I. Šta je anarhizam ?

Gotovo ceo vek o anarhizmu se ili šire bezočne laži ili ga se kao politički pokret odnosno teoriju suprotstavljenu jednako kapitalizmu kao i etatističko komunizmu , sistematski ignoriše . Uvjerljivo , kako idejno tako i praktično , najslobodoljubiviji i najhumaniji od svih ekonomsko – političkih alternativa , anarhizam se uporno veže za mračne strane individualnog terorizma , zaluđenih fanatika čiji je jedini smisao egzistencije sejanje haosa i nerede u društvu . Iako je tačno da je anarhizma usmeren na rušenje samih temelja ovog robovskog društva i gradnju novog egalitarnog , slobodnog na ruševinama starog , to ne znači da je njegova ideja povezana sa izrazima zaluđenosti pojedinaca .
I to prvenstveno iz tri razloga . Terorizam podrazumeva ili kao cilj ili kao posljedicu ubijanje nevinih ljudi , no da bi anarhija mogla postojati potreban je angažman običnih ljudi . Kao drugo , anarhizam je usko vezan uz ideju samooslobođenja . Ne mogu se društveni odnosi dignuti u vazduh . Sloboda ne može biti ostvarena akcijama “ izabranih “ koji će u ime svih uništi vlast , jer dok ljudi budu osećali potrebu za vođama hijerarhija će , kao najočiglednija suprotnost anarhizmu , egzistirati . I na kraju , krajnji je cilj anarhizma sloboda , pa stoga kao što Bakunjin ( ruski anarhist ) kaže :

“ … Kada neko pronosi revoluciju u ime čovečanstva tada taj mora poštovati život i slobodu svakog čoveka … “

Nadalje , anarhisti se ne bore protiv pojedinaca , naša je borba usmerena protiv institucija i društvenih odnosa koji omogućavaju određenim pojedincima posedovanje moći i nasilje nad drugim upotrebom iste . Stoga je anarhistička revolucija usmerena na uništenje struktura , ne pojedinaca . Kao što to Mihkail Bakunjin kaže :

“ … Anarhizam ne znači smrt individuama koje tvore buržoaziju , već smrt buržoazije kao političkog i društvenog entiteta ekonomski udaljenog od radničke klase . „

Anarhija odnosno anarhizam dolazi od grčkih reči an što znači suprotan i archos što znači autoritet / vlast . Drugim rečima , anarhija , odnosno , an – archos znači suprotan autoritetu / vlasti , ili , slobodnije , bez autoriteta . Kao što se i iz samog prevoda može videti nema nikakve veze sa haosom . Osim , naravno , ako nedostatak autoriteta smatrate uslovom nastanka haosa odnosno ako društvo zamišljate jedino mogućim pod budnim okom jednog ili više autoriteta .

Pojam anarhizma , odnosno , liberterskog socijalizma kao političko – ekonomskog sistema najbolje prikazuje sama njegova definicija koja kaže da je liberterski socijalizam :

“ … Društveni sistem koji veruje u slobodu akcija , misli i slobodnu volju pojedinaca u kojem proizvođači poseduju i političku moć i sredstva za proizvodnju i raspodelu dobara . “

Za razliku od liberalizma i državnog socijalizma , liberterski socijalizam smatra kao što je to Bakunjin rekao :

“ … Da je sloboda bez socijalizma privilegija i nepravda , i da je socijalizam bez slobode ropstvo i brutalnost . “

Mi smo , za razliku od državnih socijalista ( marksista , komunista / lenjinista , trockista , maoista ) , socijalisti koji umesto dogme , partije i centralnog planiranja ( što se najčešće veže uz pojam socijalizam ) zagovaraju slobodne asocijacije i kooperaciju među pojedincima , radnim mestima i zajednicama i kao takvi se suprotstavljamo “ državnom “ socijalizmu kao obliku državnog kapitalizma u kojem su svaki muškarac ili žena , zaposleni , a država jedini poslodavac . Suprotstavljamo se , jednako , i kapitalizmu , s obzirom da je takav ekonomsko – politički sistem baziran na robovskom radu , privilegijama , sili , moći i klasnim razlikama .

Kao sistem ideja koji slobodu i socijalizam pretpostavlja partijskoj dogmi i privatnom vlasništvu , anarhisti su oduvek napadani kako od strane zagovornika kapitalizma ( u svim svojim oblicima ) tako i od marksističkih poslušnika . Istorijske činjenice , s druge strane , su pokazale da su anarhisti bili , i jesu , u pravu u pogledu zabluda povezanih sa osnovnim postavkama kapitalizma i marksizma .

II . Koji su osnovni principi anarhizma ?

Za anarhizam su tri principa od esencijalne važnosti za stvaranje istinski slobodnog društva i to su : SLOBODA , RAVNOPRAVNOST i SOLIDARNOST , koji su međusobno nerazdvojivi .

Sloboda je neophodna za puni razvoj ljudske inteligencije , kreativnosti i dostojanstva . Kada neko dominira nama mi gubimo mogućnost razmišljanja i delovanja kao posebne jedinke što je jedini način stvaranja i razvijanja nečijeg individualiteta . Dominacija uništava inovativnost i ličnu odgovornost i dovodi do konformizma i mediokriteta .

Ravnopravnost je esencijalna za postojanje istinske slobode . Ne može postojati sloboda u klasno podeljenom , hijerarhijskom društvu prožetom ogromnim razlikama u moći , bogatstvu i privilegijama jer su u takvom društvu samo pojedinci koji se nalaze na vrhu lestvice relativno slobodni dok su svi ostali polu robovi . Bez ravnopravnosti , slobode , osim one u kojoj biramo za kojeg ćemo gazdu raditi u kapitalizmu .

I na kraju solidarnost koja znači uzajamnu pomoć , zajednički , dobrovoljni rad zajedno sa ostalim koji dele iste ciljeve i interese . Za anarhiste pravo su bogatstvo ljudi i planetu na kojem živimo . Bit je anarhizma uverenje u nedeljivo dostojanstvo i vrednost ljudskog pojedinca . Kako smo antiautoritativni borimo se protiv autoriteta koji se pojavljuje u dve osnovne forme . U političkoj formi u obliku države iu ekonomskoj formi u obliku privatnog vlasništva ( važno je znati da pod privatnim vlasništvom podrazumevamo dobra koja se koriste u svrhu iskorišćavanja pojedinca i njegove radne snage , ne i svako posedovanje stvari , kuće , auta itd , no o tome više kasnije . )

SLOBODA
Sloboda za anarhiste znači neautoritativno društvo u kojemu pojedinac i grupe praktikuju samoupravljanje . To znači da će anarhističko društvo biti neprisilno ( bez prisile ) odnosno onakvo u kojem nasilje i pretnja nasiljem neće biti upotrebljavano kao argument da se bilo koju individuu ili grupu nagovori na nešto . Anarhisti su čvrsti zagovornici individualnog suvereniteta , te smo zbog toga protivnici svih institucija baziranih na prisilnom autoritetu odnosno hijerarhiji . Iz toga proizlazi da je anarhističko protivljenje « vlasti » samo protivljenje centralne , hijerarhijske , birokratski uređene organizacije društva . Ne suprotstavljamo se samoupravnim konfederacijama povezanim decentralizovanim organizacijama dok su one bazirane na direktnoj demokratiji , a ne na delegaciji moći tzv . “ narodnim predstavnicima “ u raznoraznim institucijama moći … parlamentima , vladinim finansijskim i vojnim institucijama .

“ Sloboda za sve sa jedinim ograničenjem jednake slobode za ostale ne znači da priznajemo i podržavamo tzv . “ Slobodu “ koju vrlo često zagovaraju kapitalistički fanatici , da se iskorištava , ugnjetava , zapoveda , što je ništa drugo doli ugnjetavanje i sigurno nije sloboda . “ Eriko Malatesta – italijanski anarhista

RAVNOPRAVNOST ILI JEDNAKOST
Jednake mogućnosti su ono što čini istinsku jednakost , a ne jednakost u konačnici . Ne želimo da svi jednako misle , jednako govore , veruju u jednake stvari , jedu istu hranu i žive u istim kućama . Sasvim suprotno od toga . Želimo bogatstvo i raznovrsnost ideja jer je to upravo ono što čini slobodno društvo slobodnim , no to treba pratiti i jednakost u mogućnosti ostvarenja svojih ideja . Bez jednakog starta za sve ne mogu postojati istinski jednake mogućnosti . I današnji svet tržišnog i globalnog kapitalizma to zorno dokazuje . Jer imaju li npr stanovnici Zambije , Burikine Faso , Hrvatske , Ekvadora , Vijetnama jednako mogućnost ostvarenja svojih ideja kao što to imaju npr stanovnici Velike Britanije , SAD – a ili Nemačke ? I imaju li pakistanski doseljenici u V. Britaniji , Hispanoamerikanci u SAD – u ili turski imigranti u Nemačkoj jednaka prava i mogućnosti kao njihovi beli sugrađani ? I imaju li među tim belim stanovnicima deca radnika prosečnih prihoda jednake mogućnosti ostvarenje ideja kao deca bogatih menadžera ? Ceo sistem je u potpunosti hijerarhijski uspostavljen u kojemu ne postoji mogućnost napredovanja ( bar ne za 99% ljudi ) iu kojem svako zna svoje mesto na društvenoj lestvici stratifikacionoj .

Mi se zalažemo za jednake mogućnosti i individua i socijalnu jednakost radnih mesta . Socijalna jednakost znači da svako ima jednak glas u donošenju odluka kako će se radni kolektiv ili zajednica u kojoj živimo , razvijati i menjati . Jer verujemo u maksimu :

“ O onom što se tiče svih odlučivati će svi ! “

SOLIDARNOST
Povreda 1 je povreda sve nas . U okviru hijerarhijskog društva kao što je ovo sada u kojemu živimo , solidarnost , osim zadovoljstva koje nam pruža , je nezamenjiva jer nam omogućava da se snažnije suprotstavimo onima koji imaju moć . Radeći zajedno možemo pojačati našu snagu i izboriti ono što želimo . Solidarnošću obezbeđujemo svoju slobodu jer radeći zajedno ne moramo raditi za drugoga , no da bi bila efektna mora biti stvorena od ravnopravnih , slobodnih pojedinaca koji sarađuju dobrovoljno na bazi jednakosti . Solidarnost koja podrazumeva slepo slušanje vođa je kvazi – solidarnost prožeta i pokvarena hijerarhijom , samo – oslobođenje je ono što svaki pojedinac mora sam da uradi da bi stekao svoju slobodu jer sloboda ne može biti darovana . Pojedinac / ka mora sam / a slomiti svoje lance u glavi da bi svi mi , zajednički , mogli slomiti lance hijerarhijskog društva oko sebe , a to možemo učiniti delujući svojim direktnim akcijama koje nas vode tim putem . Zašto ?

Jer to podrazumeva aktiviranje pojedinca / ke u svoj svojoj punoći . Inteligenciji , maštovitosti ka ostvarenju svojih i zajedničkih solidarnih ciljeva slobodnih pojedinaca . Vlastita akcija nas oslobađa ovisnosti o vođstvu i vođama i svakog od nas čini svojim jedinim gospodarom . Ona nam vraća osećaj samopoštovanja , odgovornosti i samopouzdanja , maštovitosti , inventivnosti i sposobnosti korišćenja istinski kritične misli . Društvo je iako nas oblikuje , stvoreno od strane pojedinaca kroz njihove akcije , misli , i ideale . Suprotstavljajući se institucijama koje ograničavaju našu slobodu mentalno se oslobađamo i započinjemo proces preispitivanja autoritativnih odnosa sveobuhvatno .

“ Prava emancipacija započinje našom unutrašnjom regeneracijom , oslobađanjem od tereta predrasuda , tradicija i običaja ! “ Ema Goldman – američka anarhistica

No samo oslobođenje ne treba čekati budućnost i « svijetlu revoluciju » ono se mora zbivati sada i ovde jer stvaranjem alternativnih društvenih odnosa i organizacija danas , ponašajući se kao slobodni ljudi u neslobodnom društvu polažemo temelj za buduće slobodno društvo .

“ Stvaranje novog sveta u ljusci starog ! “

Dakle , anarhisti ne žele emancipirati ljude , mi želimo da se ljudi sami emancipiraju , želimo da novi način života izraste iz tela naroda i bude vezan za razvoj i napredovanje humanosti . Ono što mi možemo učiniti je pokušati da obezbedi uslove , u kojima je istinska emancipacija moguća . Rušenjem okova i zapreka oko nas otvaramo novi put prema novom svetu .

III . Zašto smo protiv autoriteta i hijerarhije ?

Kao što to Erich Fromm kaže u svom djelu Imati ili biti : “ … autoritet je širok pojam sa dva potpuno različita značenja : može biti ili racionalan ili iracionalan autoritet . Racionalan je baziran na kompetentnosti , i pomaže osobi koja se na njega oslanja u rastu . iracionalan je autoritet baziran na moći i služi za iskorištavanje podređenih mu osoba … “

Autoritativni društveni odnosi znače podelu društva na ( malobrojne ) naredbodavatelje i ( brojne ) naredboprimatelje , osiromašuje uključene pojedince ( mentalno , emotivno , fizički ) i društvo u celini . Ljudski su odnosi , u svim segmentima , zakočeni autoritetom , a kako se sloboda može stvarati samo slobodom , autoritativni društveni odnosi ( i poslušnost koji oni zahtevaju ) ne mogu i ne obrazuju osobu o slobodi . Jedino učešće ( samoupravljanje ) u svim aspektima života to može činiti .

Ili će radnik biti jednostavno zaposlenik kapitalista – vlasnika ili će učestvovati i imati glas u radničkim većima , jednom rečju postati saradnik , deo kolektiva . U prvom slučaju radnik je podređen , iskorišten , a njegovo je osnovno i trajno stanje poslušnost . U drugom slučaju koristi svoje dostojanstvo kao čovek i građanin , on tvori deo proizvođačke organizacije u kojoj je pre bio rob , istovremeno postaje deo suverene snage u zajednici gde je pre bio samo subjekt . Bez takve promene društvo će ostati zauvek podeljeno na podređene i nadređene , na kaste gospodara i najamnih radnika / sluga , što je nespojivo sa slobodnim i demokratskim društvom .

Autoritet nije samo prisutan u institucijama protiv kojih se borimo , naprotiv , on je prožeo sve sfere društva , a najčešće se manifestuje u obliku društvene potrebe za poverenjem vlastite suverenosti , jednom ili više “ vođa “ .

Vođstvo ( odnosno hijerarhijski autoritet ) implicira da moć drži vođa , no posedovanje moći neminovno vodi do korupcije uprkos dobrim namerama ( istorija i sadašnjost je prepuna takvih primera ) Vođstvo znači pravo inicijative , a taj osećaj odgovornosti , samopoštovanje koje nastaje izrazom čovječnosti je oduzeto ljudima i konsolidovano u vođi . Zbir njihovih inicijativa , njihove odgovornosti , njihovo samopoštovanje postaje njegovo , a red i sistem koje on održava bazirani su na srozavanju ljudi od nezavisnih mislioca na samo “ ljude “ . Jednom rečju , on je nateran da postane autoritet i neprijatelj demokratije . Takva marginalizacija ostalih , za vođu je pozitivna jer on ne vidi potrebu za višim nivoom inteligencije podređenih osim u slučajevima oduševljenog aplaudiranja njegovim dostignućima . On takvu inteligenciju , koju krase kriticizam i opozicionizam , vidi kao prepreku i uzrok konfuzije . Kao što Colin Vard kaže :

“ Sistem stvara morone , zatim ih prezire kao besmislene i nagrađuje “ nadarenu manjinu “ zbog njihove ekskluzivnosti . “

Hijerarhija je piramidalno strukturirana organizacija sastavljane od serija stepeni , zvanja gde se svakim stepenom povećava nivo moći , ugleda i značaja . Dve stvari prožimaju hijerarhiju kao njene najvažnije i najosnovnije funkcije , a to su dominacija i eksploatacija .

“ Tako je osnovna funkcija korporativne hijerarhije veća kontrola radnika sa ciljem efektivnijeg iskorištavanja istih , a ne kao što kapitalisti to tvrde , veća efikasnost u proizvodnji . “ Steven Marglin : “ Vhat Do Bosses Do ? “ u Reviev of Radical Political Economics ) .

Ne postoji rast moći odozdo prema gore . Ljudi mogu bučiti i davati sugestije , no isto je tačno i za robovlasničko društvo . Struktura moći je linearna odozgo prema dole .

Hijerarhijske društvene institucije uključuju kapitalizam , državu i privatno vlasništvo . Hijerarhijski društveni odnosi uključuju seksizam , rasizam , ksenofobiju , nacionalizam , šovinizam i homofobiju .

IV . Zašto smo protiv kapitalizma ?

Kapitalizam je hijerarhijski jer radnici ne razmenjuju plodove svog rada , već naprotiv , oni svoj rad prodaju za određenu svotu novaca . Prodaju sebe na određeno vreme i zauzvrat za platu obećavaju poslušnost svojim gospodarima . Oni koji plaćaju i izdaju naredbe ( vlasnici i menadžeri ) nalaze se na vrhu hijerarhije , a oni koji slušaju nalaze se na dnu .

Kapitalizam tretirajući rad ( radnike ) jednako kao ostala dobra ( robu ) negira osnovnu razliku između rada i ostalih “ sredstava “ – a to je nerazdvojivost njegovog nosioca – radnika , koji je , za razliku od ostalog vlasništva , sastavljen od slobodne volje i individualnih sposobnosti , znači kao takav , unikatan .

Rad je daleko više od dobra na kojeg ga srozava kapitalizam . Kreativan samoupravljački rad je izvor ponosa , radosti i deo onog što nazivamo biti istinski čovekom . Da bi shvatili iluzornost kapitalizma ponovit ćemo reči Eriha Froma koji je u svom delu Normalno društvo izrekao :

“ Korišćenje ( eksploatacija ) čoveka od strane čoveka je izraz sistema vrednosti koji čine kapitalistički sistem . Kapital – mrtva prošlost , zapošljava rad – živuću vitalnost i snagu sadašnjosti . U kapitalističkoj hijerarhiji vrednosti , kapital stoji iznad rada , akumulirane stvari iznad manifestacije života . Kapital upošljava rad , a ne rad kapital . Osoba koja poseduje kapital zapoveda osobi koja poseduje “ samo “ svoj život , ljudsku veštinu , vitalnost i kreativnu produktivnost . “ Stvari “ su iznad čoveka . Konflikt između kapitala i rada je nešto daleko više od sukoba 2 klasa , više od njihove borbe za većim delom društvenog proizvoda . To je sukob između dva sistema vrednosti i to između : sveta stvari i njihovog akumuliranja i sveta života i njegove produktivnosti . “

Kapitalizam vrednuje osobu kao predstavnika određen količine dobara koje naziva “ radnom snagom “ dakle identifikuje osobu kao stvar . Umesto da se osoba vrednuje kao pojedinac , jedinstveno ljudsko biće sa intrigirajuce moralnom i duhovnom vrednošću .

“ Stvari nemaju sebe , a ljudi koji su postali stvari ( dobra na tržištu rada ) ne mogu imati sebe . “

“ Većina je fabrika jako slična vojnim diktaturama . Na dnu se nalaze redovi , obični vojnici , njihovi neposredni nadređeni su narednici i tako dalje sledeći hijerarhiju . Organizacija može da diktira sve svakome od odevanja i frizure do toga kako provodimo velik deo svog života za vreme rada . može se protezati u prekovremeno , može vas naterati da idete kod fabričkog lekara ako imate zdravstvenih problema , može da vam zabrani ( izričito ili prećutno ) da se u svoje slobodno vreme politički aktivirate ; može da vam zabrani pravo na slobodu govora , štampe i okupljanja ; može koristiti identifikacione isprave i naoružane stražare kao i zatvoreni sistem kamera da nas kontroliše ; može kazniti neposlušne tzv . Disciplinskim otpuštanjima i može nas otpustiti . Prisiljeni smo okolnostima prihvatiti gore navedeno ili se pridružiti hiljadama nezaposlenih . Na gotovo svakom poslu imamo samo pravo na otkaz . Sve važne odluke donose se na vrhu , a od nas se očekuje da ih slušamo bez obzira radili mi u tornju od slonovače ili jami u rudniku . “ David Deleon

Hijerarhija kapitalističkog sistema je samorazarajuća jer ako su “ drugi ljudi bogatstvo “ , kao što to tvrde liberali zagrnuti plaštom kapitalizma , tada mi tretirajući ostale kao manje vredne , ograničavamo njihov rast , te gubimo potencijalne ideje i sposobnosti koje oni imaju i tako osiromašuje svoj sopstveni život i svoj sopstveni rast .

V. Zašto su anarhisti protiv Države ?

Šta je “ Država “ ?

Anarhisti , po Malatesta , koriste pojam “ država “ za sumu ukupnih političkih , zakonodavnih , sudskih , vojnih i finansijskih institucija iz kojih je , upravljanje njihovim poslovima , kontrola njihovog ličnog ponašanja odgovornost za ličnu bezbednost , oduzeta narodu i poveren drugima , koji su ili uzurpacijom ili delegacijom , omogućili sebi donošenja zakona za sve , te primorali ljude da ih poštuju , ako treba i kolektivnom prisilom .

Za nas je država obeležena sa tri stvari :
Monopolom nasilja na određenom teritorijalnom području ,
Nasilje ima profesionalnu , institucionalnu prirodu ,
Hijerarhijska priroda države , te centralizacija moći i inicijative u rukama nekolicine .

Poslednja od tih je najvažnija jer centralizacija moći u rukama nekolicine osigurava podelu društva na one koji vladaju i one kojima se vlada , sa potrebom stvaranja profesionalnog tela koje će osiguravati tu podelu . Bez te podele ne bi bilo potrebe za monopolom nasilja i to bi bila jednostavna asocijacija jednakih , neobeleženih moći i hijerarhijom . Komunističke i socijaldemokratske države su direktno uključene , ne samo u političko – vojnoj sferi , već iu ekonomskoj dominaciji društvom kroz državno vlasništvo . U liberalno – demokratskim državama mehanizam političko – vojne dominacije je kontrolisan od korporativne elite i zato se velike korporacije smatraju dodatkom “ državnog kompleksa “ te se tako i ponašaju . Delegacija i centralizacija moći , iz ruku naroda u ruke nekolicine , u državi rezultira time da izabrani ljudi postanu izolovani od mase koja ih je izabrala te van njene kontrole . Nadalje , kako je ovim izabranim dano pravo odlučivanja u ogromnom broju pitanja s kojima se do sada nisu susretali , ubrzo se uspostavlja birokratski aparat oko njih da im pomogne u odlučivanju . Ta birokratija zahvaljujući svojoj informisanosti i stalnosti ubrzo stiče više moći od izabranih ljudi . To dovodi do toga da onaj ( birokratija ) koji služi onog ( predstavnik ) koji ( tobože ) služi narodu , ima više moći od njega kao što političar ima više moći od onih koji su ga izabrali . Sve državi slične institucije ubrzo postaju omotane snažnom birokratskom vrpcom .

Takva situacija pojednostavljuje ostvarenje osnovne funkcije države , a to je omogućiti vladajućoj eliti iskorišćavanje nižih društvenih slojeva , odnosno , crpljenje ekonomskog prirasta od njih . Ona to osigurava štiteći svoje ekonomske monopole iz kojih pripadnici takve elite crpe svoja bogatstva .

“ Zaštita privatnog vlasništva “ je osnovni cilj države , a tek daleko iza toga dolazi “ zaštita osoba “ jer je većina institucija i državnih zakona upućena upravo zaštiti vlasništva . Pravnim poretkom obezbeđuje se država , a vlasništvo ( kao što to često tvrde pravni teoretičari ) čini 9/10 prava .

“ Civilna vlada koja je uvedena kao zaštita svojine je zapravo uvedena za odbranu bogatih od siromašnih , ili onih koji imaju neko vlasništvo od onih koji to nemaju . “ Adam Smith ( teoretičar liberalnog kapitalizma )

No država ima svoju sopstvenu dinamiku i strukturu te stvara svoje sopstvene klase , klasne interese i privilegije što im omogućava da se oslobode kontrole ekonomsko vladajuće klase i započnu ostvarenje sopstvenih ciljeva u većoj ili manjoj meri .

Vlast , iako izlazeći iz buržoazije kao njen sluga i zaštitnik , tendencira , kao i svaki sluga i zaštitnik , postići sopstvenu emancipaciju i dominirati onima koje štiti . Država , bilo koja država , pa čak i ona najliberalnija i najdemokratskija , je , u biti , bazirana na dominaciji i nasilju , odnosno , skrivenom despotizmu koji nije ništa manje opasan despotizam .

Osim osnovne funkcije , zaštite privatnog vlasništva , država funkcioniše kao ekonomski instrument vladajuće klase i na druge načine .

Prvo , država interveniše u modernu ekonomiju da bi rešila probleme koji nastaju razvojem kapitalizma . Te su se intervencije dešavale u različitim formama u različito vreme , a uključuju : državno finansiranje industrije ( vojna potrošnja ) , stvaranje društvene infrastrukture preskupe za privatni kapital ( železnice i puteve ) , propisivanje zaštitnih tarifa u industrijama u razvoju da bi ih se zaštitilo od efikasnije inostrane konkurencije , promovisanje imperijalizma za osiguranje kolonija ili tržišta ili da bi se osigurao pristup sirovinama ili jeftinoj radnoj snazi , pojačana državna potrošnja u vreme premale potrošnje i stagnacije , održavanje “ prirodne “ nivoa nezaposlenosti koja se koristi u svrhu disciplinovanja radničke klase , osiguravajući da ona proizvodi više za manje , manipulacija kamatnim stopama da bi se smanjili efekti poslovnog ciklusa i potkopali dobici što su ih radnici izvojevali u klasnoj borbi .

Drugo , zbog ogromne političke moći koja potiče iz bogatstva , kapitalisti koriste državu direktno za dobrobit svoje klase , kroz poreske olakšice , ugovore sa državom koji im donose monopol proizvodnje i raspodele na tržištu , zaštitne tarife korporacija koje su ocenjene kao presudne za državu .

I treće , država može koristiti svoje funkcije u popuštanju zahtevima radničke klase da bi se smanjio intenzitet sukoba i suprotnosti između radnika i kapitalista koji bi mogao da ugrozi integritet sistema kao celine , npr buntom radnika i eventualnom revolucijom . U kapitalističkoj demokratiji , interesi koje se mora zadovoljiti su oni kapitalista , jer bez toga nema investicija , nema proizvodnje , nema rada , nema sredstava , koliko god ona bila marginalna , koji se mogu distribuirati u skladu sa potrebama celokupne populacije .

Pogrešna je ideja da glasanjem svake četiri ( ili negde tu ) godine za javno lice visoko centralizovane i birokratske mašine , obični ljudi kontrolišu državu . Tvrdnja da je takva ideja lažna ne znači da ne postoji razlika između liberalne republike i fašističke ili monarhističke države . Daleko od toga . No vlast je centralizovana iu liberalnoj demokratiji i kao takva stavlja moć u ruke nekolicine . Predstavnička demokratija je bazirana na delegaciji moći , biranjem drugih da vladaju nama . Centralizam čini demokratiju besmislenom , jer je političko odlučivanje dano profesionalnim političarima u udaljenim centrima . Bez lokalne autonomije ljudi su izolovani jedni od drugih , atomizirani , iu takvoj situaciji nemaju nikakav politički forum na koji mogu doći , te zajedno raspraviti i odlučiti među sobom , o pitanjima koja smatraju važnim za svoju zajednicu ili radni kolektiv .

Centralizacija ide direktno u korist onih na vrhu odvajajući ih još efektnije od nas ostalih , odnosno , direktno u korist birokratama i političarima , a nauštrb naroda .

VI . Zašto smo protiv privatnog vlasništva ?

Kapitalizam se sastoji od dva principa : privatnog vlasništva i najamnog rada , no ovaj drugi u potpunosti zavisi od prvog jer da bi najamni rad mogao postojati , radnici moraju bit lišeni kontrole sredstva za proizvodnju koja koriste . To je moguće tamo gde država štiti vlasnike uzurpatore svojim prisilnim metodama .

Anarhisti su protiv privatnog vlasništva jer je izvor prisilnog , hijerarhijskog autoriteta i klasnih privilegija .

Država štiti :
Pravo na izdavanje kredita i moneta , odnosno bazu kapitalističkog bankarstva
Zemlju i zgrade – bazu zemljoposedništva
Mašine i opremu za proizvodnju – bazu industrijskog kapitalizma
Ideje i inovacije – bazu za patent i autorska prava i time omogućava stvaranje stratificiranih klasa po liniji vlasništva kojim raspolažu .

Ali zašto je vlasništvo samo po sebi iskorištavajući ?

Monopol koji ima klasa industrijskih kapitalista nad sredstvima za proizvodnju omogućava toj klasi da naplaćuje radnicima honorar za privilegiju korišćenja monopoliziranih sredstava . Država štiti vlasnička prava na zemlji , na radnom mestu itd što znači da vlasnik može zabraniti ostalima korišćenje svojih sredstava i nametnuti svoja pravila onima kojima dozvoli upotrebu “ svojeg “ vlasništva . Šef ti daje posao tj dozvolu da radiš u fabrici ili rudniku koju nije sagradio on , već radnici slični nama . I za tu dozvolu ti pomažeš uzdržavanje njega i njegove porodice dok god radiš za njega . Kapitalističkim radnim mestom upravlja onaj koji je vlasnik , a ne onaj koji tamo radi . To dovodi do gotovo totalitarnog sistema . Kao što kaže Noam Chomski ( američki lingvist i kritičar postojećeg društva ) :

“ Pojam totalitarizam je poprilično tačan jer ne postoji ljudska institucija koja se toliko približava totalitarizmu kao poslovna korporacija . Želim reći da je moć u potpunosti rangirana odozgo prema dole . Možete biti negde unutra i primaćete naredbe odozgo i prosleđivanje ćete ih dalje . Na kraju je sve u rukama vlasnika i investitora . “

Takva situacija egzistira , sa manjim razlikama , u celom savremenom svetu , no priznajući realnost te činjenice , mi istovremeno ne priznajemo mirenje s njom .

No , anarhisti razlikuju privatno vlasništvo ( vlasništvo ) kao državom zaštićeni monopol pojedinih stvari i privilegija korišćenih na način da se eksploatiše druge i “ posed “ , koji je s druge strane , vlasništvo stvari koje nisu korišćene i kreirane na način da se njima eksploatiše druge . Stvari , zavisno od upotrebe , mogu biti i jedno i drugo .

Anarhizam ukida privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i raspodelu i time kapitalistički sistem . Lični posedi ostaju za svakodnevne stvari kojima smo u našem životu okruženi . Sat je tvoj , ali je fabrika satova narodna . Zemlja , mašine i druga javna dobra postaće kolektivni posjedi koje se neće moći ni kupovati ni prodavati . Upotreba će biti jedini naslov , no ne za vlasništvo već za posed .

VII . Kako menjati svet iz perspektive anarhista ?

Svet moramo promeniti sami svojom , direktnom akcijom . Anarhisti su uz organizaciju sopstvenih grupa ( afiniteta ili šireg kapaciteta ) uvek zagovarali učestvovanje u radničkim organizacijama koje vode direktnu borbu protiv Rada Kapitala i njegovog zaštitnika Države . To je jedan od važnijih načina anarhističkog organizovanja , no svakako nije jedini .

Poseban naglasak treba staviti na razvoj anarhističkog insurekcionalizma , koji uz delovanje kroz manje grupe afiniteta povezane sa zajednicom u kojoj deluju , poziva na otvoreno suprotstavljanje društvu kakvo je sad , isključivo direktnim akcijama . On u sebi okuplja i socijalne i individualne anarhiste i kao pokret s jasno izraženim stavovima , ali mrežastom i teško uhvatljiva strukturom , predstavlja možda i najveću “ opasnost “ sistemu kojemu oponira . Anarhističke organizacije prošle su dugi put organizovanja iu skladu sa promenama kako na aktivističkom planu , ali tako i teorijskom razmišljanju modificirale su donekle svoj način delovanja i organizovanja .

Bez obzira na to , sindikalizam je jedna od važnijih formi socijalnog anarhizma . Anarhosindikalisti , kao i ostali sindikalisti , žele stvoriti sindikalan pokret baziran na anarhističkim idejama . Zato zagovaraju decentralizovane , federativne sindikate koji koriste direktnu akciju da bi izborili reforme u kapitalizmu dok ne ojačaju dovoljno da ga zbace . Anarhosindikalizam je novi vid kolektivističkog anarhizma koji smatra da se stvaranjem anarhosindikata stvaraju prethodnice budućeg slobodnog društva .

Anarhosindikalisti pokušavaju u okviru kapitalizma stvoriti “ Slobodne asocijacije slobodnih proizvođača “ . Te se će asocijacije koristiti “ kao praktične škole anarhizma “ jer kao što to Bakunjin kaže radničke organizacije moraju stvoriti “ … ne samo ideje već i činjenice budućnosti “ u predrevolucionarnom periodu . Anarhosindikalisti , kao i ostali socijalni anarhisti , “ su uvereni da se socijalistički ekonomski poredak ne može stvoriti dekretima , statutima vlada već jedino solidarnom saradnjom radnika u svakoj grani proizvodnje tj preuzimanjem uprave sve fabrika od strane proizvođača i to na način da svaka zasebna grupa , fabrika i grana industrije postanu nezavisni članovi opšteg ekonomskog organizma i sistematski nastavi proizvodnju i distribuciju proizvoda u interesu zajednice i na osnovu slobodnih uzajamnih dogovora . “

Radnički je pokret važan da bi osigurao razvoj i organizaciju društvene ( i posledično , antipolitičke ) snage radničke mase , no ne mislimo da se kao društvene snage treba tu zaustaviti .

VIII .
VIII . Kako anarhisti vide mogući svet baziran na slobodi , ravnopravnosti i solidarnosti ?

Istinski slobodno društvo mora funkcionisati kako u radnim kolektivima tako i na nivou lokalnih zajednica , komuna , u kojima će svaka osoba biti uključena putem opštih skupština , u rad i vođenje istih . Iako će radni kolektivi biti važni , za razliku od anarhosindikalista , mi smatramo da će pre svega oni morati biti podređeni interesima i potrebama zajednice u okviru kojih egzistiraju jer one ipak predstavljaju celokupni sukus potreba interesa pojedinaca koji žive na određenom području . Isprepletenost sistema omogućiće jednostavnije prepoznavanje i zadovoljavanje potreba ljudi uključenih u njega .

Ono što anarhisti , žele , je decentralizovano društvo stvoreno na bazi slobodnih asocijacija koje može obezbediti pre spomenute vrednosti : slobodu , ravnopravnost i solidarnost . Zato podržavamo kolektive bazirane na direktnoj demokratiji koja praktikuje jedini ispravni principi društvene uključenosti pojedinca – “ jedan čovek , jedan glas “ .

Anarhističko društvo ( i organizacije ) će voditi masovne skupštine svih uključenih , bazirane na iscrpnim diskusijama , debatama i kooperativnom konfliktu ravnopravnih . Da bi osigurale jednostavnije funkcionisanje takvih masovnih skupština one će izabrati komitet nadležan za isključivo administrativne poslove . Ti će komiteti biti sastavljeni od mandatnih , opozivih , privremenih delegata , čiji će se zadaci obavljati pod nadzorom skupštine koja ih je izabrala , a koju čine svi oni koje žive u dotičnoj zajednici , ili koji rade u dotičnom radnom kolektivu ako se radi o poslu . Delegati moraju dolaziti iz zajednica koja predstavljaju ili u slučaju radnog kolektiva , moraju biti njegovim aktivnim članom . U slučaju da delegati prekorače ovlašćenja svog mandata i pokušaju proširit svoj uticaj izvan onog koji im je odredila skupština , oni će biti istog trena opozvani , a njihove odluke poništene .

Na takav način organizacija ostaje u rukama onih koji je čine , za razliku od hijerarhijskog državnog predstavničkog sistema gde građani na osnovu praznih obećanja biraju na izborima “ svoje “ predstavnike , koji 01:00 kada dođu na vlast zaboravljaju sopstvena obećanja odnosno gdje su građani lišeni bilo kakvog uticaja na njihov rad ( osim ponovnih izbora za četiri godine . Svesni smo da znate koliko se štete u tolikom periodu može počiniti ) .

Naše slobodne zajednice , stvorene slobodnim sporazumima , bi takođe ulazile u konfederacije s drugim slobodnim zajednicama . Takve bi konfederacije bile upravljane odozdo prema gore , s odlukama odnesena na osnovnim – bazičnim , jedinim relevantnim skupštinama zajednica , te dalje distribuiranim prema gore . Konfederacijom bi se jednako upravljalo kao i sa pojedinačnim zajednicama . Održavale bi se regionalne , nacionalne , internacionalne konferencije o svim važnim pitanjima i problemima vezanim za zajednice uključene u dotičnu konfederaciju .

U pojedinim situacijama bi se osnivali ad -hok komiteti / odobri , kada je to potrebno , da koordiniraju i upravljaju odlukama pojedinih zajednica i njihovih skupština pod striktnom kontrolom odozdo prema gore . Delegati u takvim telima imaće ograničeno trajanje mandata , odnosno imaće vezani i ograničeni mandat kao uostalom i delegati pojedinih zajednica u koji učestvuju u radu regionalnih , nacionalnih skupština , te neće moći donositi oduke u ime zajednice koju predstavljaju kao delegati . Biće opozivi u svakom trenutku od strane skupština zajednice koje su ih izabrale . Na taj će način svi komiteti uvek biti kao što je to Malatesta govorio “ pod kontrolom stanovništva “ .

I najvažnije , skupštine osnovnih temeljnih zajednica , mogu nadglasati bilo koju odluku donesenu na konferencijama konfederacija ( regionalnih , nacionalnih … ) i napustiti bilo koju konfederaciju . Sve što delegati odluče na konferenciji mora proći ratifikaciju na osnovnim skupštinama . Bez ratifikacije zaključci doneseni na nivou regije ( ili šire ) jednostavno ne obavezuju zajednicu koja je delegirala pojedinog delegata za obavljanje određenog posla ili zadatka . Skupštine mogu zatražiti sazivanje nove konfederalne konferencije da rasprave novi razvoj situacije ( u slučaju odbijanja ratifikacije i slično ) , te da obavijeste ostale zajednice o promeni stava te da ih upute šta predlažu za dalji tok rasprave , te razvoj novih ideja .

Razlika između delegata i predstavnika je u tome što delegat prenosi zaključke donesene , na osnovi rasprave , u kolektivu zajedničkom odlukom , i ništa više , dakle nema mogućnosti bilo kojim svojim ponašanje vezati zajednicu za obavezujućim odlukama . Njegova je uloga isključivo izvješćujući . On izveštava Kongres konfederacije o zaključcima zajednice koju predstavlja i obrnuto , izvještava zajednicu koja ga je birala o prijedlozima Kongresa konfederacije .

Kritičari samoupravnog , decentralizovanog sistema često kao svoj najjači argument ističu da je centralizovani sistem prikladan u pitanjima veličine , jednostavnosti i konstrukcije , ali mu nedostaje najvažnija stvar – pojedinac više ne pripada sebi u takvom sistemu , ne može osetiti svoj značaj , ao njegovom životu se ne vodi nikakav račun .

Samo u direktnoj demokratiji ( za koju se zalaže većina anarhista ) moguće je pojedincu izreći samog sebe , praktikovati kritičku misao i samoupravljanje , razvijajući svoje intelektualne i etičke potencijale do maksimuma . Za povećanje individualne slobode i njenih intelektualnih , etičkih i socijalnih posledica bolje je biti ponekad u manjini nego uvek biti podređen volji svoga šefa .

“ Umesto zakona stavićemo ugovore ( slobodne dogovore ) . Nema više zakona donesenih od strane većine , čak ni jednoglasno ; svaki građanin , svaki grad , svaka industrijska unija stvara svoje zakone . “

Ne mislimo da svojom podrškom sistemu direktne demokratije , anarhisti misle da je većina uvek u pravu . Daleko od toga . Ključno za sisteme predstavničke demokratije je , ne to da je većina u pravu , već to da se nijednoj manjini , u takvim sistemima , zaduženoj za vodstvo , ne može verovati da neće pretpostaviti svoje interese dobrobiti svih . Iako smo protiv diktata manjine , mi shvatamo da većine , itekako , mogu i čine greške i zato podržavamo snažno pravo manjine u našem društvenom sistemu .

“ Ako većina počini nešto u lošoj veri … tada će manjina morati pokrenuti političku akciju uključujući akciju političkog neposluha , ako je potrebno , da zaštite svoje građanstvo i nezavisnost i samo političku organizaciju …. Politički neposluh je samo jedan od mogućih načina izricanja aktivnog građanstva na čemu je sistem samoupravne demokratije i baziran … Društvena praksa obećavanja uključuje pravo na odbijanje i promenu obaveza ; slično je is praksom dobrovoljnih samo preuzetih političkih obaveza , koja je besmislena bez praktičnog priznanja prava manjinama da odbiju ili povuku svoj pristanak ili gdje je to potrebno odbiju poslušati … “ Kerol Pateman

Kao što je Malatesta rekao :

“ Anarhisti odriču pravo većini da upravlja ljudskim društvom uopšte . Manjine mogu napustit asocijacije kad to žele i ne moraju se pokriti odlukama većine pre nego što su uopšte imali priliku saznati kakve su to odluke . “

Po takvim će principima anarhističke zajednice funkcionirati na tri nivoa . Prvo nezavisne komune na osnovi teritorijalnih odrednica , zatim federacije i konfederacija sindikata ili radnih kolektiva za organizovanje žena i muškaraca u skladu sa njihovim različitim funkcijama , te kroz društva i organizacije za zadovoljenje svih mogućih ljudskih interesa i potreba od onih ekonomskih , preko zdravstvenih , obrazovnih , zajedničke zaštite , širenja ideja , umetnosti , do zabave .

… Ovo su samo neke od ideja anarhizma , no njegovo bogatstvo upravo leži u činjenici da je anarhistički pokret obojen mnogim slobodarskim idejama i vizijama kako suvremenog tako i nekog budećeg društva . U zajedničkim promišljana , raspravama i akcijama treba tražiti rešenja , za ono sa čime se suočavamo danas , ako i za ono sa čime ćemo se suočavati u budućnosti .

Izvor: R.A.I. broj 6

About LillyT

:))) Rođena između hipi pokreta i panka; odrasla u socijalizmu zastićena od vremena i prostora. Bila i ostala buntovnik i isterivač "djavola" ničim izazvana. Jos se nije umorila od svog životnog puta hodanja po žici, što joj je bilo i ostalo pretežno zanimanje u večnom opiranju pokusajima drustva da je oblikuje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s