Evo zasto nikada nece postojati kriticna masa gradjana koja ce spontano preuzeti politicki sistem od onih koji ga kontrolisu

Делиберативна демократија или хлеба и игара

Недостатak плодоносне, разумне расправе је идеја водиља делибаративне демократије.

Представничка демократија уметнула је посредујућу класу политичара између грађана и њихових интереса. Стварање централизованих, административних државних система је учинила тај процес неминовним. Међутим, како су се средства за пропаганду и посредну контролу становништа развијала, информације су постале битан ресурс савремене демократије.

Информације, недоступне већини грађана, изврћу се од стране политичке класе и од ње контролисаних медија. Налик олигархијама античког света, они управљају политичким системом одозго на доле. Римски сенат је функционисао на исти популистички начин: све политичке одлуке доношене су као производ борбе елите, уз минимално уважавање интереса грађана које је требало да представљају, из разлога очувања стабилности поретка, тј. избегавања буна. Тада, као и сада, новац је владао политичком ареном. Капитал је био разнородан по питању интереса, али је по питању очувања поретка владао консензус међу управљачима из сенке.

Убрзана еволуција глобалистичког капитала након „нафтних шокова“’ 70-их година 20. века пружила је нову димензију дотадашњем неоколонијализму. Појединачне националне државе нису више биле замајци тзв. „развијених демократија“. То су постале корпорације, без концентрисаног власништва, од којих зависи тржиште. Либерализам је уступио место свом блудном сину, чије се име није могло изговорити у интелектуалној јавности, све до садашње велике економске кризе – неолиберализму.

Слободно тржиште зауздано је картелским договорима корпоративних гиганата. Медији у власништву корпорација имају двојаку улогу: скренути пажњу са битних тема најприземнијим видовима забаве, те легитимисати актуелни политички систем. Политичка класа у неолиберализму губи на свом значају и постаје отправник послова које јој намећу финансијери. Политичари, у слабим државама као што је Србија, бивају растрзани између оданости спољним факторима и онима који су их изабрали. У описаним условима грађани се своде на примаоце пропагандних флоскула током предизборне кампање, док се у међуизборном раздобљу брижно води рачуна да се бирачи превише не „секирају“ конкретним потезима власти и промишљањем друштвеног, економског и политичког окружења.

Платон је сањао о споју политике, етике и мудрости, усуђујемо ли се и ми да тежимо томе?

Делиберативна демократија је један од многобројних, ка пракси усмерених модела демократије, насталих у другој половини 20. века. Џон Стујарт Мил и Алексис де Токвил се у научним круговима обично узимају за претече овог модела. Први због тога што је заговарао слободу говора и расправе без ограничења, а други јер је полагао велике наде у добровољна грађанска удружења која су била врло активна у америчком политичком друштву за време класичног либерализма. Обојица би се непријатно изнендила када би се суочила са савременом изолацијом идејно-политичких супарника и узурпацијом грађанског сектора од стране невладиних организација које су у посредном власништву великог капитала и служе само као легитимација поретка.

Јирген Хабермас је развио и уобличио овај концепт постулирањем „активне јавне сфере“, замишљене тако да премости јаз између непосредне и представничке демократије, кроз укључење грађна, али без парализе процеса доношења одлука. У 21. веку на ову тему су писали Џејмс Фишкин и Роберт Лускин, који су своје виђење делиберативне демократије поставили на темеље активног грађанства и грађанског републиканизма, што је у најбољем смислу те речи утопија.

Пошто је људска природа непромењива, а грађани су људи, онда је овим простим силогизмом и природа грађана непромењива. Никада неће постојати довољна критична маса активних грађана да преузму политички систем од политичара и оних који их контролишу. Модел Џошуе Коена, изданак Џона Ролса, и превише познатог у круговима политичких теоретичара, покушава да помири либералну демократију, чије смо сви жртве, са делиберативним моделом кроз поставку „разумног плурализма“. Ова теорија пада у зачарани  круг самооправдања либерализма који с једне стране жели да буде вредносно неутралан, док је истовремено прихваћен од стране свих као једина истина.

Пишући овај чланак не носи ме плима грађанског утопизма, који је међу младима на Западу, ненавикнутим на борбу идеја, изгледа једини пут. Тренутно играм улогу „ђавољег адвоката“ где кроз један апстрактан модел у ствари истичем грешке владајућег поретка. Србија је део Балкана, који је под спољном контролом иделогије неолиберализма и његових центара моћи. Самим тим, све што важи тамо пролази и овде. То нас доводи до старе историјске дилеме: да ли је моћ само продужена рука идеологије или важи обрнуто. Покушаћу да одговорим на то историјским примером, постављеним у логичку једначину: Кина и Вијетнам су након 1975. године комунистичке државе; у Камбоџи се тада спроводи комунистичка револуција где Црвени Кмери узимају власт; Кина и Вијетнам имају сукоб који траје више од миленијума, те Кина подржава Камбоџу против Вијетнама, кога заузврат подржава Совјетски Савез. Као што видимо, идеологија је мање битна, контрола региона кроз везивање судбине малих држава за велику силу јесте главни рецепт. Оно што ми у Србији видимо као идеологију, уствари је структура која нам се намеће како би наша политичка класа била као што њени заговорници воле да кажу „предвидљива“.

Ко још има времена да критички мисли…

Медији у државном власништву прате линију режима, док приватни медији одговарају домаћем (гравитира ка партијама) и страном капиталу (усмерен ка легитимизацији структуре). У пракси сва три крака раде ка истом циљу. По старом римском моделу, примитивне емисије, увезене са Запада, пружају масама „хлеба и игара“, док политички аналитичари глумећи расправу покушавају да подуче грађане „реалном путу“. Политичке емисије углавном пропагирају идеолошко једноумље и не подстичу разумну расправу о најбитнијим темама. Главни едукативни актери који нам приближавају доминантни политички систем јесу тзв. аналитичари. Постоје две врсте аналитичара према функцији: идеолошки и партијски. По стручности се деле на: образоване у струци и „сваштаре“, који имају експертско мишљење о свему. Политички аналитичари могу бити сви, од пијаниста, преко неурохирурга до естрадних звезда. Често се избегава да то буду они који се заиста и баве политичком теоријом.

Замислите да се сваке суботе у ударном термину уместо нижеразредне забавеемитује дебатна емисија у којој би најугледнији стручњаци, различитих политичких уверења, предочавали аргументе о најбитнијим политичким питањима у Србији. Замислите да потом представници парламентарних странака објашњавају своје ставове грађанима на основу аргумената који одговарају њиховом идеолошком усмерењу. Грађани се окупљају око малих екрана као да је на програму ријалити емисија и промишљају о свету који их окружује. Грађани који желе да буду обавештени и упућени, а не да се уместо њих доносе одлуке, патерналистички као да су деца. Сад престаните да замишљате, окрените се око себе, упијте стварност и дајте предност разуму, а не пропаганди. Захтевајте аргуменотвану расправу, а не идеолошке апостоле. У супротном се прилагодите владавини савремене аристократије, непогрешивој, по потреби технократској, која увек све зна најбоље, на вама је само да их једном у четири године заокружите.

O autoru:

Александар Ђокић

Александар Ђокић је рођен 26. фебруара 1988. године у Београду. Дипломирао је на Факултету политичких наука 2011 године. Завршио је мастер студије на ФПН 2012. године са тезом „Историјат парламентаризма у Србији”. Тренутно је студент докторских студија политикологије на ФПН. Бави се политичком теоријом и националном историјом.

http://akademskikrug.rs/deliberativna-demokratija-ili-hleba-igara/