i ispunjenje istinske slobode i pravde.“[ii]

Ideja mogućnosti centralne akumulacije znanja

 

Najvažnija greška socijalizma jeste ta što je u sukobu sa činjenicama o tome kako se znanje o ukupnim raspoloživim resursima može dobiti i koristiti. Centralno planiranje ekonomskog poretka, usled datosti svih relevantnih informacija o resursima, sistema preferencija, i ispravnog računa koji će upravljati kompletnim znanjem i alokacijom sredstava na raspolaganju, jeste moguće. Međutim, kako takvo kompletno znanje svih raspoloživih sredstava ne postoji, planiranje nije moguće. To je razlog zašto planske agencije nisu nigde bile u mogućnosti da na valjan način prikupe, prenesu, prerade i iskoriste tržišne informacije.

Znanje koje je za ekonomski plan relevantno odnosi se na znanje posebnih okolnosti vremena i mesta. Ono je u društvu rasuto na mnoge pojedince. Čine ga mnoge jedinstvene informacije, a njegova efikasna akumulacija u jednom centru biće nemoguća. ‚‚Posebne informacije koje pojedinac poseduje, on potpuno koristi samo u svojim sopstvenim odlukama. Niko ne može preneti drugome sve što zna – dosta informacija se izvuče tek u pravljenju individualnog plana akcije.“[iii]

Priroda samog znanja rasutog u društvu je takva da je ono subjektivno (percipirano) i neodvojivo od subjektivnog kognitivnog aparata: posebnog načina izbora i klasifikacije podataka[iv] To znači da priroda znanja razlikuje naučno znanje od znanja posebnih okolnosti vremena i mesta (“the knowledge of particular circumstances of time and place’’).

Za prvu vrstu znanja,(naučno znanje) po pravilu, utvrđena je objektivna procedura kojom se stiče i prenosi, moguće je imenovati stručnjake koji će raspolagati sumom tog znanja. Ali, druga vrsta znanja Znanje posebnih okolnosti vremena i mesta) se znatno razlikuje od prve i velika je greška pretpostaviti da je podložna istim procedurama prikupljanja.Stoga je nemoguće iznaći model objektivnog saznavanja, niti objektivne i planske metode prikupljanja subjektivnih faktora.

Ukupnost znanja koja se centralnim planom mogu iskoristiti nije nikome poznata, pa ne može biti kontrolisana. Decentralizovanje planiranja i odlučivanja, podeljeni autoritet u društvenim porecima sa tržišnom privredom, dovodi do efikasnijeg korišćenja znanja koje postoji u društvu. Pojedinci dobijaju mogućnost da prema sopstvenom izboru donose individualne planove akcija kroz koje će najbolje iskoristiti svoje znanje i sposobnosti.  Ovo je jedan od važnijih aspekata individualne slobode, onakve kako je Hajek određuje.

 

Za efikasnu proizvodnju važna je i interakcija pojedinaca, koji, komunicirajući, kombinuju apstraktne informacije i dolaze do cena. Kroz cene koje za tržišnu razmenu postavlja individualni preduzetnik, i kroz odluke koje donosi o alokaciji sopstvenih resursa, ostalim učesnicima tržišta daje signale i čini dostupnim mnoge informacije. Tržište i konkurencija će pokazati koji su planovi ispravni a koji pogrešni, kao i kako da se neki plan ostvari uz najmanji utrošak. Težeći da eliminišu konkurenciju, proizvođači će proizvoditi što jeftinije i tako uvećati ukupni proizvod.

Drugo, ovakva podela moći vodiće i efikasnijem prilagođavanju promenama na tržištu koje nastaju kao rezultat promena okolnosti. Ova odlika spontanog tržišnog procesa je velika prednost u odnosu na centralnoplansku i regulisanu ekonomiju, jer neprilagodljivost i krutost sistema može po njega biti fatalna. Pogotovu danas, kada je tržište globalizovano u velikoj meri, izgleda nemoguće da jedan autoritet adekvatno i brzo registruje sve relevantne promene.

Zagovornici centralnog planiranja su, kao njegov cilj i opravdanje postojanja, često navodili opšti pad realnih cena, dostupnost svih proizvoda svima, odnosno jednak standard života za sve, ,,društvenu pravdu“. Međutim, dokazano je da je pad cena moguć samo usled poboljšanja tehnike, akumulacije kapitala, ili efikasnijeg korišćenja svih faktora proizvodnje. Podaci pokazuju da je, i pored početnog povećanja društvenog proizvoda u zemljama u kojima je na snagu stupila centralno komandna privreda, kasnije usledila stagnacija i opadanje privrednog rasta. Posle nekoliko decenija, takvi ekonomski poreci su propali sami od sebe. Početni uspeh teoretičari objašnjavaju time što su se planeri najpre služili informacijama koje su bile generisane u vreme dok je u zemljama na snazi bila tržišna privreda. Kada je ona ukinuta, generisanje novih informacija sadržanih u cenama je zaustavljeno, i planerima su potom nedostajali reperi koji će im sugerisati poželjni smer ekonomskih aktivnosti zajednice. Privrede kapitalističkih zemalja svugde u svetu postaju uspešnije (sudeći po BDP-u) od onih centralno-planski komandovanih.

Ideja socijalističkog računa

 

Ukidanje privatne svojine nad zemljom i sredstvima za proizvodnju  i njihova posredno društvena ili državna kontrola jeste eksplicitna postavka socijalizma . Cene su, u socijalističkom sistemu centralno regulisane proizvodnje, postavljene administrativno a ne tržišno.

Bez tržišnih cena biće nemoguće sprovesti ekonomsku kalkulaciju – poređenje između pretpostavljenog dobitka i gubitka, izraženog u terminima novca kao medijuma razmene. Pošto se ne može sa sigurnošću računati, neće biti moguće ni proceniti da li je neka investicija dobra ili loša, Hajek usvaja argument o kalkulaciji koji je formulisao njegov učitelj, ekonomista austrijske škole, Ludvig fon Mizes (1881-1973) Jedan od najpoznatijih ekonomista i socijalnih filozofa dvadesetog veka, Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) je u toku svog dugog i produktivnog života razvio potpunu deduktivnu ekonomsku nauku zasnovanu na temeljnom aksiomu da pojedinačna ljudska bića svrsishodno delaju da bi ostvarili željene ciljeve. Iako je njegova ekonomska analiza “vrednosno neutralna” – u smislu da je za analizu nebitno koje su vrednosti ekonomista, Mizes je zaključio da je za ljudsku rasu laissez-faire jedina dugoročno održiva ekonomska politika, sa slobodnim tržištem i neograničenim korišćenjem prava privatne svojine, gde je vlast strogo ograničena na odbranu sigurnosti osoba i svojine u okviru njene teritorije, početkom XX veka.  Argumenti u korist tržišnog poretka dalje u tekstu su takođe Mizesovi. ‚‚Teorijska rekonstrukcija“ tržišta od strane stručnjaka će biti pogrešna, jer oni tako neće dobiti informacije sadržane u cenama. Bez cena, dešavaće se da se neke robe proizvede više nego što je potrebno. U tom slučaju preduzeća će, da bi nastavila poslovanje, tražiti od regulatora, to jest države, nadoknadu gubitaka kroz isplatu subvencija. Davanje subvencija jednom vodiće (pored dodatnih troškova transfera) ograničenju proizvodnje u drugom sektoru. Pošto su resursi ograničeni, prilivanje više sredstava nego što je bilo predviđeno planom na jedno mesto, vodi oduzimanju sredstava na nekom drugom mestu, što praktično znači smanjenje proizvodnje nekih roba, koju će osetiti potrošači u socijalističkoj privredi.

 

Sistem tržišne privrede vode i regulišu cene, postavljene u konkurentskoj trci. Cene su tako podešene da pokrivaju troškove rada i materijala potrebnog za proizvodnju. Profit će tako voditi napretku i razvoju preduzeća. O tome koliko, i čega, treba da bude proizvedeno u tržišnoj privredi odlučuje se mehanizmom ponude i tražnje. Potrošači, prosto odlučujući se (ili ne) da kupe izvesni proizvod po datoj ceni, ‚‚govore“ do koje je mere data roba potrebna. Količina proizvoda se onda uspostavlja tako da marginalni proizvođač ne ostvaruje ni profit ni gubitak.

Konstrukt savršene konkurencije u ekonomiji podrazumeva atomiziranu strukturu ponude i tražnje, gde nijedan akter nije u mogućnosti da individualno utiče na nivo cena, savršenu informisanost, potpunu slobodu ulaska i izlaska na tržište.

U centralno-planskoj privredi prave konkurencije nema, zato što je država vlasnik svih resursa, sem rada. Za potrebe centralno planske privrede model slobodne konkurencije je neoptimalan, jer sprovođenje ekonomskog plana zahteva stanje državnog monopola. Problem za komandnu privredu jeste i nedostatak određene strukture podsticaja, što odlučujuće utiče na njenu neefikasnost. U sistemu sa privatnom svojinom principal je vlasnik dok je agent menadžer. Principal treba da navede agenta da posao obavlja u njegovu korist, postavljanjem određenih podsticajnih mehanizama.43 Prvi oblik kontrole jeste vlasnička kontrola koju sprovode akcionari formiranjem kontrolnog tela. Drugi oblik kontrole jeste tržište kapitala, gde postoji mogućnost da kompanija postane atraktivna za preuzimanje, bilo usled lošeg poslovanja kompanije, gde njena vrednost opadne, bilo zato što je uspešna. Treći oblik jeste mogućnost bankrotstva, koje se proglašava u slučaju da kreditori preuzmu firmu. U centralno-planskoj privredi uslovi bankrotstva su drugačiji, mogućnost preuzimanja ne postoji. Ne postoji ni tržište za menadžere, već se isti delegiraju iz redova partije, koja ih i smenjuje.

 

Još jedan problem regulatorne ekonomske politike u vezi sa kontrolisanjem cena i količine robe koja se proizvodi, jeste u tome što sama kontrola donosi dodatne troškove. Izneti ovakvo zapažanje, u Hajekovom slučaju, ne znači i braniti potpunu deregulaciju, da se nimalo ne menjaju zatečene institucije, ili laissez-faire kapitalizam. Regulative tržišta i državne intervencije mogu biti opravadane u slučajevima kada njihova primena donosi prednosti veće nego što su troškovi sprovođenja. Hajek predviđa mogućnost da tržište ne uspe da samostalno obavi neke funkcije, na primer usled eksternalija. Tada je na državi da nadoknadi propušteno. Načelo slobodne konkurencije Hajek zagovara kao načelo organizacije jednog liberalnog društvenog poretka. Trebalo bi prepustiti tržištu da spontano reguliše što veći broj aktivnosti u društvu. Ipak, u nekim slučajevima, slobodna konkurencija ne daje očekivane rezultate, što opravdava regulaciju i fondove države (nastale ubiranjem poreza) na tim poljima: javno obrazovanje, minimalne nadnice, socijalno osiguranje i osiguranje od katastrofa.

 

Ovakve tvrdnje mogu sugerisati da se istraži ‚‚treći put“ između dirigovane ekonomije i laissez- faire sistema. One ostavljaju i prostora nekim prigovorima za nekonsekventnost. Kao što primećuje Kolombato (Colombatto),[v] ispuštajući da dovoljno precizira izuzetke u kojima država dobija legitimitet da interveniše i koristi prinudu, ta njena mogućnost dolazi u konflikt sa načelom široke individualne slobode, koje Hajek zagovara. Nejasan je odgovor na pitanje u kojim slučajevima to vlada zna bolje rešenje problema, i koji su kriterijumi na osnovu kojih se konkurencija ocenjuje kao neefikasna na izvesnom polju. Ako je nejasno pod kojim se uslovima dopušta političko vođenje ekonomske aktivnosti, moguće je da se nekada dozvoli i eksproprijacija imovine ili prinudna naplata.[vi]  Prigovor ima za cilj da pokaže da je u Hajekovoj kritici socijalizma akcenat više na osporavanju kolektivizma, a ne na kršenju individualne slobode koje nastaje eksproprijacijom i prinudom, i da ga stoga ne obavezuje, kao što to na prvi pogled izgleda, da radikalno brani koncept ljudskih prava i privatne svojine, niti da potpuno zatvori vrata prinudi, pa i socijalističkoj.

Ideja totalitarizma, i kako protiv nje?

Povod komunista i socijalista za uvođenje planskih i regulatornih privreda već odavno (od kada je završena debata o socijalističkom računu, vođena dvadesetih godina prošlog veka, u kojoj su ,,pobedili“ zastupnici tržište privrede) nije vera u veću efikasnost takvog sistema u odnosu na kapitalistički.

Ideali koji danas dolaze u prvi plan jesu društvena pravda, veća materijalna jednakost ljudi i veća ekonomska sigurnost. Iako nije dato nijedno dovoljno jasno objašnjenje društvene pravde, ona se, uz druga dva pojma, povezuje sa idejom pravičnije preraspodele društvenog dohotka.

U socijalizmu, centralno državno telo je to koje putem preraspodele dohotka treba da svim građanima omogući blagostanje. Da bi to postiglo, ono mora da isplanira i kontroliše ekonomski sistem prema nekom unapred određenom standardu. Međutim, planiranje raspodele neodvojivo je od planiranja proizvodnje, a ovo pak ide uz planiranje potrošnje, kontrolu količine robe i visine cena (jer svaki proizvod mora biti dostupan svakom građaninu).

Zbog međuzavisnosti svih ekonomskih pojava postaje nemoguće zaustaviti i ograničiti planiranje. Moć ekonomskog planera i kontrolora postaje neograničena. Kako planska i kontrolna aktivnost u rukama državnog aparata vodi neograničenoj moći prinude, sledi da ona nužno vodi i ograničavanju ekonomskih sloboda i ostalih individualnih sloboda, pa i totalitarizmu.

Liberalno načelo individualizma, po kome pojedincu mora biti ostavljeno da sledi sopstvene izbore, ciljeve i preferencije dok time ne ugrožava druge, narušava se prinudom države da sledi neki zajednički cilj, ili hijerarhiju takvih cijeva. U takvu jednu hijerarhiju ciljeva, proglašenu planom, nemoguće je uključiti više od jednog sektora potreba i skale vrednosti, dok će potrebe i vrednosti ostalih pojedinaca nužno ostajati zanemarene.

Demokratske institucije u socijalizmu gube svoju pravu funkciju, iz više razloga. Na primer, nemoguće je donošenje ekonomskog plana i zakona koji omogućuju njegovu implementaciju u parlamentu. Plan, kao koherentna koncepcija, zahteva potpunu saglasnost u vezi sa svakim njegovim delom. U parlamentu je moguće postići samo parcijalnu saglasnost, jer su interesi ljudi u pravcu ekonomskih aktivnosti nepomirljivo različiti. Čak i kada svi predstavnici u parlamentu pripadaju jednoj partiji, i imaju isto ideološko ubeđenje, istorija pokazuje da su i tada postojala sukobljena gledišta. Jedini način za postizanje saglasnosti jeste strah od autoriteta i opresije, koji postaje nužni instrument svih totalitarnih režima, pa i onih koji žele da održe privid demokratije.

Donošenje plana i zakona se, pod izgovorom veće efikasnosti, uglavnom delegira stručnjacima, manjinskoj grupi, čije odluke poslanici prihvataju pod prinudom. U socijalizmu, demokratija poništava samu sebe, ne omogućava ograničenje vlasti i zaštitu individualne slobode, otvarajući put diktaturi. Još veći problem za sisteme sa planskom ili regulisanom privredom jeste neostvarivost vladavine prava. Ovaj ideal podrazumeva da je vlada ‚‚u svim svojim postupcima vezana unapred utvrđenim i proklamovanim pravilima – pravilima koja omogućavaju da se predvidi sa priličnom sigurnošću kako će vlast upotrebljavati moć prinude u datim okolnostima, i da pojedinac planira svoje individualne poslove na osnovu ovoga znanja. Iako ovaj ideal nikada ne može savršeno da se ostvari, pošto su i zakonodavci i oni kojima je sprovođenje zakona povereno ljudi koji mogu da pogreše, suštinska stvar je da se na najmanju moguću meru ograniči sloboda odlučivanja, ostavljena izvršnim organima koji imaju moć prinude.“[vii]

Vlada treba do donese  opšta i formalna pravila koja su takva da:

1. njihovi konkretni efekti u pojedinačnim slučajevima ostaju nepoznati;

2. imaju oblik koji koristi svim ljudima, uvećavajući podjednako svačije šanse, koji ne cilja selektivno na potrebe, želje i ciljeve određenih ljudi, i važi u nepredviđenim okolnostima; političari

ih donose pod ‚‚velom neznanja“ posebnih okolnosti; ovaj kriterijum jeste zapravo test univerzalizacije, poistovećen sa testom pravednosti pravila;

3. moraju biti negativnog karaktera; svaki pojedinac će biti slobodan da odabere i radi sve što formalnim zakonom nije zabranjeno.

U stvari, vlada treba da otkrije pravila, koja su nastala evolutivno, spontano, dugim nizom iskustava zajednica, i brojnim pokušajima i pogreškama. Ona često ne mogu biti jasno formulisana, ali ona se prepoznaju u tradiciji jednog naroda.

Suprotno, sadržajni zakoni će imati jasno predviđene posledice, zavisiće od trenutnih okolnosti vremena i mesta, i zadovoljavaće stvarne potrebe i interese, balansirajući ih između različitih grupa ljudi. Ovakvi zakoni se donose u porecima ekonomskog planiranja kolektivističkog tipa i selektivnošću primene omogućavaju arbitrarnost vlasti. Zahtevima koje Hajek postavlja pred formalna pravila, pa i celom određenju vladavine prava, Kolombato prigovara da vode napuštanju nekih načela liberala i samoprotivrečnosti. Legitimno je doneti ono pravilo koje ne zadire u prostor individualne slobode i nije selektivno, u smislu da se ne zna koje će grupe u društvu od njega imati štete ili koristi. Međutim, usvajanje jednog takvog kriterijuma ostavlja mesta zaključku da i potezi koji su poželjni sa liberalne pozicije krše Hajekov pojam vladavine prava. Ukidanje lošeg pravila (trgovinskih barijera, na primer) u suprotnosti je sa ovim pojmom samo zato što je poznato koja grupa ljudi trpi štetu nastalu ukidanjem. Pojam vladavine prava, kod Hajeka, izgleda kao nezadovoljavajuće sredstvo za ograničenje državne arbitrarnosti i prinude.

Pored funkcije zadovoljenja društvenih potreba van tržišta, Kolombato nalazi u Hajekovim delima još jednu ulogu države: obezbeđivanje i nametanje (pravnog) okvira povoljnog za razvoj ličnosti i neometano sprovođenje indivudualnih akcija, tj. stavljanja na snagu vladavine prava. Tome se prigovara zbog ostavljanja mesta za društveni korak-po-korak inžinjering i dizajn institucija, nasuprot pređašnjem zagovaranju očuvanja institucionalnog nasleđa, i insistiranja na principu spontaniteta nasuprot konstruktivizmu. Prigovor je konstruisan da ukaže na to da osudom konstruktivizma i sajentizma Hajek ipak nije osudio svaki njihov oblik (što se očekuje sa stanovišta doslednog libertarijanizma), već dopušta konstruktivizam prosvećenih političara i zakonodavaca.

 

Iluzija socijalne pravde

,,Pravda je skup apstraktnih pravila pravednog ponašanja, koja univerzalno važe.“ F. A. fon Hajek

Određenjem opštih pravila kao idealnih u vladavini prava , Hajek iscrtava sopstvenu teoriju pravde, kako bi je mogao suprotstaviti socijalističkoj. Evolutivno i spontano nastala pravila negativnog karaktera ne daju pozitivnu definiciju pravde, već definišu oblast unutar koje ima smisla govoriti o pravdi. To je zaštićeni delokrug pojedinca i prostor njegove individualne slobode. Pravično je ono što je proizvod individualne odluke pojedinca u sferi u kojoj on ima mogućnost da slobodno odlučuje. Svaki pojedinac ima jednaku sferu slobode, definisanu tako da ostavlja mesta za slobodu drugih. Pravednost jeste stvar postupaka i procedura pojedinačnog subjekta, kome se može pripisati odgovornost za donetu odluku. Pravda nije stvar ishoda i rezultata, jer oni ne mogu biti zagarantovani i predviđeni uz očuvanje slobode.

 

Ideja pravde koju su zastupali socijalisti, a očuvana je i danas kao cilj nekih modernih evropskih država, jeste društvena ili distributivna pravda. Ona se definiše na skupu ishoda i rezultata.

 

Nepravedno je da pojedinci ili grupe dobijaju manje nego što zaslužuju, i da neke grupe budu siromašnije od drugih, a društveno je pravedno ostvarivanje dohodaka po zasluzi, kao i što veće materijalne jednakosti preraspodelom od strane države.

Dva glavna problema nastaju sa ovakvom koncepcijom pravde. Prvo, objektivno je neodrediva pojedinačna ili grupna (moralna) zasluga. Ne postoje imanentne vrednosti usluga za društvo u celini i nadnice ne mogu biti proporcionalne tim vrednostima, niti potrebama onoga koji pruža usluge. Bilo koja usluga može imati vrednost samo za onoga ko je ocenjuje. Naknade može određivati samo tržište kao odgovor vrednovanja potražioca usluge. Drugo, svaki pokušaj preraspodele zahtevao bi široku državnu intervenciju, primenu sile i prinude. Intervencionistička ekonomija zahteva za državu dodatne moći i nadležnosti, što odgovara stalnoj tendenciji vlasti ka širenju, a u suprotnosti je sa zahtevom liberala za njenim ograničavanjem. Pored toga, koncepcija materijalne jednakosti u sukobu je sa formalnom jednakošću ili jednakošću pred zakonom. Vlast neće ostavljati tržištu da reguliše nadnice već će (progresivnim porezima, ili zakonima koji idu u prilog samo siromašnijoj grupi) paziti da ne dođe do velikih razlika u primanjima: oduzimanjem će ostvarivati jednakosti. Da bi se osigurala jednakost u materijalnim položajima, neizbežno je nejednako postupati prema građanima.

 

ZAKLJUČAK

Društvena pravda isključuje formalnu pravdu i urušava prostor individualne slobode.

 

Iako intiutivno prihvatljiva, ona je nepomirljiva sa vladavinom prava i slobodom pod zakonom: ona ih onemogućava. Moćne društvene grupe, zagovarajući ekonomski egalitarizam redistributivnim intervencijama, primenom sile i prinude, poredotvaranja vrata totalitarnom društvu izazivaju privredni nered i intervencionistički haos. Dok se sprovodi nejasna i zavodljiva fikcija pravde društveni proizvod se smanjuje i privreda postaje manje efikasna.

 

Društvena pravda je iluzija pravde koja poništava samu pravednost. Društvo nije osoba, i ne može pravedno ili nepravedno raspodeljivati koristi, već je jedna apstraktnim pravilima uređena struktura aktivnosti mnogih pojedinaca. Rezultati igre uz pridržavanje pravila nikada se ne sviđaju svima. Iako takva tržišna igra nosi sa sobom i gubitnike, dokazano je da vodi rastu stanovništva, civilizacijskom i privrednom progresu.

Kršenje konstitutivnih pravila i vladavine prava u ime sticanja privilegija i izuzeća od igre jer se u njoj može i izgubiti, potkopava temelje svakog društva. Zahtev za društvenom pravdom jeste njegova vlastita kontradikcija: nedruštven je i nepravedan. Sam socijalizam i svi zahtevi za socijalnom pravdom, izgledaju stoga, u jednom dubljem smislu, antisocijalni

---

[i]  Rolf Hase, Herman Šnajder, Klaus Vajgelt, Leksikon socijalne tržišne privrede, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2005, str. 380

[ii]  F. A. fon Hajek, Kobna Ideja, CID, Podgorica, 1998, str. 78.

[iii] F. A. fon Hajek, Kobna Ideja, CID, Podgorica, 1998, str. 88.

[iv] Hajek, u tekstu “The use of knowledge in Society” (American Economic Review, 1945)

[v] Enrico Colombatto, Hayek and Economic Policy, Working Paper Series, No 18/2004, Universita di Torino and ICER

[vi] Ibid, str. 8. Hajek je, po Kolombatu, bezuspešno pokušao da ograniči arbitrarnost države uvođenjem načela vladavine prava, o čemu će biti reči

dalje u tekstu

[vii] F. A. Hajek, Put u ropstvo, Global Book, Novi Sad, 1997, str. 113. i 114.

PRVO TRAGEDIJA PA ONDA FARSA

Wikileaks menja svest običnih ljudi

КАКО ПРОТЕРАТИ ИМИГРАНТЕ: KРАХ МУЛТИКУЛТУРАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ЕУ